Не примамо и не дајемо мито

- Да ли је велика одговорност за жену да има кључеве трезора жупаније?

- У првом реду мораш бити добар домаћин, јер се овде ради на менаџерству свих буџетских операција јавних институција жупаније. Као директор трезора, мораш да  уложиш максимум труда и максимум одговорности. Кроз Трезор пролазе важна документа и велики износи новца, тако да је ово организација од виталне важности за овај део Румуније.

- Које све делатности покривате?

- Ми покривамо седам оперативних Трезора, од којих пет имају ризницу, значи укључена је цела жупанија Тимиш.

- Не можемо а да не приметимо на Вашем беџу, уз име и функцију, и напомену „Не примамо и не дајемо мито“. Да ли је то фраза или конкретизована реалност?

- То је иницијатива потекла из времена када је господин Боду био председник АНАФ-а, у идеји да ће порески обвезници схватити да немају само они обавеза, већ и ми према њима, а елиминисање корупције не зависи само од нас, него у истој мери и од њих самих. То је уједно и моје мишљење, тако да га носим на беџу. Али, знате и сами, нема шуме без суварака, тако да је корупција сигурно у опадању, мада до њеног потпуног елиминисања још треба труда. Свакако, на корупцију не треба гледати као на општи феномен и не треба генерализовати.

- Шта је најтеже у послу који радите, а шта најлакше?

- Моја свакодневица започиње отварањем рачунара и прегледом писама из министарства. У питању је врло обимна кореспонденција са десетак упутстава дневно која налажу хитно предузимање мера. Ако је до 2004. наш живот био мало мирнији и сталоженији, откад је почео процес деноминације и промене новца, цео систем рада у Трезору је промењен, од система налога до електронске деконтације. Наша активност изискује велику одговорност и пажњу, где не смеш да погрешиш, јер си део националног система плаћања. У мојој професији ништа није најлакше, али сатисфакције постоје, јер ништа од онога што радимо не остаје недоречено. Наш се рад конкретизује, а европска интеграција донела нам је опипљиве преврате и промене које материјализујемо и оправдавамо потребама. Ако питате шта је најтеже у овом послу, то је чињеница да велики део свог слободног времена претварам у радно време. А то повлачи за собом моје недовољно присуство у породици. Не једино због моја два сина и мужа, него и због себе, јер ја сматрам да свако мора да има својих „пола сата“.

- Како проводите својих пола сата?

- Тражим тишину и одмор, да не морам да размишљам. Мој посао изискује много менталне концентрације и осећам потребу, када сам код своје куће, да се опустим.

- Конкретно опуштање Вам значи добра књига, добра музика, или можда ТВ емисија?

- Имам своје тренутке, када мир проналазим у молитви и духовној димензији живота. Ако имам мало тежи период на послу, волим код куће да слушам духовну музику. За мене је ефекат умирујући.

- Сматрате ли да Вам је живот испуњен, или бисте понешто и мењали?

- Када бих могла да поново бирам, изабрала бих образовање у домену уметности. Због здравствених проблема, тј. хроничног бронхитиса, ја нисам одабрала каријеру оперског певача, мада сам то желела.

- Ви сте редовни члан Хора Српске саборне цркве, знамо да то радите са много преданости. Треба имати енергије за све те активности. Ко су, или шта су Ваши „пуњачи батерија“?

- Сматрам да, у аматерској делатности, ако нешто не волиш, не можеш да радиш. Нико те не гура и не тера. Ако желиш - учествујеш. Ако то не осећаш и не вуче те душа, нећеш се никада бавити тиме.

- И Ви, и муж и оба сина део сте Хора Српске саборне цркве. Ко је кога привукао у ту врсту активности?

- Не могу да кажем ко је кога привукао, али ја се никада нисам одвајала од те уметничке стране моје личности. Још као ђак, похађала сам два одељења Народне школе уметности: хармонику и канто. И по завршетку школе, док сам радила у ИЛСИ, где год је била нека уметничка активност, била сам део тога. Тако да сам била део Хора од почетка, иако ми је било изузетно тешко. Ћирилично писмо је за мене било исто као и кинеско, а тек старословенски језик, који није лак ни једном Србину. Али, ако желиш, можеш сваку ствар да научиш, тако да сам ја, иако сам већ српски језик познавала, научила до краја и да читам. Сад читање више не представља никакав проблем. Што се пуњења батерија тиче, певана молитва је та која ти даје енергију. Људи пуне батерије и молитвом коју изговарају свакодневно, а тек замислите како је нама који је певамо. За време литургије ту врсту енергије и пуњења батерија ја увек осетим. То је снага коју добијаш и која траје и ван тог тренутка.

- Да ли се разликује доживљај певања на литургији у цркви и певања у концертној сали?

- Наравно да је различит, у првом реду зато што се у концертној сали не пева само духовна музика, али чак и код духовних песама доживљај је различит.

- Како сте наговорили синове да се придруже Хору Српске саборне цркве у Темишвару?

- Нисмо их наговарали, они су сами изабрали. И ту мислим да је у питању нешто више од избора. Дејан је још као дете ишао у цркву са мојим свекром и био веома заинтересован за све ствари везане за цркву. Сећам се сцене када је Дејану било три године, били смо у манастиру Бодрогу. Памтим да је била недеља, велика гужва и чак смо се били склонили. Поред нас је прошао стари калуђер и када нас је видео, стао је и положио руку на Дејанову главу. То је гест на који тада нисам обратила пажњу, али ми се вратио у сећање када је Дејан као дете тражио да буде појац у цркви. За Дејана, када треба да иде у цркву, никакав напор није превелик. И морам да признам да је његово осећање припадности цркви нешто што превазилази границе нашег родитељског васпитања. Исто је то и са Миодрагом. У нашој се кући не псује, не бије, разговарамо о проблемима који настају, али у првом реду не заборављамо да без Божје воље ни нас не би било. И да ништа није случајно. И ми баш не лажемо себе. Не идемо у цркву да нас неко види. Нама значи молитва и у хору и ван њега. Ако се деси да, због неких обавеза, не стигнемо једне недеље у цркву, мада је то реткост, није нам добро те недеље, нешто недостаје. Духовност и вера су место где се ми добро осећамо и где смо на сигурном.

- Као мајка, као жена, као професионалац у свом послу, како дефинишете успех ?

- Током живота нисам тражила успех. Од својих сам родитеља научила да у животу, шта год радила, урадим савесно и најбоље што могу, да никог не потцењујем, али да истовремено не дозволим да ме неко потцењује; и у тренутку када кажем да сам нешто завршила, и сама будем уверена да не треба неко после мене то да поправља. Поједини људи сматрају успехом гомилање новца, други пак ако су на функцијама, а ја сматрам да сам успела као родитељ. Мој највећи успех су моја деца. И ја и мој муж смо улагали у њих, и највеће ми је задовољство сазнање да ће, онда када мог мужа или мене више не буде, они одлично да се снађу у животу и да наставе као људи достојни поштовања.

- Јесу ли деца следила Ваш пример?

- Ако су следили наш пример, могли су да виде да смо целог живота радили и нисмо очекивали да нам нешто падне са неба. Снашли смо се сами. Због тога тврдим да су мој највећи успех моји синови Дејан и Миодраг, и већ су у годинама када верујем да ме неће разочарати ни убудуће, јер су њихови темељи чврсти. Често сам самој себи постављала питања јесам ли била добра мајка, јесам ли им довољно пружила, јесам ли премало пружила, јесам ли могла да будем више присутна за њих, јесам ли их увек правилно упутила, нисам ли била превише строга или можда превише попустљива. То су питања на која одговор не добијаш одмах, али временом се резултати виде, јер оно што посејеш, моћи ћеш да пожњеш. Ако сагледаш живот у целини, од када се родиш па до смрти, успех и каријера, успешне делатности, само су мали делићи твог живота. Због тога млади не би требало да се толико везују за успех у послу и каријеру, јер дају много за мало и за врло кратко време. Када погледам око себе, видим младе које не занимају породица, брак, деца. Они их сматрају споредним стварима у животу. То су за њих ствари које могу да сачекају, и тако неосетно стигну до четрдесете, када може за све то бити касно. Можда сам анахрона у виђењу, али детету су потребни млади родитељи, јер уколико је велика разлика, генерацијски ће конфликт бити јачи. И живот, сушти живот, мора да буде важнији од каријере. Ако имаш успешну породицу и у твом дому владају мир и равнотежа, сигурно можеш бити успешан и у каријери. Она би требало да дође као нормална последица, уравнотежена и стабилна.  

Љубинка Перинац Станков

(лист Срба у Румунији Наша реч, број 900)