Када се налазимо у иностранству, далеко од своје земље, језика, писма и свега онога што чини неодвојиви део нашег бића и идентитета, врло је важно знати да постоји нешто што ће нам помоћи да се уклопимо у нову културну средину, а да при том не заборавимо своје порекло и корене. Та јединствена вредност и неисцрпни извор духовног богатства, свакако јесте наша вера православна.
Приликом студијског боравка у Лисабону, имали смо прилике да то осетим, и стога боље упознамо стање наше вере у Португалу. Преносимо разговор са парохом цркве Свих Светих у Лисабону, оцем Арсенијем Соколовим, представником Руске православне цркве (Московске патријаршије), који може помоћи читаоцима Православља да сазнају нешто више о Православљу у овој западноевропској земљи на обали Атланског океана.
- Оче Арсеније, реците нам нешто о себи и о цркви Свих Светих у Лисабону, чији сте парох?
- Руска православна заједница у Лисабону настала је пре четири године. Ја сам пре тога био парох руске православне цркве у Мадриду. Године 2003. Свети Синод ме је именовао за пароха руске православне заједнице у Лисабону. Раније није постојала наша црква, па смо одржавали литургије у супермаркету Амореираш, у бугарској капели која се налази при амбасади Републике Бугарске и у манастиру Конвенто душ Кардаиш (Цонвенто дос Цардáис), а доста су нам помогле наше пријатељице, католичке монахиње из поменутог манастира.
Од јануара 2006. године, по одобрењу лисабонског кардинала, г. Жозеа Поликарпа (Јосé Полицарпо), додељена нам је Благовештењска капела (Цапела де Боа Нова) и данас ту служимо литургије. Вечерње службе су суботом у 19 часова, а недељом у 10 часова је јутрење, након кога следи Света литургија, са почетком у 11 часова. Први председник наше заједнице био је Португалац, Жоао Фонсека (Јоãо Фонсеца), који сада живи у Бугарској, зато што је ожењен Бугарком.
- Какво је стање Православља у Португалу? Има ли много православаца? Има ли, осим руске, и других православних заједница?
- Током последњих година, у Португал су дошли многи емигранти из земаља Источне Европе, из бивших совјетских република, много Румуна, Бугара. Са њима Руска православна црква одржава братске односе. Припаднике грчке, бугарске, румунске и других канонски признатих православних цркава доживљавамо као браћу. Српске православне цркве у Португалу нема, а једина српска црква на целом Иберијском полуострву налази се у Барселони, и лично познајем вашег пароха тамо. Осим Лисабона, службе се одржавају и у Порту, Сетубалу, Фару и на Азорским острвима. У Порту нема пароха, али ја тамо одлазим двапут месечно и то суботом, а надамо се да ће и тамо бити пароха. У Сетубалу, где је ове године на Велики четвртак одржано празнично богослужење, парох је отац Алек, Молдавац, а у Фару је отац Јован.
Постоји и такозвана гркокатоличка црква (унијатска), али са њима немамо никаквих контаката ни односа. Само познајем њиховог пароха, и поздравимо се када се сретнемо, али ништа више од тога. У Фатими (Фáтима) постоји једна унијатска црква, и тамо се представљају као православни, али они то нису. По форми имају сличности са нама, али изнутра су приближнији католицима, тако да апелујем на праве православне вернике да не присуствују њуховим богослужењима.
ЛЕПОТА И ИСКУШЕЊА
- Који су изазови, а које потешкоће са којима један православни хришћанин треба да се суочи у Португалу?
- Највећа потешкоћа за једног православног хришћанина овде, у иностранству, јесте однос са народом. Наиме, православац не сме да се изолује и не смемо да се дружимо само међусобно, као што не треба да дозволимо ни културну асимилацију. Оно што је исправно, јесте да се створе међукултурни односи. Ми се морамо уклопити у португалско друштво, а да не изгубимо сопствене вредности и идентитет. У томе свакако помаже редовно посећивање богослужења, слушање руског језика, одржавање традиције у цркви итд. Сваког четвртка се у нашој цркви одржавају часови португалског језика, што помаже имигрантима да се боље уклопе у нову земљу и културу у којој живе и раде.
Православци у Португалу треба да изграде добре односе са народом, јер су Португалци добар, приступачан, простодушан и једноставан народ који воли да чује и сазна нешто више о другим културама.
-Колико Португалци знају о Православљу? Колико се интересују за њега? Има ли Португалаца који прелазе у нашу веру?
- Има Португалаца који понешто знају о нама, а има и оних који се крштавају у нашој цркви, као на пример Педро, младић који ради као електричар. Његови родитељи га нису крстили, будући да су били социјалисти и нису веровали у Бога. Говорили су му да, када одрасте, може да одлучи хоће ли се крстити или не. Када је порастао, Педро је почео да трага за истином и пронашао ју је у православној вери, зато што ми задржавамо старе хришћанске традиције. Наш монах Филип, који повремено присуствује службама, је Португалац, који је већ педесет година православац. Сазнао је за Православље у Француској и покрстио се у Паризу. Уколико је неко крштен у католичкој цркви, ми га не крштавамо поново, јер признајемо римокатоличко крштење, само обављамо Свету тајну миропомазања.
- Недавно сам присуствовала крштењу нашег брата Јарослава у реци Тежо. Реците нам нешто више о томе.
- Децу, а посебно бебе, можемо крстити у цркви, а одрасле, као што је брат Јарослав, крштавамо у реци, зато што немамо велику крстионицу, а и због тога што је крштење погружењем у воду потпуније од крштења обављеног само обливањем. Крштење Јарослава је наше треће крштење у реци. Он је, пре него што је одлучио да се крсти, био велики неверник, али је, слава Богу, препознао колико је грешио, и решио да се крсти. Брата Генадија смо пре неку годину крстили у једној фонтани.
- Да ли је могуће пронаћи неку православну литературу овде у Португалу? Колико тога је преведено на португалски језик?
- Нешто је могуће наћи. У књижарама са католичком религиозном литературом, нарочито у књижарама сестара из реда Паулина, постоје неке православне књиге на португалском језику, преведене са руског или грчког, као на пример Добротољубље (Филокалија), Казивања једног боготражитеља, књиге руских теолога са Института Светог Сергија у Паризу, Лоског, Булгакова, итд. |
Могу се наћи и преводи Достојевског.
- Дана 11. фебруара у Португалу је одржан референдум о либерализацији абортуса, и нажалост, изгласано је одобрење абортуса. Да ли сте Ви, као представник Руске православне цркве, овде имали прилике да у медијима изразите став и виђење Православља по овом питању?
- Да. На радију наше емиграције, који емитује програм на руском језику, питали су ме да се изјасним о овој теми, а гостовао сам и на католичком радију Ренашенса (Рáдио Ренасценçа). Рекао сам да треба стати на пут европском индивидуализму и егоизму. Европљани, који живе у материјалном изобиљу, сматрају да, како би били срећни, могу да убијају децу, која су најнезаштићенија од свих бића која је Бог створио на свету. Многи желе да живе у удобностима и деца им представљају терет и сметњу, па их је најлакше убити. По питању абортуса, православни имају исти став као и католици. Од европских земаља, само су Ирска, Пољска, Малта и Лихтенштајн законом забраниле абортус. Уосталом, данас се доста говори о људским и грађанским правима, при чему се има у виду само право жене, а нико не обраћа пажњу на право детета на живот, а то је најосновније право које је Уставом загарантовано сваком грађанину сваке државе. Једна од највећих мрља у историји Русије је та што је Стаљин, одмах после револуције легализовао абортус. То је нанело неизмерну штету Русији, од које ћемо се тешко опоравити. Треба васпитавати децу да се са поштовањем односе према своме телу, јер је тело храм Христов и не треба га користити за блуд. Такође, од малена им треба указивати на то да је људски живот светиња и да нам је од Бога дат, и да се ништа не дешава случајно и без разлога. Уколико се током трудноће јаве потешкоће, увек постоји решење и неки излаз. Све се може решити уз помоћ вере у Господа, а убиство детета никако није оно што би православна хришћанка требало да уради.
ОЧУВАЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ
- Откада сам овде, у Лисабону, имала сам прилике да се сретнем са Јеховиним сведоцима и припадницима разних верских секти који иду улицама и деле своју пропаганду. Како треба да реагује један православни хришћанин уколико се нађе у оваквој ситуацији?
- Уколико је реч о добро припремљеном и духовно јаком православном хришћанину, који веома добро познаје Библију, он може да брани православну веру од напада јеретика, да се у себи сажали на ту заблуделу душу и на ту особу која греши. А ако особа није припремљена и упућена у Православље, боље је да се не расправља са њима, већ да их само уљудно поздрави и настави својим путем, јер расправе са јеретицима у духовно слабом човеку могу да изазову сумњу, гнев и разна негативна осећања којих би сваки православац требало да се клони.
- У португалским књижарама имала сам прилике да видим како се продају разне књиге које неповољно говоре о Христу, Светитељима, Цркви и сл. Свуда се могу наћи и дискови са музиком и филмовима непристојног садржаја. Како један православни хришћанин треба да се односи према свему томе?
- Најбоље је такве ствари не куповати, не читати, не слушати и не гледати. Данашњим писцима је потребно да њихове књиге буду продаване и популарне, и брину се само о томе како да угоде укусу публике и како да зараде новац, не водећи рачуна о штети коју њихова дела могу проузроковати, нарочито младим људима, неупућеним у своју веру. Књиге попут Брауновог Да Винчијевог кода и њима сличне, апсурдне су, пуне неистина, без аргумената су и немају никакву ни уметничку, ни научну вредност. Православни хришћанин не би требало да их чита ни на плажи, ни приликом путовања, па чак ни приликом боравка у тоалету. Ако покушамо да дискутујемо о њима, то је сасвим бескорисна ствар и губљење времена.
- Овде у Португалу имала сам прилике да видим доста радњи са макробиотичким и вегетаријанским производима, а могу се купити и часописи који пропагирају овај начин исхране, повезан са јогом и неким принципима источњачких учења и философија. Понеки западњаци правдају свој став тврдећи да и у Православљу постоји пост. Каква је разлика између ових начина исхране и православног поста? Какав став треба да заузме православни хришћанин према овим алтернативним видовима исхране?
- Православни пост има, пре и изнад свега, духовну димензију. За нас није најважније здравље тела, већ здравље душе. Жене које желе да омршају, спортисти који добијају медаље, имају посебне начине исхране, који се састоје у повременом одрицању од одређених врста хране, али то није пост. Тако ни вегетаријанска и макробиотичка исхрана нису исто што и пост. Пост је и физички и духовни. Најважније је суздржати се од греха, молити се и посветити се Богу. Неко може ништа да не једе и не пије, а ако при том чини зло себи или другима, била би велика лаж назвати његову исхрану постом. Ово што сам сада рекао, не значи никако да не треба постити. Напротив. Уздржањем од мрсне хране у одређеним периодима године, прави хришћанин треба да чисти и своје тело, али и свој језик од злих речи, свој ум од лоших мисли и своју душу од греха.
БРОЈНИ ПЛАНОВИ
- Какви су планови РПЦ у Португалу за убудуће?
- Почели смо да држимо недељну школу веронауке за децу, четвртком имамо библијску секцију за одрасле, али било би добро када би наши планови били схваћени озбиљније. На Азорским острвима има нешто православних, али је јако тешко организовати живот заједнице, будући да постоји девет острва, која су јако удаљена, а заједница нам је разасута по њима и услови за живот и рад тамо су јако тешки. У септембру ћемо у Лисабону имати сабор свих православних парохија на Иберијском полуострву и очекујем да ће се тада решити нека важна питања за нас.
- Каква је Ваша порука читаоцима Православља, званичног листа Српске патријаршије?
- Ја никада нисам био у Србији, али знам који су проблеми који муче Вашу земљу и народ. Знам да су током двадесетога века наша два народа много пропатила због комунистичког прогањања и њихове пропаганде против Православља. Једини начин да се суочимо са новим стварностима јесте вера Православна. Ми смо сестринске Цркве и морамо имати један јединствен став, православни став по питању свих важних проблема у нашим друштвима, и тако ћемо се најлакше супротставити свим изазовима модерног доба.
Милица Мариновић |
