Неговатељица саборног духа

Студија И Бог створи грађанска права: Српски отпор увоћењу биометријске личне карте Филипа Ејдуса, истраживача у Београдској школи за студије безбедности и извршног директора Центра за цивилно-војне односе, интересантна је из неколико разлога.

Прво, она врло објективно говори о покушају увођења биометријских личних карти у Србију. Студија показује да је аутор добро упознат са целокупном проблематиком, са свим опасностима које је овај накарадни закон, заустављен али не и оборен Уредбом Владе републике Србије, носио са собом. Великим бројем извора на које се позива, Ејдус се приказује као познавалац и критичар одређених биометријских технологија.
Друго, студија сумира резултате свих грађанских иницијатива које су биле за и против увођења биометријских личних карти. И, гле чуда, долази до изненађујућег открића које, наслућује се из ауторовог текста, забрињава: борбу против увођења биометријских личних карти и основну одбрану грађанских права и слобода предводиле су „десничарске, клерикалне и конзервативне струје“, на челу са Српском православном црквом у коалицији са неколико НВО: За живот без жига, Српским сабором Двери, Удружењем грађана Истина и Духовним центром Свети Владика Николај из Краљева. Са друге стране, Филип Ејдус добро примећује да је „либерална грађанска јавност“ (у коју убраја „ДС, ДСС, Г17 плус, Београдски центар за људска права, Хелсиншки одбор за људска права, Фонд за хуманитарно право и други либерално-демократски оријентисани делови српског друштва“) „не само ћутала, већ и здушно стала иза пројекта ‘чиповања’ грађана Србије и инаугурисања тзв. надзираног друштва“.
Треће, аутор нуди одговор зашто су СПЦ и „десничарске, клерикалне и конзервативне“ снаге водиле најоштрију борбу против „чиповања“ а не „либерално-демократски оријентисани делови“. Ејдус сматра да узрок лежи у „наслеђу (читај фобији - прим. аут.) које су политичкој култури ‘демократског блока’ оставили убиство Зорана Ђинђића, као и ванредно стање и акција Сабља који су уследили у марту 2003. године“. Друго објашњење Ејдус проналази да су „недовољно упућени грађани ‘прогутали’ причу да се биометријске личне карте део ‘модернизације’ и ‘европеизације’ друштва“. Ејдус, дакле, не даје одговор зашто су Црква и православно-националне НВО повеле и добиле борбу, већ само даје могуће одговоре зашто либерално-демократски оријентисани делови нису учествовали у обарању накарадног закона.

(НЕ)ЗАСЛЕПЉЕНИ ЛЕВИЧАР
По свему судећи, ради се о једном искреном, идеолошки незаслепљеном левичару који, ипак, слепо прихвата наметнуту друштвену поделу у Србији на „леве“ и „десне“, „напредне“ и „конзервативне“, „клерикалне“ и „либерално-демократски“ оријентисане људе. Овај средњошколски приступ поједностављења свакако да не одговара озбиљном нивоу комуникације за који се, надамо се, Ејдус залаже. Интелектуална идеолошка заслепљеност управо оних НВО које су се залагале да се закон о биометријским личним картама усвоји и спроведе, а које Ејдус у свом тексту набраја, наводи их да уз име Српске Православне Цркве обавезно вежу и следеће појмове: клерикална, назадна, конзервативна, оријентисана на десничарске снаге итд.
Онај ко и мало познаје суштину Српске Православне Цркве, и не само Српске већ било које Помесне Православне Цркве, зна да Црква никада није била конзервативна организација, у смислу затварености у себе и одбијања и неприхватања ововремених открића, а на корист некакве овештале традиције. То што Православна Црква већ 2000 година проповеда Христово учење и њега се доследно држи, за разлику од неких „цркава“ које су то учење извитоперили и ускладили са својим хегемонистичким циљевима, не може се прогласити за конзервативни принцип. Црква је конзервативна само у оној мери стриктне доследности Христовог учења. Тражити од Цркве да промени нека своја учења као доказ да није конзервативна јефтини је трик антицрквених и безбожних људи којима, сматрамо, Ејдус свакако не припада. „Све могу у Христу Господу“ је хришћански, назовимо га овом приликом неконзервативни принцип утемељености, активизма, доследности и прихватања ововремених изазова.
Технолошки изазови заиста представљају ововремени изазов за Цркву. Деценију већ озбиљни и интелектуално креативни православни богослови развијају један плодотворан дијалог по овом питању. Као плод тог и таквог дијалога, а по питању увођења закона о биометријским личним картама, Српска Православна Црква показала се као врло добро информисана, јасна и изричита у одбрани права и слобода својих верника и осталих грађана и што је врло битно, независна и слободна у изношењу свог става.

НЕГОВАТЕЉИЦА СЛОБОДЕ И САБОРНОГ ДУХА
Учећи и ослобађајући своје вернике од многобројних грехова, Црква је била, јесте и биће најзначајнија установа која ствара и чува богочовечанску слободу својих верника: на првом месту слободних од својих грехова, а затим и као неприкосновене борце за слободу и права својих ближњих. И управо зато су неке невладине организације православно-националне оријентације, дакле националне организације слободних људи, без икаквих инструкција добијених од стране Цркве као институције, устале у борбу против технолошког тоталитаризма. Оно што посебно треба истаћи јесте велики број црквених људи лаика, мирјана, који су стручњаци у области нових технолошких изазова; они представљају плод после комунистичке диктатуре масовног враћања Цркви и литургијске образованости младих интелектуалаца. Таквих је мирјана све више и у будућности се назире њихова значајна улога на корист Цркве и народа.
Црква, дакле, као неговатељица саборног духа, окупила је и удружила појединачне гласове у својеврсну саборну иницијативу православних Срба. Жички апел, посебна издања Жичког благовесника, зборник Црква и технолошки изазови, прегршт текстова објављених у Православљу, новини Српске Патријаршије, као и две значајне књиге дипломираног инжењера информационих система и дипломираног теолога Оливера Суботића Човек и информационе технологије (Православље, 2006) и Биометријски системи и идентификација (Институт за политичке студије, 2007), представљају само део „црквене“ литературе везане за ову коју срдачно нудимо Филипу Ејдусу да обогати своје знање.

ТЕШКО ИМ ЈЕ
Разлог што оне „друге“ НВО нису устале у борбу за очување људских слобода и права, иако у својим именима имају то за основну делатност, није толико у њиховом страху због Ђинђићеве смрти, колико у психолошким профилима људи који их воде. Тешко је, наиме, устати против оних који ти дају финансијску подршку за рад (они који су бомбардовали Србију сматрају да њене „немирне“ грађане сада треба и контролисати); тешко је вишедеценијским антицрквеним комунистичким „це-ка“ функционерима, који се 90-их вешто пресвукоше у „либерално-демократски“ оријентисане људе, сада да кажу како је Црква у праву (лакше им је, а то су и учинили, да ћуте, подваљују и блате); и на крају, тешко је борити се за слободу оних људи чију слободу не желимо!

БЕЗБЕДНОСТ И СЛОБОДА
Филип Ејдус завршава своју студију речима: „Права борба за укидање и даље важећег Закона о личној карти, као и за доношење новог тек предстоји. Дугорочно гледано, 21. век ће, по свему судећи, бити век тензија између принципа безбедности и слободе. Да ли ће на страни слободе у Србији и даље бити конзервативне и клерикалне снаге, а на страни безбедности либерално-демократске, остаје да се види.“
На ову његову „забринутост“, ми одговарамо на следећи начин: Само плодотворни дијалог и узајамна помоћ свих искрених интелектуалаца у борби за људска права и слободе - а сматрамо да је Филип Ејдус један од таквих људи - без обзира на њихову „леву“ или „десну“ оријентацију, без обзира на њихова републиканска или монархистичка опредељења, без обзира на њихову страначку или религиозну одређеност, може Србију да демократизује на здравим основама. Док се то не деси, разне Сабље и Мреже гушиће људска права и слободе, а разни псеудолиберали и квазидемократе, носећи се паролом Завади па владај, свађаће здраве и младе интелектуалне снаге у Србији. Предстоји нам велика борба у обарању овог накарадног Закона о личним картама и доношењу новог и бољег. Једино сложни можемо успети.