Negovateljica sabornog duha

Studija I Bog stvori građanska prava: Srpski otpor uvoćenju biometrijske lične karte Filipa Ejdusa, istraživača u Beogradskoj školi za studije bezbednosti i izvršnog direktora Centra za civilno-vojne odnose, interesantna je iz nekoliko razloga.

Prvo, ona vrlo objektivno govori o pokušaju uvođenja biometrijskih ličnih karti u Srbiju. Studija pokazuje da je autor dobro upoznat sa celokupnom problematikom, sa svim opasnostima koje je ovaj nakaradni zakon, zaustavljen ali ne i oboren Uredbom Vlade republike Srbije, nosio sa sobom. Velikim brojem izvora na koje se poziva, Ejdus se prikazuje kao poznavalac i kritičar određenih biometrijskih tehnologija.
Drugo, studija sumira rezultate svih građanskih inicijativa koje su bile za i protiv uvođenja biometrijskih ličnih karti. I, gle čuda, dolazi do iznenađujućeg otkrića koje, naslućuje se iz autorovog teksta, zabrinjava: borbu protiv uvođenja biometrijskih ličnih karti i osnovnu odbranu građanskih prava i sloboda predvodile su „desničarske, klerikalne i konzervativne struje“, na čelu sa Srpskom pravoslavnom crkvom u koaliciji sa nekoliko NVO: Za život bez žiga, Srpskim saborom Dveri, Udruženjem građana Istina i Duhovnim centrom Sveti Vladika Nikolaj iz Kraljeva. Sa druge strane, Filip Ejdus dobro primećuje da je „liberalna građanska javnost“ (u koju ubraja „DS, DSS, G17 plus, Beogradski centar za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo i drugi liberalno-demokratski orijentisani delovi srpskog društva“) „ne samo ćutala, već i zdušno stala iza projekta ‘čipovanja’ građana Srbije i inaugurisanja tzv. nadziranog društva“.
Treće, autor nudi odgovor zašto su SPC i „desničarske, klerikalne i konzervativne“ snage vodile najoštriju borbu protiv „čipovanja“ a ne „liberalno-demokratski orijentisani delovi“. Ejdus smatra da uzrok leži u „nasleđu (čitaj fobiji - prim. aut.) koje su političkoj kulturi ‘demokratskog bloka’ ostavili ubistvo Zorana Đinđića, kao i vanredno stanje i akcija Sablja koji su usledili u martu 2003. godine“. Drugo objašnjenje Ejdus pronalazi da su „nedovoljno upućeni građani ‘progutali’ priču da se biometrijske lične karte deo ‘modernizacije’ i ‘evropeizacije’ društva“. Ejdus, dakle, ne daje odgovor zašto su Crkva i pravoslavno-nacionalne NVO povele i dobile borbu, već samo daje moguće odgovore zašto liberalno-demokratski orijentisani delovi nisu učestvovali u obaranju nakaradnog zakona.

(NE)ZASLEPLjENI LEVIČAR
Po svemu sudeći, radi se o jednom iskrenom, ideološki nezaslepljenom levičaru koji, ipak, slepo prihvata nametnutu društvenu podelu u Srbiji na „leve“ i „desne“, „napredne“ i „konzervativne“, „klerikalne“ i „liberalno-demokratski“ orijentisane ljude. Ovaj srednjoškolski pristup pojednostavljenja svakako da ne odgovara ozbiljnom nivou komunikacije za koji se, nadamo se, Ejdus zalaže. Intelektualna ideološka zaslepljenost upravo onih NVO koje su se zalagale da se zakon o biometrijskim ličnim kartama usvoji i sprovede, a koje Ejdus u svom tekstu nabraja, navodi ih da uz ime Srpske Pravoslavne Crkve obavezno vežu i sledeće pojmove: klerikalna, nazadna, konzervativna, orijentisana na desničarske snage itd.
Onaj ko i malo poznaje suštinu Srpske Pravoslavne Crkve, i ne samo Srpske već bilo koje Pomesne Pravoslavne Crkve, zna da Crkva nikada nije bila konzervativna organizacija, u smislu zatvarenosti u sebe i odbijanja i neprihvatanja ovovremenih otkrića, a na korist nekakve oveštale tradicije. To što Pravoslavna Crkva već 2000 godina propoveda Hristovo učenje i njega se dosledno drži, za razliku od nekih „crkava“ koje su to učenje izvitoperili i uskladili sa svojim hegemonističkim ciljevima, ne može se proglasiti za konzervativni princip. Crkva je konzervativna samo u onoj meri striktne doslednosti Hristovog učenja. Tražiti od Crkve da promeni neka svoja učenja kao dokaz da nije konzervativna jeftini je trik anticrkvenih i bezbožnih ljudi kojima, smatramo, Ejdus svakako ne pripada. „Sve mogu u Hristu Gospodu“ je hrišćanski, nazovimo ga ovom prilikom nekonzervativni princip utemeljenosti, aktivizma, doslednosti i prihvatanja ovovremenih izazova.
Tehnološki izazovi zaista predstavljaju ovovremeni izazov za Crkvu. Deceniju već ozbiljni i intelektualno kreativni pravoslavni bogoslovi razvijaju jedan plodotvoran dijalog po ovom pitanju. Kao plod tog i takvog dijaloga, a po pitanju uvođenja zakona o biometrijskim ličnim kartama, Srpska Pravoslavna Crkva pokazala se kao vrlo dobro informisana, jasna i izričita u odbrani prava i sloboda svojih vernika i ostalih građana i što je vrlo bitno, nezavisna i slobodna u iznošenju svog stava.

NEGOVATELjICA SLOBODE I SABORNOG DUHA
Učeći i oslobađajući svoje vernike od mnogobrojnih grehova, Crkva je bila, jeste i biće najznačajnija ustanova koja stvara i čuva bogočovečansku slobodu svojih vernika: na prvom mestu slobodnih od svojih grehova, a zatim i kao neprikosnovene borce za slobodu i prava svojih bližnjih. I upravo zato su neke nevladine organizacije pravoslavno-nacionalne orijentacije, dakle nacionalne organizacije slobodnih ljudi, bez ikakvih instrukcija dobijenih od strane Crkve kao institucije, ustale u borbu protiv tehnološkog totalitarizma. Ono što posebno treba istaći jeste veliki broj crkvenih ljudi laika, mirjana, koji su stručnjaci u oblasti novih tehnoloških izazova; oni predstavljaju plod posle komunističke diktature masovnog vraćanja Crkvi i liturgijske obrazovanosti mladih intelektualaca. Takvih je mirjana sve više i u budućnosti se nazire njihova značajna uloga na korist Crkve i naroda.
Crkva, dakle, kao negovateljica sabornog duha, okupila je i udružila pojedinačne glasove u svojevrsnu sabornu inicijativu pravoslavnih Srba. Žički apel, posebna izdanja Žičkog blagovesnika, zbornik Crkva i tehnološki izazovi, pregršt tekstova objavljenih u Pravoslavlju, novini Srpske Patrijaršije, kao i dve značajne knjige diplomiranog inženjera informacionih sistema i diplomiranog teologa Olivera Subotića Čovek i informacione tehnologije (Pravoslavlje, 2006) i Biometrijski sistemi i identifikacija (Institut za političke studije, 2007), predstavljaju samo deo „crkvene“ literature vezane za ovu koju srdačno nudimo Filipu Ejdusu da obogati svoje znanje.

TEŠKO IM JE
Razlog što one „druge“ NVO nisu ustale u borbu za očuvanje ljudskih sloboda i prava, iako u svojim imenima imaju to za osnovnu delatnost, nije toliko u njihovom strahu zbog Đinđićeve smrti, koliko u psihološkim profilima ljudi koji ih vode. Teško je, naime, ustati protiv onih koji ti daju finansijsku podršku za rad (oni koji su bombardovali Srbiju smatraju da njene „nemirne“ građane sada treba i kontrolisati); teško je višedecenijskim anticrkvenim komunističkim „ce-ka“ funkcionerima, koji se 90-ih vešto presvukoše u „liberalno-demokratski“ orijentisane ljude, sada da kažu kako je Crkva u pravu (lakše im je, a to su i učinili, da ćute, podvaljuju i blate); i na kraju, teško je boriti se za slobodu onih ljudi čiju slobodu ne želimo!

BEZBEDNOST I SLOBODA
Filip Ejdus završava svoju studiju rečima: „Prava borba za ukidanje i dalje važećeg Zakona o ličnoj karti, kao i za donošenje novog tek predstoji. Dugoročno gledano, 21. vek će, po svemu sudeći, biti vek tenzija između principa bezbednosti i slobode. Da li će na strani slobode u Srbiji i dalje biti konzervativne i klerikalne snage, a na strani bezbednosti liberalno-demokratske, ostaje da se vidi.“
Na ovu njegovu „zabrinutost“, mi odgovaramo na sledeći način: Samo plodotvorni dijalog i uzajamna pomoć svih iskrenih intelektualaca u borbi za ljudska prava i slobode - a smatramo da je Filip Ejdus jedan od takvih ljudi - bez obzira na njihovu „levu“ ili „desnu“ orijentaciju, bez obzira na njihova republikanska ili monarhistička opredeljenja, bez obzira na njihovu stranačku ili religioznu određenost, može Srbiju da demokratizuje na zdravim osnovama. Dok se to ne desi, razne Sablje i Mreže gušiće ljudska prava i slobode, a razni pseudoliberali i kvazidemokrate, noseći se parolom Zavadi pa vladaj, svađaće zdrave i mlade intelektualne snage u Srbiji. Predstoji nam velika borba u obaranju ovog nakaradnog Zakona o ličnim kartama i donošenju novog i boljeg. Jedino složni možemo uspeti.