Inspiracija srednjovekovnom Srbijom

Jedna od retkih autora na muzičkoj sceni, Ivana Jordan, je tekstopisac, autor muzike i izvođač svojih pesama. Dobitnik je brojnih priznanja za kantautora godine, najboljeg izvođača i album, a posebnu pažnju skrenula je pesmom „Lazarica“ koja je bila najozbiljniji pretendent na Beoviziji.

- Da li je teško verovati na hrišćanski način ? Zašto je čoveku ovog vremena teško da se približi celovitom idealu vere o kome nas uče Sveti oci i da se otvori, u slobodi i ljubavi, za darove Božije?
- Da, veoma je teško živeti duhovnim životom u ovom materijalnom svetu jer se tu dosta kontradiktornosti sukobljava. U svakodnevnoj trci za egzistencijom, čovek nema vremena da nauči i spozna dubinu svog duha. U vremenu gde se  ukida granica između istine i laži, dobra i zla, tantalove su muke da sa bistrog izvora pijete vodu. Ili sto bi Šekspir rekao - koliko zamršenih mreža treba da prođem i ispletem da bi nešto uradio pošteno, bez prevare. I onda kada čovek ipak u iskrenoj želji želi da spozna svet, ponekad zaboravi da je prethodno potrebno da spozna sebe. Spoznaja sebe dalje vodi ka spoznaji vere u sebe i spoznaji ljubavi. A spoljni i pojavni svet je prepun izazova, pogrešnih i prividnih uzora i ideala, koji se putem medija i sitema vrednosti, ponekad nameću kao vladajući. Mladom čoveku stoga nije nimalo lako da u svom tom zamešateljstvu privida i surogata, odabere pravi put do sebe i za sebe.

- Šta je za Vas, u vremenu ravnodušnosti prema veri, bilo presudno  da se svim svojim bićem približite Bogu?
- U razmišljanjima šta je čovek i radi čega on živi na svetu, i  šta je život čovečji i kako ga valja živeti, susrela sam se sa divnim osećajem prisustva Božanske energije koja je u nama ali se ne otkriva pre nego što smo spremni da je sagledamo. Ne otkriva se pre no što smognemo snage da verujemo u čuda. To prisustvo Svevišnjeg koje osećamo tako nas čini nadahnuto, i takvo nadahnuće sam osetila nebrojano puta i pretočila u svoje pesme. U tim trenutcima čovek oseća kako raste. Kako se ruše zidovi, kako je hrabriji da podnese neminovni bol i pobedi strahove. Ne postoji određena stvar zbog koje sebi dozvoljavam da se približim svetlosti. Jednostavno, osećam je uz sebe bez nekakvog plana ili namere. Čovek nosi u sebi svetlost ili ne. Ali i onda kada tama obgrli srce, zraci Božanskog Sunca su dovoljno jaki da obasjaju svaku komoru i svaki kutak srca. Samo ako je čovek otvoren za takav tren.   Ipak, ako verovati znači imati poverenja u ono što nam se otkriva, ne pitajući zašto je to tako i šta će iz toga biti, često se pitam jesam li grešna ako ipak želim spoznati vazduh iza oblaka. Imam li prava na to? Mreža nam je preko očiju stavljena i mnogo toga ne vidimo a to je sigurno tako čudesan svet. Nekada mi se stvara predosećanje da se i pod stvarnošću u kojoj živimo krije neka druga, drugačija stvarnost i da je naša samo privid.

VIZANTIJA TEČE VENAMA
- Vi ste tekstopisac pesme „Lazarica“ - otkuda ova inspiracija predanjem, da li ste se plašili da je sadašnje generacije neće razumeti ? Šta je sve važno za izgradnju sopstvenog muzičkog ukusa ? Dobili ste poziv da nastupite u Londonu i Atini- hoće li ondašnja publika razumeti „Lazaricu“?
- U stvaranju dela, ne sme biti straha jer on samo sputava i ne dozvoljava da se stvori išta lepo. Umetnik mora biti smeo da ukaže na vrednosti koje se ne smeju zaboraviti i da podstakne ljude na razmišljanja. To i jeste njegov zadatak. Sadašnja generacija odlično razume, i ne samo to, već i oseća Lazaricu. Osećaju je  jednostavno jer je ta muzika deo istinske i autentične tradicije srpskog naroda jos iz vremena kada je Vizantija imala jake uticaje. Te melodije teku našim venama. Dok sam pisala pesmu, bila sam inspirisana lazaričkim pesmama koje datiraju još iz srednjevekovne Srbije - Devojčice Lazarice i ti običaji pred Lazarevu subotu su mi takođe bili inspiracija. Zatim Lazarev grad, prvi srpski srednjevekovni uređen grad, knez Lazar i dosta toga što simboliše dubinu naše istorije i kulture.
Za izgradnju sopstvenog muzičkog ukusa važno je obrazovanje, ali jednako tako i kvalitetna i raznovrsna ponuda, kako bi svako bio u prilici da za sebe odabere najbolje. Naravno u izgradnji uopšte našeg celokupnog bića učestvuje svaki tren koji smo proživeli iz najranijih dana. Kroz nečiju muziku možete prepoznati i određene osobine, interesovanja, potrebe onoga ko je stvarao a posle i onoga ko sluša. Muzika je ogledalo naših najdubljih hodnika duše.
Ako dođe do realizacije nastupa u Atini i Londonu, moći ću na ovo Vaše pitanje konkretnije da odgovorim. Po dosadašnjem iskustvu mogu reći da na autentične melodije ljudi jednako reaguju na svim meridijanima. Vezuju takvu muziku za nešto iskonsko, prepoznaju tradiciju i to svuda znači. Važno je samo pričati razumljivim muzičkim jezikom, da tu iskonsku melodiju i ritam predstavimo jezikom današnjice, da bi je mogli zavoleti na kojoj god tački planete jer čovek beži od onoga što ne razume. Tu ponekad treba biti i mudar.

- Verujete li da umetnost, konkretno muzika koju komponujete i izvodite, može da bude dobar put i način, da se čovek približi Bogu, da ga traži i - nađe?
- Zamislite život u večnoj tišini, život koji je lišen nebeskih harmonija i zvukova? Zastrašujuće, zar ne. I kada kažem nebeskih, to zaista mislim. Dakle, nebeska tela svojim kretanjem proizvode zvukove koji u svom sazvučju obrazuju divnu muziku a ta muzička sfera se spusta pravo  u svest umetnika, onog koji ima čula za ovu fantaziju koja se retko objavljuje. Kada umetnik oseti te kombinacije tonova, biva osposobljen da ih učita, potom notno fiksira u trenutcima koje nazivamo inspiracija. Oh, to je zaista Božanski proces i svakako da verujem da muzika može biti dobar put ka prosvetljenju i spoznaji. Naravno ako joj se na ovakav način priđe. Površnost kao i u svemu, tako i u muzici ne donosi trajne rezultate i pomake. Religija i umetnost su u stara vremena bile nerazdvojne. Imam potrebu da svojom muzikom sve ovo kažem, podelim sa svima koji žele da čuju. Ako pesnik zaplače u trenutku stvaranja, i onaj koji čita tu pesmu će osetiti te suze i mnogo će mu reći o određenom životnom trenutku.    

- Na koje sve prepreke prosečan čovek nailazi na putu prepoznavanja sebe grešnog i zašto je ovo sagledavanje tako teško?
-Živimo u svetu gde mirotvorci ratuju  protiv mirotvoraca, gde piromani gase požare, gde su zločinci žrtve a žrtve zločinci, gde laž postaje istina a istina laž, oh kakva zbrka. I naravno da je teško da, čovek zagledan u ono što mu se prikazuje, pronađe odgovore za sebe kako valjano da živi. Puno je tu i ljudskih osobina koje nam ne dopuštaju da otkrijemo svoje slabosti a potom ih i pobedimo. To je sujeta, nesigurnost, pohlepa… I anđeli i đavoli, i noć i dan su potrebni za san, sećate se stihova. Ali čovek treba biti jak i da se sa slabostima izbori.

RATNIK SVETLOSTI BOŽIJE
- Živimo  u još uvek neuređenoj državi, zatečeni kovitlacem zbivanja koje je sve teže izbeći. Kako se snaći i opstati, i kao pravoslavni pojedinac i narod sačuvati sebe za Hrista i spasenje?
- U  svojoj pesmi „Svetlo koje tražim“ jednu  strofu  počinjem sledećim stihovima: „Vreme kad svako izdaje svakog, ja svoje snove zagrlim jako“. Možda je odgovor u ovim rečima.

- Kako da ojačamo našu hrišćansku veru?
- Da zadržimo nebo u svom oku. Da obgrlimo svet ljubavlju i svojim delima se trudimo da ga učinimo lepšim i boljim. Da ne odgovaramo na provokaciju provokacijom, na mržnju mržnjom, na sebičnost sebičnošću. Da prihvatimo da ne znamo baš sve i da smo otvoreni da učimo. Nikako i nikada ne odustajati, i kada je prividno teško i kada je prividno lako, i pri tome pokušavati da razlikujemo trajne od prividnih vrednosti.  Ko je spreman na takav podvig u ovom svetu taj je pravi borac, ratnik svetlosti.

- Može li Crkva i na koji način da približi snagu vere mladim generacijama?
-Moje skromno mišljenje je da Crkva mora da se otvori i krene, da tako kažem, u narod. Ako želi da približi snagu vere i ljubavi mladim generacijama. Ne može sedeti i čekati da ti mladi ljudi sami dođu. Neke od hrišćanskih vrednosti su istovremeno i civilizacijske vrednosti (ne ubij, ne ukradi, ne laži) i Crkva je jedna od institucija koja ima obavezu da radi na promociji i propagiranju tih vrednosti. Jer čovek je takav, satkan od slabosti i potreban mu je neko da ga vodi i obasja pravi put. Retki su oni koji sami krenu sa otkrivanjem.

- Vidite li u vremenu instant kulture prave stvaraoce čija dela ostaju trajno ?
-Sigurno je da ima umetnika, u svim oblastima, koji pokušavaju iskreno da stvaraju. To je neophodan uslov, ali nije i dovoljan, da bi neko delo postalo i ostalo trajno. Potreban je talenat i rad, volja i želja, ali i  marketing i plasman, koji će omogućiti ljudima da nešto vide ili čuju, i stvore sopstveni sud o tome. Ima Prometeja i u vremenima instant kulture. U takvom vremenu ako niste podlegli masovnoj hipnozi masovnih medija, osećate se kao tihi buntovnik sa misijom čuvanja svetlosti.

LjUBAV KAO MOTIV
- Koliko Vam je bliska misao da samo i jedino ono što je učinjeno u ljubavi ostaje zauvek?
- Umetnost je svojevrsna metafizička delatnost čoveka. Proces stvaranja je ponekad nestvarano nadahnut i nebom i zemljom, i on se zaista ne može definisati. Ljubav svakako kao početno zrno jednog dela je neophodna ali dugačak je put između ideje i njenog ostvarenja, to je istinski podvig. To je san kroz koji pokučavate da tumačite život ili da život dopunite, usavršite, mameći tako dalje življenje.

- Na koja pitanja duha vremena Crkva mora da da brže i jasnije odgovore ?
- Crkva, kao institucija, mora paralelno sa ostalim delatnostima ljudskog roda (nauka i umetnost), takođe da stalno traga za odgovorima i  u skladu sa tim da se i sama menja. Inače će ostati začaurena, van vremena i na kraju krajeva, u sukobu sa samom sobom. Važno je da tragamo neprekidno za novim načinima kako da održimo religiju tako divno zapanjujućom i stimulativnom. Muzika, ne samo klasična i izvorna već i pop rok, može biti sjajno sredstvo za širenje duhovnosti. Skorašnji primer je „horska adaptacija“ pesama grupe U2 za crkvenu službu. Njihove kompozicije „Mysterious njays“ i „Beautiful days“ su izvedene u jednoj engleskoj crkvi. Naravno katolički pristup je sa te strane različit u odnosu na pravoslavlje.

- Izdali ste tri albuma, razmišljate li o albumu na duhovne teme?
- Trenutno završavam muziku na stihove Vladike Nikolaja Velimirovića. Pesma se zove „Tebi, samo tebi“ i deo je akcije za obnovu manastira Đurđevi Stupovi. Moja muzika govori uglavnom o ljubavi, što je samo po sebi ultimativna duhovna tema, a kako će biti u budućnosti, to ne znam. Mogu vam samo reći da će i u budućnosti muzika koju stvaram, biti posledica mojih unutrašnjih potreba, a ne proizvod prolaznih trendova.