Kulturni DNK jedne nacije

Služeći Svetu Liturgiju, na Svete mironosice Martu i Mariju, iguman Tihon je govorio u manastiru Studenici o značaju probuđenosti našeg duhovnog oka, osvrćući se na reči Spasiteljeve o opasnosti da nam jedno bolesno oko razboli čitavo naše biće. Imamo svu slobodu izbora, besedio je iguman Tihon, hoćemo li i za šta otvoriti svoje duhovno oko. Možemo videti zlo koje se naveliko dešava u svetu oko nas, a možemo videti i sva dobra i darove koje nam Gospod daje svakog trenutka, slaveći Ga srcem i rečju neprekidno.

Verujem da smo mi, koji smo čuli propoved Igumana Tihona toga dana, otvorili svoje duhovno oko i svoje uho za jevanđeljske reči. Bili smo na putu obilaska nekih od najlepših srpskih manastira, ali i na duhovnim stazama srpskih svetitelja i prosvetitelja. Verujem i da smo, kroz ovo pokloničko putovanje, istinski želeli da slike zla, koje sve više oduzimaju boje ovom podnebesju, zamenimo verom u dobro i u Božje darove, koji boje naš život istinskim bojama.
Poklonička agencija SPC, „Dobročinstvo“, predvođena Jankom Maglovskim (poznatijim kao čika Janko), istoričarem umetnosti, povela je, 16. i 17. juna, 40 poklonika dolinom Ibra. Sa nama je bilo i nekoliko Velšana, zaljubljenika u svetske kulturne baštine.
Danas, kada se srpski narod bavi politikom i efemernim temama više nego svojom tradicijom, istorijom i kulturom, ovakav je prolazak stazama Sv. Save i Nemanje, srpskih kraljeva i kraljica, zadužbinara i graditelja dela Božjih - gotovo hleb nasušni za naš opstanak. Te nam staze otvaraju duhovno oko za opšte pomanjkanje znanja o našim nacionalnim i duhovnim korenima, za odgovornost pred nasleđem koje su nam naši oci i naši sveti ostavili, kao i za sve velike mogućnosti koje se, kroz takvo nasleđe, otvaraju pred nama. U lepoti očuvanih fresaka, hramova i zadužbina, pred našim duhovnim okom se neminovno otvara i pitanje: kakav svet mi ostavljamo iza sebe?
Prolazili smo Šumadijom i raško-prizrenskom eparhijom, kroz čudesno lepu prirodu zemlje u kojoj, po rečima čika-Janka, svaka reka ima i svoju pesmu. Prošli smo Dolinom jorgovana, po kojoj je, kako predanje kaže, kralj Uroš naložio da se posade jorgovani, za doček Jelene Anžujske, pred njihovo venčanje u Žiči.

SOPOĆANI
Put nas je najpre doveo do manastira Sopoćani, zadužbine Sv. kralja Uroša Prvog.
Manastir je kruna raškog stila, okrilje nekih od najlepših fresaka srednjeg veka, deo UNESKO-ve svetske kulturne baštine. Poklonili smo se ruci Sv. kralja Uroša i moštima Svetih Kozme i Damjana, a uskoro su nas već toplo dočekali Đurđevi Stupovi.

STUPOVI
Otac Gerasim nas je primio u Stupovima sa gotovo detinjom iskrenošću i radošću.
U pogledu na brdo sa koga je utamničeni Stefan Nemanja gledao ka ovom mestu i zavetovao se Sv. Georgiju da će mu podići crkvu, u očuvanim delovima onovremenih zidina i fresaka, u ljubavi koja, na ovom tihom mestu, nenadano okružuje hodočasnike - postaje jasna poruka „Obnovimo sebe - podignimo Stupove“. Ona tada postaje životvorna i stvarna, potvrđujući još jednom neminovnost ovakvih duhovnih putovanja i obnove našeg duhovnog i nacionalnog blaga.

PETROVA CRKVA
Uprkos nevremenu i otežanim uslovima za putovanje, posetili smo Petrovu crkvu i osetili snagu njenih sačuvanih fresaka, poput Sv. Jovana Milostivog ili Sv. Nikole.
Kao da se u tu sliku simbolično utkala i slika Puta kojim treba da hodimo - okruženi svakodnevnim burama i iskušenjima, potrebno je da svijemo gnezdo svog srca oko nasleđa naših svetih. Kao da je jedini istinski put do sebe i svojih korena u toj skrovitoj tišini crkve, tom intimnom molitvenom mestu koje nas je tada spojilo i ukrepilo.

GRADAC
U manastiru Gradac, zadužbini kraljice Jelene, danas živi 14 monahinja.
Onima koji poznaju istoriju umetnosti našeg podneblja, ovaj je manastir poznat po tome što se, nakon raškog stila Nemanjića, ovde prvi put primenjuje gotski stil. Na ovom mestu poklonili smo se i ruci Sv. kralja Dragutina.

STUDENICA
Svakako je jedan od najsnažnijih doživljaja za sve nas bila čudesno lepa i blagotvorna priroda Raško-prizrenske oblasti. U vreme kada se bogato zeleno okrilje stapalo sa zlatnom i svetlucavom izmaglicom nadolazećeg smiraja dana, stigli smo u Studenicu.
Naši saputnici Velšani govorili su da im nikada buđenje nije bilo lepše, uz zvuke crkvenih zvona koja su pozivala na Liturgiju. Bili smo u ozračju freske Raspeća Hristovog, svetih moštiju Sv. Simeona i Sv. Anastasije, čudotvorne freske Bogorodice Studeničke, gde prestaju sva pitanja, osim jednog: „Šta ću dati Gospodu za sve što mi dade?“
Iguman Tihon je propovedao da ćemo u Carstvu Nebeskom biti okupljeni oko Hrista isto kao što smo sabrani i na Liturgiji, nadovezujući se time na reči Sv. Simeona Sv. Savi pred svoje upokojenje: „A ti ne tuguj, čedo, gledajući moj rastanak, jer je ovo čaša za sve opšta. Jer, ako se ovde rastajemo, onde ćemo se opet sastati, gde više nema rastajanja“.
U obilasku studeničkog kompleksa, prvog sedišta Srpske Pravoslavne Crkve, mogli smo detaljno da se upoznamo sa freskama i monumentalnošću arhitekture ove velike srpske svetinje. Nekada se odavde prosvećivalo i propovedalo, pisalo i gradilo, borilo za veru Hristovu i živelo njome. Pa iako sve danas upućuje na to da srpski narod sve manje istinski hodi stazama Sv. Save, Stefana Nemanje i Vladike Nikolaja, ova su duhovna, kulturna i istorijska svetilišta toliko snažna u poruci koju projavljuju, da su upravo ovakva hodočašća deo nade u obnovu autentičnog, izvornog Srpstva. Po rečima akademika Dragana Nedeljkovića: „Spasenje je u kulturi. Narod koji ima znanja - ima moć. Srpski narod, u utakmici naroda, može se održati samo kao kulturna snaga. Tek kad se (i ako se) vratimo sebi, svojoj kulturi i svojim svetinjama, spontano ćemo pronaći i svoj put ka srcu Evrope“.

ŽIČA
Poruku je nastavila i mati Doroteja, govoreći nam o stradalništvu manastira Žiče i njenih monaha. Ova je zadužbina Nemanjića, boje svetogorskih manastira, do sada 17 puta rušena. Najgore je stradala usled napada nemačkih bombardera za vreme Drugog svetskog rata. Nakon svih napada sa zemlje, tada je napadnuta i sa neba, kao jedna od tri najveće srpske vrednosti i uporišta koje je, po brižljivo sačinjenom nemačkom planu, trebalo uništiti, uz Narodnu biblioteku u Beogradu i Vladiku Nikolaja.

UTISCI VELŠANA
Uz popodnevni ručak, bilo je zanimljivo čuti kako su ovo hodočašće doživeli i naši saputnici iz engleskog grada Svonzi, budući da se prvi put susreću sa našim svetinjama. Nakon 50 godina međusobne prepiske (sačuvane u celini) sa gospođom Olgom, prijateljicom iz Beograda, sada su je i posetili, pridruživši se našem hodočašću. Jedna od njih, gospođa Džin, profesorka istorije, opisala je ovo putovanje rečima: „Ovo je kulturni DNK jedne nacije. Ljudi ovde imaju jaku veru, to se oseća. Posmatrala sam ih sa strane i videla da su duboko religiozni, da imaju istinsku potrebu za verom, da se radi o duboko ličnom doživljaju. Jako nam se dopala Petrova crkva, zbog svoje starine. Studenica je za nas bila kompletno iskustvo, fascinantan doživljaj jedne istorije, umetnosti jedne zemlje, začetka njene pismenosti. Očarani smo time što su freske i podučavale ljude, što se obraćaju ljudima kroz emociju i priču. Vaše freske su svojevrsno čudo, zbog onoga što je ostalo sačuvano, uprkos pustošenjima, pa čak i bombardovanju. Ovo je za nas bilo veoma inspirativno putovanje, a mogli bismo ga ukratko opisati kao čudo očuvanja. Najvažniji nam je, svakako, bio kontakt sa ljudima u Srbiji, a oni su ovde vrlo otvoreni, srdačni i kulturni. U okruženju takvih ljudi, u dodiru sa njihovom duhovnošću, mogli smo na Liturgiji da osetimo lepotu doživljaja okupljanja oko Jednog.“