Pravoslavlje u Portugalu

Kada se nalazimo u inostranstvu, daleko od svoje zemlje, jezika, pisma i svega onoga što čini neodvojivi deo našeg bića i identiteta, vrlo je važno znati da postoji nešto što će nam pomoći da se uklopimo u novu kulturnu sredinu, a da pri tom ne zaboravimo svoje poreklo i korene. Ta jedinstvena vrednost i neiscrpni izvor duhovnog bogatstva, svakako jeste naša vera pravoslavna.

Prilikom studijskog boravka u Lisabonu, imali smo prilike da to osetim, i stoga bolje upoznamo stanje naše vere u Portugalu. Prenosimo razgovor sa parohom crkve Svih Svetih u Lisabonu, ocem Arsenijem Sokolovim, predstavnikom Ruske pravoslavne crkve (Moskovske patrijaršije), koji može pomoći čitaocima Pravoslavlja da saznaju nešto više o Pravoslavlju u ovoj zapadnoevropskoj zemlji na obali Atlanskog okeana.

- Oče Arsenije, recite nam nešto o sebi i o crkvi Svih Svetih u Lisabonu, čiji ste paroh?
- Ruska pravoslavna zajednica u Lisabonu nastala je pre četiri godine. Ja sam pre toga bio paroh ruske pravoslavne crkve u Madridu. Godine 2003. Sveti Sinod me je imenovao za paroha ruske pravoslavne zajednice u Lisabonu. Ranije nije postojala naša crkva, pa smo održavali liturgije u supermarketu Amoreiraš, u bugarskoj kapeli koja se nalazi pri ambasadi Republike Bugarske i u manastiru Konvento duš Kardaiš (Convento dos Cardáis), a dosta su nam pomogle naše prijateljice, katoličke monahinje iz pomenutog manastira.
Od januara 2006. godine, po odobrenju lisabonskog kardinala, g. Žozea Polikarpa (José Policarpo), dodeljena nam je Blagoveštenjska kapela (Capela de Boa Nova) i danas tu služimo liturgije. Večernje službe su subotom u 19 časova, a nedeljom u 10 časova je jutrenje, nakon koga sledi Sveta liturgija, sa početkom u 11 časova. Prvi predsednik naše zajednice bio je Portugalac, Žoao Fonseka (João Fonseca), koji sada živi u Bugarskoj, zato što je oženjen Bugarkom.

- Kakvo je stanje Pravoslavlja u Portugalu? Ima li mnogo pravoslavaca? Ima li, osim ruske, i drugih pravoslavnih zajednica?
- Tokom poslednjih godina, u Portugal su došli mnogi emigranti iz zemalja Istočne Evrope, iz bivših sovjetskih republika, mnogo Rumuna, Bugara. Sa njima Ruska pravoslavna crkva održava bratske odnose. Pripadnike grčke, bugarske, rumunske i drugih kanonski priznatih pravoslavnih crkava doživljavamo kao braću. Srpske pravoslavne crkve u Portugalu nema, a jedina srpska crkva na celom Iberijskom poluostrvu nalazi se u Barseloni, i lično poznajem vašeg paroha tamo. Osim Lisabona, službe se održavaju i u Portu, Setubalu, Faru i na Azorskim ostrvima. U Portu nema paroha, ali ja tamo odlazim dvaput mesečno i to subotom, a nadamo se da će i tamo biti paroha. U Setubalu, gde je ove godine na Veliki četvrtak održano praznično bogosluženje, paroh je otac Alek, Moldavac, a u Faru je otac Jovan.
Postoji i takozvana grkokatolička crkva (unijatska), ali sa njima nemamo nikakvih kontakata ni odnosa. Samo poznajem njihovog paroha, i pozdravimo se kada se sretnemo, ali ništa više od toga. U Fatimi (Fátima) postoji jedna unijatska crkva, i tamo se predstavljaju kao pravoslavni, ali oni to nisu. Po formi imaju sličnosti sa nama, ali iznutra su približniji katolicima, tako da apelujem na prave pravoslavne vernike da ne prisustvuju njuhovim bogosluženjima.

LEPOTA I ISKUŠENjA
- Koji su izazovi, a koje poteškoće sa kojima jedan pravoslavni hrišćanin treba da se suoči u Portugalu?
- Najveća poteškoća za jednog pravoslavnog hrišćanina ovde, u inostranstvu, jeste odnos sa narodom. Naime, pravoslavac ne sme da se izoluje i ne smemo da se družimo samo međusobno, kao što ne treba da dozvolimo ni kulturnu asimilaciju. Ono što je ispravno, jeste da se stvore međukulturni odnosi. Mi se moramo uklopiti u portugalsko društvo, a da ne izgubimo sopstvene vrednosti i identitet. U tome svakako pomaže redovno posećivanje bogosluženja, slušanje ruskog jezika, održavanje tradicije u crkvi itd. Svakog četvrtka se u našoj crkvi održavaju časovi portugalskog jezika, što pomaže imigrantima da se bolje uklope u novu zemlju i kulturu u kojoj žive i rade.
Pravoslavci u Portugalu treba da izgrade dobre odnose sa narodom, jer su Portugalci dobar, pristupačan, prostodušan i jednostavan narod koji voli da čuje i sazna nešto više o drugim kulturama.

 -Koliko Portugalci znaju o Pravoslavlju? Koliko se interesuju za njega? Ima li Portugalaca koji prelaze u našu veru?
- Ima Portugalaca koji ponešto znaju o nama, a ima i onih koji se krštavaju u našoj crkvi, kao na primer Pedro, mladić koji radi kao električar. Njegovi roditelji ga nisu krstili, budući da su bili socijalisti i nisu verovali u Boga. Govorili su mu da, kada odraste, može da odluči hoće li se krstiti ili ne. Kada je porastao, Pedro je počeo da traga za istinom i pronašao ju je u pravoslavnoj veri, zato što mi zadržavamo stare hrišćanske tradicije. Naš monah Filip, koji povremeno prisustvuje službama, je Portugalac, koji je već pedeset godina pravoslavac. Saznao je za Pravoslavlje u Francuskoj i pokrstio se u Parizu. Ukoliko je neko kršten u katoličkoj crkvi, mi ga ne krštavamo ponovo, jer priznajemo rimokatoličko krštenje, samo obavljamo Svetu tajnu miropomazanja.

- Nedavno sam prisustvovala krštenju našeg brata Jaroslava u reci Težo. Recite nam nešto više o tome.
- Decu, a posebno bebe, možemo krstiti u crkvi, a odrasle, kao što je brat Jaroslav, krštavamo u reci, zato što nemamo veliku krstionicu, a i zbog toga što je krštenje pogruženjem u vodu potpunije od krštenja obavljenog samo oblivanjem. Krštenje Jaroslava je naše treće krštenje u reci. On je, pre nego što je odlučio da se krsti, bio veliki nevernik, ali je, slava Bogu, prepoznao koliko je grešio, i rešio da se krsti. Brata Genadija smo pre neku godinu krstili u jednoj fontani.

- Da li je moguće pronaći neku pravoslavnu literaturu ovde u Portugalu? Koliko toga je prevedeno na portugalski jezik?
- Nešto je moguće naći. U knjižarama sa katoličkom religioznom literaturom, naročito u knjižarama sestara iz reda Paulina, postoje neke pravoslavne knjige na portugalskom jeziku, prevedene sa ruskog ili grčkog, kao na primer Dobrotoljublje (Filokalija), Kazivanja jednog bogotražitelja, knjige ruskih teologa sa Instituta Svetog Sergija u Parizu, Loskog, Bulgakova, itd. Mogu se naći i prevodi Dostojevskog.

- Dana 11. februara u Portugalu je održan referendum o liberalizaciji abortusa, i nažalost, izglasano je odobrenje abortusa. Da li ste Vi, kao predstavnik Ruske pravoslavne crkve, ovde imali prilike da u medijima izrazite stav i viđenje Pravoslavlja po ovom pitanju?
- Da. Na radiju naše emigracije, koji emituje program na ruskom jeziku, pitali su me da se izjasnim o ovoj temi, a gostovao sam i na katoličkom radiju Renašensa (Rádio Renascença). Rekao sam da treba stati na put evropskom individualizmu i egoizmu. Evropljani, koji žive u materijalnom izobilju, smatraju da, kako bi bili srećni, mogu da ubijaju decu, koja su najnezaštićenija od svih bića koja je Bog stvorio na svetu. Mnogi žele da žive u udobnostima i deca im predstavljaju teret i smetnju, pa ih je najlakše ubiti. Po pitanju abortusa, pravoslavni imaju isti stav kao i katolici. Od evropskih zemalja, samo su Irska, Poljska, Malta i Lihtenštajn zakonom zabranile abortus. Uostalom, danas se dosta govori o ljudskim i građanskim pravima, pri čemu se ima u vidu samo pravo žene, a niko ne obraća pažnju na pravo deteta na život, a to je najosnovnije pravo koje je Ustavom zagarantovano svakom građaninu svake države. Jedna od najvećih mrlja u istoriji Rusije je ta što je Staljin, odmah posle revolucije legalizovao abortus. To je nanelo neizmernu štetu Rusiji, od koje ćemo se teško oporaviti. Treba vaspitavati decu da se sa poštovanjem odnose prema svome telu, jer je telo hram Hristov i ne treba ga koristiti za blud. Takođe, od malena im treba ukazivati na to da je ljudski život svetinja i da nam je od Boga dat, i da se ništa ne dešava slučajno i bez razloga. Ukoliko se tokom trudnoće jave poteškoće, uvek postoji rešenje i neki izlaz. Sve se može rešiti uz pomoć vere u Gospoda, a ubistvo deteta nikako nije ono što bi pravoslavna hrišćanka trebalo da uradi.

OČUVANjE PRAVOSLAVNE VERE
- Otkada sam ovde, u Lisabonu, imala sam prilike da se sretnem sa Jehovinim svedocima i pripadnicima raznih verskih sekti koji idu ulicama i dele svoju propagandu. Kako treba da reaguje jedan pravoslavni hrišćanin ukoliko se nađe u ovakvoj situaciji?
- Ukoliko je reč o dobro pripremljenom i duhovno jakom pravoslavnom hrišćaninu, koji veoma dobro poznaje Bibliju, on može da brani pravoslavnu veru od napada jeretika, da se u sebi sažali na tu zabludelu dušu i na tu osobu koja greši. A ako osoba nije pripremljena i upućena u Pravoslavlje, bolje je da se ne raspravlja sa njima, već da ih samo uljudno pozdravi i nastavi svojim putem, jer rasprave sa jereticima u duhovno slabom čoveku mogu da izazovu sumnju, gnev i razna negativna osećanja kojih bi svaki pravoslavac trebalo da se kloni.

- U portugalskim knjižarama imala sam prilike da vidim kako se prodaju razne knjige koje nepovoljno govore o Hristu, Svetiteljima, Crkvi i sl. Svuda se mogu naći i diskovi sa muzikom i filmovima nepristojnog sadržaja. Kako jedan pravoslavni hrišćanin treba da se odnosi prema svemu tome?
- Najbolje je takve stvari ne kupovati, ne čitati, ne slušati i ne gledati. Današnjim piscima je potrebno da njihove knjige budu prodavane i popularne, i brinu se samo o tome kako da ugode ukusu publike i kako da zarade novac, ne vodeći računa o šteti koju njihova dela mogu prouzrokovati, naročito mladim ljudima, neupućenim u svoju veru. Knjige poput Braunovog Da Vinčijevog koda i njima slične, apsurdne su, pune neistina, bez argumenata su i nemaju nikakvu ni umetničku, ni naučnu vrednost. Pravoslavni hrišćanin ne bi trebalo da ih čita ni na plaži, ni prilikom putovanja, pa čak ni prilikom boravka u toaletu. Ako pokušamo da diskutujemo o njima, to je sasvim beskorisna stvar i gubljenje vremena.

- Ovde u Portugalu imala sam prilike da vidim dosta radnji sa makrobiotičkim i vegetarijanskim proizvodima, a mogu se kupiti i časopisi koji propagiraju ovaj način ishrane, povezan sa jogom i nekim principima istočnjačkih učenja i filosofija. Poneki zapadnjaci pravdaju svoj stav tvrdeći da i u Pravoslavlju postoji post. Kakva je razlika između ovih načina ishrane i pravoslavnog posta? Kakav stav treba da zauzme pravoslavni hrišćanin prema ovim alternativnim vidovima ishrane?
- Pravoslavni post ima, pre i iznad svega, duhovnu dimenziju. Za nas nije najvažnije zdravlje tela, već zdravlje duše. Žene koje žele da omršaju, sportisti koji dobijaju medalje, imaju posebne načine ishrane, koji se sastoje u povremenom odricanju od određenih vrsta hrane, ali to nije post. Tako ni vegetarijanska i makrobiotička ishrana nisu isto što i post. Post je i fizički i duhovni. Najvažnije je suzdržati se od greha, moliti se i posvetiti se Bogu. Neko može ništa da ne jede i ne pije, a ako pri tom čini zlo sebi ili drugima, bila bi velika laž nazvati njegovu ishranu postom. Ovo što sam sada rekao, ne znači nikako da ne treba postiti. Naprotiv. Uzdržanjem od mrsne hrane u određenim periodima godine, pravi hrišćanin treba da čisti i svoje telo, ali i svoj jezik od zlih reči, svoj um od loših misli i svoju dušu od greha.

BROJNI PLANOVI
- Kakvi su planovi RPC u Portugalu za ubuduće?
- Počeli smo da držimo nedeljnu školu veronauke za decu, četvrtkom imamo biblijsku sekciju za odrasle, ali bilo bi dobro kada bi naši planovi bili shvaćeni ozbiljnije. Na Azorskim ostrvima ima nešto pravoslavnih, ali je jako teško organizovati život zajednice, budući da postoji devet ostrva, koja su jako udaljena, a zajednica nam je razasuta po njima i uslovi za život i rad tamo su jako teški. U septembru ćemo u Lisabonu imati sabor svih pravoslavnih parohija na Iberijskom poluostrvu i očekujem da će se tada rešiti neka važna pitanja za nas.

- Kakva je Vaša poruka čitaocima Pravoslavlja, zvaničnog lista Srpske patrijaršije?
- Ja nikada nisam bio u Srbiji, ali znam koji su problemi koji muče Vašu zemlju i narod. Znam da su tokom dvadesetoga veka naša dva naroda mnogo propatila zbog komunističkog proganjanja i njihove propagande protiv Pravoslavlja. Jedini način da se suočimo sa novim stvarnostima jeste vera Pravoslavna. Mi smo sestrinske Crkve i moramo imati jedan jedinstven stav, pravoslavni stav po pitanju svih važnih problema u našim društvima, i tako ćemo se najlakše suprotstaviti svim izazovima modernog doba. 
Milica Marinović