Православна будућност Америке

После једномесечног боравка и обиласка десет америчких држава Епископ Атанасије у ексклузивном интервјуу Православљу каже да наша вера у Америци има будућност.

- Млади у Америци који траже Православље, траже да се одупру секуларизму. Таквима треба да помогне православно мисионарење, то јест Православна Црква. Не неко јефтино мисионарење попут појединих зилота код нас, него дубинско орање и сејање јеванђелског семена у душе младих људи. То није само ни веронаука, ни катихетика ни омилитика, него буђење за нови живот у Христу, за препородну и животворну благодат коју Дух Свети даје кроз свете врлине и свете Тајне. Право православно мисионарење јесте дубинска евангелизација.

- Преосвећени владико какви су ваши утисци о САД и народу?
- Ми Срби данас имамо, на жалост, много неправде и горчине од Америке. Али то је америчка власт - моћна политичка, економска и војна сила, попут некада рафинирано бруталног Вавилона, Рима, Стамбола, Беча, Берлина... За такву силу наш народ каже: „Сила Бога не моли, Бог силу не воли“. Али та вашингтонска врхушка није она Америка коју смо ми за овај месец дана посетили, и бар донекле упознали. Америка је пре свега диван континент, са ретким природним лепотама, са многобројним народом, или тачније народима, који су углавном једноставни и простосрдачни, нарочито америчка деца, и, наравно, наша српска деца, а и многи млади свет који смо сретали. У Америци постоји богат и разноврстан живот, са својим добрим странама, али и са својим изазовима, искушењима, опасностима, посрнућима, застрањењима... Срели смо и америчке Индијанце, Мексиканце, људе из Средње и Јужне Америке, Црнце, људе са Балкана, из Европе, са далеког Истока. Већина њих су религиозни, а известан број су и православни.

- Како видите будућност Православља  у Америци?
- Православље у Америци датира више од два века, али је у 20. веку његово присуство појачано. Од мога боравка у  САД пре двадесет година (два месеца 1985. године) видео сам значајан напредак Православља у Америци. Били смо и служили Свету Литургију, наравно у нашим Црквама (на Западу и Чикагу), затим у руским (у Сан Франциску код Светог Јована Шангајског), грчким и америчким црквама и манастирима, а разговарали смо са браћом Грцима, Русима, Антиохијцима и Американцима. Нарочито смо се обрадовали посетама и службама у новоотвореним православним манастирима, српским (где су монаси и монахиње Американци), грчким и руским. Постоје добре намере и могућности да се отворе и нови манастири, пре свега грчки и српски, и то на Западу, баш у Калифорнији. Кажу да Калифорнија у Америци иде испред осталих у свему, и у добру и у злу. Чини се да и Православни у Калифорнији настоје да на свој начин парирају том својеврсном предводништву у Калифорнији. Утисак је да Православље има своју дубљу будућност.
Нема сумње да је Америка ново мисионарско подручје Православља. Не у смислу пропагирања или придобијања присталица. Јер, верске па и хришћанске пропаганде и придобијања присталица за своју „нову веру“ има у Америци такорећи и сувише. Америка је углавном протестантска земља (присуство римокатолицизма у северној Америци није нарочито осетно) али протестанстка испарчаност и парцијалност у ширењу Јеванђеља и нарочито дефектност у питању реалности Цркве Христове није допринела и не доприноси стварној евангелизацији и пуној црквеној христијанизацији Америке.
Да се не бисмо задржавали дуже на процењивању протестантизма уопште, укључујући епископалце (англиканце), рећи ћемо само то да је протестантизам од времена реформације деградирао и себе и уопште Хришћанство као Цркву.
Протестантизам је настао из реакције на неправилности и застрањења римокатолицизма, али он није нашао свој пут повратка аутентичном хришћанству. Ако су и постигли много шта на хуманитарном, социјалном и другим плановима, у све већој су опасности да постану секуларизоване, макар то биле и добротворне организације којима званична Америка погодује и подржава их ради овоземаљског благостања свога друштва. Али Црква није „друштво од овога света“, мада јесте у овом свету, и она, Црква Христова, а не Америка, је спасење свету.

- Да ли је Америка плодно тло за мисионарење?
- Свакако да јесте. Видели смо многе младе православце који су се мање-више однедавно обратили православном Христу и Његовој апостолско-саборној Цркви. Сусрели смо и друге који се спремају да приме Православље. Један млади Канађанин у Манастиру Св. Антонија у Аризони показујући ми књигу о. Јустина на енглеском вели: „Он је мене превео у Православље“. Слично је и са преведеним на енглески делима Светог Владике Николаја и још више са делима Светих Отаца, старих и нових, а под новим подразумевам светогорске и руске подвижнике и богослове. Америка је итекако погодна за мисионарење. На њеном тлу већ се јавила плејада православних Светитеља, и дошавших и рођених на тлу Америке. Православни са поносом говоре о њима и прослављају их. А Светитељи на једном мисионарском тлу су доказ плодова благодати Духа Светога. Хвала Богу, Америка данас има приличан број апостолских делатника, проповедника Јеванђеља, свештенослужитеља и свештеноделатеља „велике Тајне Цркве у свету“, да употребим израз из ранохришћанског текста Дидахија. Али Америци треба још мисионара, самопрегорних јеванђелских свештеника, епископа, богослова. Има их и међу Србима, али их треба још. Срео сам приличан број наших студената теологије у богословским школама Светог Владимира у Њујорку и Часног Крста у Бостону (Богословски факултет у манастиру Светог Саве у Либертивилу нисмо посетили, био је распуштен на летњи одмор).

- Имајући у виду да је америчко друштво историјски младо, сачињено од бројних конфесија, као и чињеницу да је секуларизам веома изражен у свим животним сферама, како се, по Вама, живи Православље у овом времену на простору САД? Колико глас Православља може да се чује у секуларизованој земљи каква је Америка?
- Поменух младе ученике богословља, али смо срели и друге који сами изучавају Православну веру из доста богате православне богословске литературе, писане на енглеском или преведене. Иако процентуално малобројна у тристамилионском америчком друштву, ова омладина пројављује духовну богоглад и богожеђ за истином, истинским животом, за живим и истинитим Богом. Нема сумње да је секуларизам врло присутан и врло нападан, посебно на млада бића, која су склона лагодностима, несувислим уживањима и странпутицама живота које пружа америчко друштво. Интересантно је да скоро нико од младих у Америци не помиње Европу и европске стандарде, јер Америка има своје, и многи у Европи каскају за Америком. Видео сам и младих Срба, па и студената, који пре и рађе хрле у Америку него у Европу. Али, секуларизам, то јест овај свет и сва блага овога света, и кад се добро употребљавају, а поготову када се само потрошачки користе и злоупотребљавају, не могу никада испунити крајњим и смисаоним садржајем, биће човека. Нарочито младо људско биће. Као што ни онога младића у Јеванђељу није испунило богатство које је имао, па је зато питао Христа: „Шта да учиним да задобијем живот вечни?“ То смо осетили и при сусрету са групом младих хришћана, међу којима су већина били православни, окупљених на своме годишњем скупу у седишту Западноамеричке епархије у Лос Анђелесу.   
Секуларизам замајава и заварава човека, али треба снаге да му се одупре. Млади у Америци који траже Православље, траже да се одупру секуларизму. Таквима треба да помогне православно мисионарење, то јест Православна Црква. Не неко јефтино мисионарење попут појединих зилота код нас, него дубинско орање и сејање јеванђелског семена у душе младих људи. То није само ни веронаука, ни катихетика ни омилитика, него буђење за нови живот у Христу, за препородну и животворну благодат коју Дух Свети даје кроз свете врлине и свете Тајне. Право православно мисионарење јесте дубинска евангелизација, а евангелизација значи не само стицање знања из Светог Писма или уопште из књига о Богу, него истинско обраћење Христу и ступање у Цркву као Тело Христово, као заједницу Духа Светога, кроз препород покајањем и крштењем, преображењем, светим миропомазањем и хришћанским живљењем и светотајинским храњењем Хлебом живота у Светој Литургији.
Има један грчки свештеник у Америци који је под утицајем протестаната написао једну брошуру у којој говори да је потребна „не сакраментализација, него евангелизација“, то јест да се више треба бавити изучавањем Јеванђеља неголи учешћем у светим тајнама. Пре свега је неприхватљива та његова поларизација те двоједине, недељиве стварности православног апостолског црквеног мисионарења и делања, и у том његовом ставу видим пре свега велико непознавање Православља, то јест обично протестантско помодарство које супротставља Јеванђеље и Цркву, Реч Божију и Свете Тајне Христове. Таквог нецрквеног и заиста нејеванђелског хришћанства има у Америци и то раде протестанти већ неколико векова и зато они млади који се обраћају Православљу тиме показују да им такво хришћанство не треба, јер не приводи Христу Оваплоћеном Богочовеку, него можда неком индивидуализованом Исусу.

- Шта је то „ново“ што Православље поседује и нуди на тлу Америке, што људи нису раније чули од проповедника  разних хришћанских конфесија?
- Пре свега треба да се подсетимо речи Св. Иринеја Лионског из 2. века кад се појавила гностичка религиозно-философска идеологија да је он на питање „шта је то Христос ново донео свету“ одговорио: „Донео је себе као Оваплоћеног Богочовека“, то јест донео је себе као Цркву, личну и саборну заједницу Бога и човека. Та и таква пуноћа Лика и дела Христовог у свим његовим богочовечанским димензијама сачувана је једино у Православљу, како је говорио и Достојевски. Америка има, да тако кажемо, Исуса, али нема Христа. Чућете проповеди или наићи на многе књиге или установе протестанске где се спомиње Исус (на неким колима неких протестанских мисионара пише „поњеред бy Јесус“ - оснажено Исусом), Али, нећете чути Јеванђеље о Богочовеку Христу и његовој Цркви, а то значи о Христу Оваплоћеном, о Христу са Телом, о Христу у Цркви и као Црква. Страшно је то што код многих протестаната постоји сумња да ли је Христос уопште васкрсао, а неки чак то сматрају и неважним. Тиме се у ствари пориче суштина хришћанства, пориче Божије Јеванђеље спасења света и човека. Православље не зна за Хришћанство без Христа Оваплоћеног, Распетог и Васкрслог, и не зна за Христа без тела Цркве, без благодатне Заједнице народа Божијег, у којем је Он Првенац међу многом браћом.
Православље, дакле, сведочи и пружа срцима, душама и умовима људи у Америци Христа као Цркву, Христа као живи живот, Христа као парохију, Христа као манастир, Христа као Литургију. У том смислу, велико је дело Православља у Америци рад приличног броја православних епископа и оснивање нових парохија, а нарочито је велика новина оснивање и подвижничко-литургијско живљење неколико десетина православних манастира, мушких и женских. Само за последњих десетину година светогорски старац подвижник и молитвеник Јефрем Филотејски основао је седамнаест манастира широм Америке (од Аризоне, где је највећи манастир Св. Антонија, преко Калифорније, Тексаса, до Флориде, Пенсилваније, Њујорка и Канаде, те има под његовим духовним руководством девет мушких и осам женских манастира, а припрема се отварање ускоро и још једног). Ту је и десетак српских манастира, од којих су они у Аризони, Калифорнији и Аљасци састављени од Американаца, а и остали српски манастири у средњој и источној Америци. Ови манастири су значајни не само по животу, раду, молитви и богослужењу самих монаха и монахиња у њима, него и по томе што у њих долазе на богослужење, исповест и причешће многи побожни традиционално православни и новообраћени Американци, од којих се неки с породицама чак насељавају ближе манастира.
Други важан моменат су живе православне парохије и бројни активни свештеници (са којима смо се упознали и разговарали на Скуштини нашег свешенства у САД последња два дана маја у Лос Анђелесу) уз подршку и својих епископа, а од тих младих свештеника скоро да су већина Американци пореклом (оставио бих сада по страни врло присутан проблем у не тако малобројним парохијама где живље и динамичније сведочење Православља ометају неки немарни свештеници и, на жалост, донекле неки епископи, којима је администрација јача од пастирства, у српској и другим јурисдикцијама, а нарочито представљају проблем такозвани „одбори“ и „бордови“, у којима неколицина лаика држи скоро све у својим рукама, видећи у парохији пре свега средство за стицање новца или материјалног пословања, а не мисионарско жариште и живу литургијску заједницу).
Трећи важан чинилац јесу православне богословске школе од којих су најзначајније Световладимирска Духовна Академија и Теолошка школа Часног Крста (Српски Православни факултет је још увек у почецима, као и теолошки Институт Патријарха Атинагоре на Берклију). У новије време добро се развија и богословска школа у манастиру Светог Тихона где је предавао и био ректор Св. Владика Николај. Треба поменути и духовну академију у Џорданвилу и Богословију на Аљаски.  Није све у овим богословским школама, како би се желело (попут, на пример, ранохришћанских школа у Александрији и Антиохији) и није свугде оспособљен богословски наставни кадар, али ове школе су дале православне богослове, попут о. Георгија Флоровског, о. Александра Шмемана, о. Јована Мајендрорфа, о. Теодора Стилијанопулоса, о. Павла Таразија, и њихово светоотачко усмерење и црквоградитељско богословствовање се наставља и у данашњим генерацијама. Постоји извесна суревњивост између појединих православних јурисдикција, али је надати се да ће тога бити све мање пред живом потребом јединственог православног сведочења Христа и јерургисања његовог Јеванђеља у Америци.

- Како превазићи  проблем Православне „дијаспоре“?
- Православна дијаспора је једна реалност, али за њу као мисионарско подручје треба да имамо разумевања и стрпљивости док се не оствари пуно јединство саборно-католичанске Православне Цркве у Америци, које ће несумњиво једног дана доћи, како је говорио и Свети Владика Николај 1952. године. Богу хвала што постоји неометано евхаристијско јединство и општење међу свим православним јурисдикцијама (и после превазилажења српског раскола и измирења Руске Заграничке Цркве и Московске Патријаршије). Извесне различите праксе у појединим областима црквеног живота, које су уосталом увек постојале кроз историју Православља, нису препрека литургијском општењу и заједништву.

- Какво је Ваше мишљење о стању Српске Цркве у САД и њеном еклисијалном животу? Како  превазићи  последице раскола?
- Ја сам посетио само Западноамеричку Епархију наше Цркве и седиште Новограчаничке митрополије. Видео сам да народ и свештеници желе довршење и канонско-административног јединства, али сам од више свештеника и верника слушао да ту постоје извесна одуговлачења и нехтења, нарочито у Канади и Средњој Америци, где учитељи Израиљеви још нису схватили да је идење на светске судове директно супротно канонском предању Цркве. Нисам имао времена, а нисам ни био позван, да посетим те крајеве у којима се одуговлачи и отежава потпуно сједињење. Не бих ни да спомињем тужну причу о суђењу неких наших епископа на овом континенту и у Европи са својим парохијама, свештеницима, верницима. То је посао за Свети Архијерејски Сабор.

-На основу Вашег дугогодишњег педагошког рада на катедри за Патрологију, и пре свега, Вашег великог утицаја на развој савремене српске (и не само српске) богословске мисли, Веће Православне Академије Светог Владимира у Њујорку Вам је доделило почасни докторат. Уз најсрдачније честитке, молимо Вас поводом тог великог догађаја да поделите са нама утиске.
- Световладимирска академија је у своје време дала почасни докторат блажене успомене о. Јустину (Поповићу) коју је он са захвалношћу прихватио, мада није могао да оде на свечаност промоције. Мене су сада позвали и дали ми крст и диплому Академије Светог Владимира и то је уприличено на почетку литургијског семинара који ова академија, као и Академија Светог Сергија у Паризу сваке године (на крају академске године), приређује не само за своје професоре и студенте, него и за све заинтересоване православне вернике, свештенике, богослове у Америци. Тако сам имао прилику да после акта промоције слушам предавање једног православног украјинског литургичара, архимандрита Григорија, о разликама у пракси литургијског служења Православних Цркава у Америци и стремљењу у њихово обједињење кроз обнову изворне православне литургијске праксе. Он је говорио о тежњи ка таквој обнови и код Грка, Антиохијаца, Руса, Украјинаца, Американаца, како у самој Америци тако и у традиционално православним земљама. Задивљујуће је како они све прате и познају и процењују као мудри пастири научени Царству Божијем, који из своје ризнице износе и ново и старо (објавићемо то његово предавање које нам је љубазно дао у рукопису).
Враћајући се из Америке током дугог путовања размишљали смо и још размишљамо о чудним путевима и делањима Божијим у свету и историји: да се Јеванђеље као благовест спасења проповеда до краја васељене и до краја векова, и да се сви људи и народи као деца Божија позивају и удомљују у Цркву Христову благодаћу Духа Утешитеља на славу Бога Оца. Горчине америчке политике према Србима на Косову и Метохији нису у стању да помуте искуства радости и наде за будућност Православља у Америци.  
Борислав Петрић и Снежана Денкер