Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Павла, издаје Информативно-издавачка установа Српске православне цркве. Први број "Православља" изашао је 15. априла 1967. године
Почетна страна - Архива - Редакција - Контакт

У броју 971
Православни линкови
www.spc.org.yu
Златар Златко Помозите Бојани! Човек и технологија, сајт ђакона Оливера Суботића Православно хришћанство.ru - Каталог православних ресурса на интернету
Пошаљи на е-пошту Штампај Коментар?

Ивана Јордан, поп певачица

Инспирација средњовековном Србијом

Аутор: Славица Лазић, Број 971, Рубрика Разговор
Једна од ретких аутора на музичкој сцени, Ивана Јордан, је текстописац, аутор музике и извођач својих песама. Добитник је бројних признања за кантаутора године, најбољег извођача и албум, а посебну пажњу скренула је песмом „Лазарица“ која је била најозбиљнији претендент на Беовизији.

- Да ли је тешко веровати на хришћански начин ? Зашто је човеку овог времена тешко да се приближи целовитом идеалу вере о коме нас уче Свети оци и да се отвори, у слободи и љубави, за дарове Божије?

- Да, веома је тешко живети духовним животом у овом материјалном свету јер се ту доста контрадикторности сукобљава. У свакодневној трци за егзистенцијом, човек нема времена да научи и спозна дубину свог духа. У времену где се  укида граница између истине и лажи, добра и зла, танталове су муке да са бистрог извора пијете воду. Или сто би Шекспир рекао - колико замршених мрежа треба да прођем и исплетем да би нешто урадио поштено, без преваре. И онда када човек ипак у искреној жељи жели да спозна свет, понекад заборави да је претходно потребно да спозна себе. Спознаја себе даље води ка спознаји вере у себе и спознаји љубави. А спољни и појавни свет је препун изазова, погрешних и привидних узора и идеала, који се путем медија и ситема вредности, понекад намећу као владајући. Младом човеку стога није нимало лако да у свом том замешатељству привида и сурогата, одабере прави пут до себе и за себе.

- Шта је за Вас, у времену равнодушности према вери, било пресудно  да се свим својим бићем приближите Богу?

- У размишљањима шта је човек и ради чега он живи на свету, и  шта је живот човечји и како га ваља живети, сусрела сам се са дивним осећајем присуства Божанске енергије која је у нама али се не открива пре него што смо спремни да је сагледамо. Не открива се пре но што смогнемо снаге да верујемо у чуда. То присуство Свевишњег које осећамо тако нас чини надахнуто, и такво надахнуће сам осетила небројано пута и преточила у своје песме. У тим тренутцима човек осећа како расте. Како се руше зидови, како је храбрији да поднесе неминовни бол и победи страхове. Не постоји одређена ствар због које себи дозвољавам да се приближим светлости. Једноставно, осећам је уз себе без некаквог плана или намере. Човек носи у себи светлост или не. Али и онда када тама обгрли срце, зраци Божанског Сунца су довољно јаки да обасјају сваку комору и сваки кутак срца. Само ако је човек отворен за такав трен.   Ипак, ако веровати значи имати поверења у оно што нам се открива, не питајући зашто је то тако и шта ће из тога бити, често се питам јесам ли грешна ако ипак желим спознати ваздух иза облака. Имам ли права на то? Мрежа нам је преко очију стављена и много тога не видимо а то је сигурно тако чудесан свет. Некада ми се ствара предосећање да се и под стварношћу у којој живимо крије нека друга, другачија стварност и да је наша само привид.

ВИЗАНТИЈА ТЕЧЕ ВЕНАМА

- Ви сте текстописац песме „Лазарица“ - откуда ова инспирација предањем, да ли сте се плашили да је садашње генерације неће разумети ? Шта је све важно за изградњу сопственог музичког укуса ? Добили сте позив да наступите у Лондону и Атини- хоће ли ондашња публика разумети „Лазарицу“?

- У стварању дела, не сме бити страха јер он само спутава и не дозвољава да се створи ишта лепо. Уметник мора бити смео да укаже на вредности које се не смеју заборавити и да подстакне људе на размишљања. То и јесте његов задатак. Садашња генерација одлично разуме, и не само то, већ и осећа Лазарицу. Осећају је  једноставно јер је та музика део истинске и аутентичне традиције српског народа јос из времена када је Византија имала јаке утицаје. Те мелодије теку нашим венама. Док сам писала песму, била сам инспирисана лазаричким песмама које датирају још из средњевековне Србије - Девојчице Лазарице и ти обичаји пред Лазареву суботу су ми такође били инспирација. Затим Лазарев град, први српски средњевековни уређен град, кнез Лазар и доста тога што симболише дубину наше историје и културе.

За изградњу сопственог музичког укуса важно је образовање, али једнако тако и квалитетна и разноврсна понуда, како би свако био у прилици да за себе одабере најбоље. Наравно у изградњи уопште нашег целокупног бића учествује сваки трен који смо проживели из најранијих дана. Кроз нечију музику можете препознати и одређене особине, интересовања, потребе онога ко је стварао а после и онога ко слуша. Музика је огледало наших најдубљих ходника душе.

Ако дође до реализације наступа у Атини и Лондону, моћи ћу на ово Ваше питање конкретније да одговорим. По досадашњем искуству могу рећи да на аутентичне мелодије људи једнако реагују на свим меридијанима. Везују такву музику за нешто исконско, препознају традицију и то свуда значи. Важно је само причати разумљивим музичким језиком, да ту исконску мелодију и ритам представимо језиком данашњице, да би је могли заволети на којој год тачки планете јер човек бежи од онога што не разуме. Ту понекад треба бити и мудар.

- Верујете ли да уметност, конкретно музика коју компонујете и изводите, може да буде добар пут и начин, да се човек приближи Богу, да га тражи и - нађе?

- Замислите живот у вечној тишини, живот који је лишен небеских хармонија и звукова? Застрашујуће, зар не. И када кажем небеских, то заиста мислим. Дакле, небеска тела својим кретањем производе звукове који у свом сазвучју образују дивну музику а та музичка сфера се спуста право  у свест уметника, оног који има чула за ову фантазију која се ретко објављује. Када уметник осети те комбинације тонова, бива оспособљен да их учита, потом нотно фиксира у тренутцима које називамо инспирација. Ох, то је заиста Божански процес и свакако да верујем да музика може бити добар пут ка просветљењу и спознаји. Наравно ако јој се на овакав начин приђе. Површност као и у свему, тако и у музици не доноси трајне резултате и помаке. Религија и уметност су у стара времена биле нераздвојне. Имам потребу да својом музиком све ово кажем, поделим са свима који желе да чују. Ако песник заплаче у тренутку стварања, и онај који чита ту песму ће осетити те сузе и много ће му рећи о одређеном животном тренутку.    

- На које све препреке просечан човек наилази на путу препознавања себе грешног и зашто је ово сагледавање тако тешко?

-Живимо у свету где миротворци ратују  против миротвораца, где пиромани гасе пожаре, где су злочинци жртве а жртве злочинци, где лаж постаје истина а истина лаж, ох каква збрка. И наравно да је тешко да, човек загледан у оно што му се приказује, пронађе одговоре за себе како ваљано да живи. Пуно је ту и људских особина које нам не допуштају да откријемо своје слабости а потом их и победимо. То је сујета, несигурност, похлепа… И анђели и ђаволи, и ноћ и дан су потребни за сан, сећате се стихова. Али човек треба бити јак и да се са слабостима избори.

РАТНИК СВЕТЛОСТИ БОЖИЈЕ

- Живимо  у још увек неуређеној држави, затечени ковитлацем збивања које је све теже избећи. Како се снаћи и опстати, и као православни појединац и народ сачувати себе за Христа и спасење?

- У  својој песми „Светло које тражим“ једну  строфу  почињем следећим стиховима: „Време кад свако издаје сваког, ја своје снове загрлим јако“. Можда је одговор у овим речима.

- Како да ојачамо нашу хришћанску веру?

- Да задржимо небо у свом оку. Да обгрлимо свет љубављу и својим делима се трудимо да га учинимо лепшим и бољим. Да не одговарамо на провокацију провокацијом, на мржњу мржњом, на себичност себичношћу. Да прихватимо да не знамо баш све и да смо отворени да учимо. Никако и никада не одустајати, и када је привидно тешко и када је привидно лако, и при томе покушавати да разликујемо трајне од привидних вредности.  Ко је спреман на такав подвиг у овом свету тај је прави борац, ратник светлости.

- Може ли Црква и на који начин да приближи снагу вере младим генерацијама?

-Моје скромно мишљење је да Црква мора да се отвори и крене, да тако кажем, у народ. Ако жели да приближи снагу вере и љубави младим генерацијама. Не може седети и чекати да ти млади људи сами дођу. Неке од хришћанских вредности су истовремено и цивилизацијске вредности (не убиј, не укради, не лажи) и Црква је једна од институција која има обавезу да ради на промоцији и пропагирању тих вредности. Јер човек је такав, саткан од слабости и потребан му је неко да га води и обасја прави пут. Ретки су они који сами крену са откривањем.

- Видите ли у времену инстант културе праве ствараоце чија дела остају трајно ?

-Сигурно је да има уметника, у свим областима, који покушавају искрено да стварају. То је неопходан услов, али није и довољан, да би неко дело постало и остало трајно. Потребан је таленат и рад, воља и жеља, али и  маркетинг и пласман, који ће омогућити људима да нешто виде или чују, и створе сопствени суд о томе. Има Прометеја и у временима инстант културе. У таквом времену ако нисте подлегли масовној хипнози масовних медија, осећате се као тихи бунтовник са мисијом чувања светлости.

ЉУБАВ КАО МОТИВ

- Колико Вам је блиска мисао да само и једино оно што је учињено у љубави остаје заувек?

- Уметност је својеврсна метафизичка делатност човека. Процес стварања је понекад нестварано надахнут и небом и земљом, и он се заиста не може дефинисати. Љубав свакако као почетно зрно једног дела је неопходна али дугачак је пут између идеје и њеног остварења, то је истински подвиг. То је сан кроз који покучавате да тумачите живот или да живот допуните, усавршите, мамећи тако даље живљење.

- На која питања духа времена Црква мора да да брже и јасније одговоре ?

- Црква, као институција, мора паралелно са осталим делатностима људског рода (наука и уметност), такође да стално трага за одговорима и  у складу са тим да се и сама мења. Иначе ће остати зачаурена, ван времена и на крају крајева, у сукобу са самом собом. Важно је да трагамо непрекидно за новим начинима како да одржимо религију тако дивно запањујућом и стимулативном. Музика, не само класична и изворна већ и поп рок, може бити сјајно средство за ширење духовности. Скорашњи пример је „хорска адаптација“ песама групе У2 за црквену службу. Њихове композиције „Мyстериоус њаyс“ и „Беаутифул даyс“ су изведене у једној енглеској цркви. Наравно католички приступ је са те стране различит у односу на православље.

- Издали сте три албума, размишљате ли о албуму на духовне теме?

- Тренутно завршавам музику на стихове Владике Николаја Велимировића. Песма се зове „Теби, само теби“ и део је акције за обнову манастира Ђурђеви Ступови. Моја музика говори углавном о љубави, што је само по себи ултимативна духовна тема, а како ће бити у будућности, то не знам. Могу вам само рећи да ће и у будућности музика коју стварам, бити последица мојих унутрашњих потреба, а не производ пролазних трендова.  


© 2005 Православље
Сва права задржана.
latinica