Служећи Свету Литургију, на Свете мироносице Марту и Марију, игуман Тихон је говорио у манастиру Студеници о значају пробуђености нашег духовног ока, осврћући се на речи Спаситељеве о опасности да нам једно болесно око разболи читаво наше биће. Имамо сву слободу избора, беседио је игуман Тихон, хоћемо ли и за шта отворити своје духовно око. Можемо видети зло које се навелико дешава у свету око нас, а можемо видети и сва добра и дарове које нам Господ даје сваког тренутка, славећи Га срцем и речју непрекидно.
Верујем да смо ми, који смо чули проповед Игумана Тихона тога дана, отворили своје духовно око и своје ухо за јеванђељске речи. Били смо на путу обиласка неких од најлепших српских манастира, али и на духовним стазама српских светитеља и просветитеља. Верујем и да смо, кроз ово поклоничко путовање, истински желели да слике зла, које све више одузимају боје овом поднебесју, заменимо вером у добро и у Божје дарове, који боје наш живот истинским бојама.
Поклоничка агенција СПЦ, „Доброчинство“, предвођена Јанком Магловским (познатијим као чика Јанко), историчарем уметности, повела је, 16. и 17. јуна, 40 поклоника долином Ибра. Са нама је било и неколико Велшана, заљубљеника у светске културне баштине.
Данас, када се српски народ бави политиком и ефемерним темама више него својом традицијом, историјом и културом, овакав је пролазак стазама Св. Саве и Немање, српских краљева и краљица, задужбинара и градитеља дела Божјих - готово хлеб насушни за наш опстанак. Те нам стазе отварају духовно око за опште помањкање знања о нашим националним и духовним коренима, за одговорност пред наслеђем које су нам наши оци и наши свети оставили, као и за све велике могућности које се, кроз такво наслеђе, отварају пред нама. У лепоти очуваних фресака, храмова и задужбина, пред нашим духовним оком се неминовно отвара и питање: какав свет ми остављамо иза себе?
Пролазили смо Шумадијом и рашко-призренском епархијом, кроз чудесно лепу природу земље у којој, по речима чика-Јанка, свака река има и своју песму. Прошли смо Долином јоргована, по којој је, како предање каже, краљ Урош наложио да се посаде јорговани, за дочек Јелене Анжујске, пред њихово венчање у Жичи.
СОПОЋАНИ
Пут нас је најпре довео до манастира Сопоћани, задужбине Св. краља Уроша Првог.
Манастир је круна рашког стила, окриље неких од најлепших фресака средњег века, део УНЕСКО-ве светске културне баштине. Поклонили смо се руци Св. краља Уроша и моштима Светих Козме и Дамјана, а ускоро су нас већ топло дочекали Ђурђеви Ступови.
СТУПОВИ
Отац Герасим нас је примио у Ступовима са готово детињом искреношћу и радошћу.
У погледу на брдо са кога је утамничени Стефан Немања гледао ка овом месту и заветовао се Св. Георгију да ће му подићи цркву, у очуваним деловима оновремених зидина и фресака, у љубави која, на овом тихом месту, ненадано окружује ходочаснике - постаје јасна порука „Обновимо себе - подигнимо Ступове“. Она тада постаје животворна и стварна, потврђујући још једном неминовност оваквих духовних путовања и обнове нашег духовног и националног блага.
ПЕТРОВА ЦРКВА
Упркос невремену и отежаним условима за путовање, посетили смо Петрову цркву и осетили снагу њених сачуваних фресака, попут Св. Јована Милостивог или Св. Николе.
Као да се у ту слику симболично уткала и слика Пута којим треба да ходимо - окружени свакодневним бурама и искушењима, потребно је да свијемо гнездо свог срца око наслеђа наших светих. Као да је једини истински пут до себе и својих корена у тој скровитој тишини цркве, том интимном молитвеном месту које нас је тада спојило и укрепило.
ГРАДАЦ
У манастиру Градац, задужбини краљице Јелене, данас живи 14 монахиња.
Онима који познају историју уметности нашег поднебља, овај је манастир познат по томе што се, након рашког стила Немањића, овде први пут примењује готски стил. На овом месту поклонили смо се и руци Св. краља Драгутина.
СТУДЕНИЦА
Свакако је један од најснажнијих доживљаја за све нас била чудесно лепа и благотворна природа Рашко-призренске области. У време када се богато зелено окриље стапало са златном и светлуцавом измаглицом надолазећег смираја дана, стигли смо у Студеницу.
Наши сапутници Велшани говорили су да им никада буђење није било лепше, уз звуке црквених звона која су позивала на Литургију. Били смо у озрачју фреске Распећа Христовог, светих моштију Св. Симеона и Св. Анастасије, чудотворне фреске Богородице Студеничке, где престају сва питања, осим једног: „Шта ћу дати Господу за све што ми даде?“
Игуман Тихон је проповедао да ћемо у Царству Небеском бити окупљени око Христа исто као што смо сабрани и на Литургији, надовезујући се тиме на речи Св. Симеона Св. Сави пред своје упокојење: „А ти не тугуј, чедо, гледајући мој растанак, јер је ово чаша за све општа. Јер, ако се овде растајемо, онде ћемо се опет састати, где више нема растајања“.
У обиласку студеничког комплекса, првог седишта Српске Православне Цркве, могли смо детаљно да се упознамо са фрескама и монументалношћу архитектуре ове велике српске светиње. Некада се одавде просвећивало и проповедало, писало и градило, борило за веру Христову и живело њоме. Па иако све данас упућује на то да српски народ све мање истински ходи стазама Св. Саве, Стефана Немање и Владике Николаја, ова су духовна, културна и историјска светилишта толико снажна у поруци коју пројављују, да су управо оваква ходочашћа део наде у обнову аутентичног, изворног Српства. По речима академика Драгана Недељковића: „Спасење је у култури. Народ који има знања - има моћ. Српски народ, у утакмици народа, може се одржати само као културна снага. Тек кад се (и ако се) вратимо себи, својој култури и својим светињама, спонтано ћемо пронаћи и свој пут ка срцу Европе“.
ЖИЧА
Поруку је наставила и мати Доротеја, говорећи нам о страдалништву манастира Жиче и њених монаха. Ова је задужбина Немањића, боје светогорских манастира, до сада 17 пута рушена. Најгоре је страдала услед напада немачких бомбардера за време Другог светског рата. Након свих напада са земље, тада је нападнута и са неба, као једна од три највеће српске вредности и упоришта које је, по брижљиво сачињеном немачком плану, требало уништити, уз Народну библиотеку у Београду и Владику Николаја.
УТИСЦИ ВЕЛШАНА
Уз поподневни ручак, било је занимљиво чути како су ово ходочашће доживели и наши сапутници из енглеског града Свонзи, будући да се први пут сусрећу са нашим светињама. Након 50 година међусобне преписке (сачуване у целини) са госпођом Олгом, пријатељицом из Београда, сада су је и посетили, придруживши се нашем ходочашћу. Једна од њих, госпођа Џин, професорка историје, описала је ово путовање речима: „Ово је културни ДНК једне нације. Људи овде имају јаку веру, то се осећа. Посматрала сам их са стране и видела да су дубоко религиозни, да имају истинску потребу за вером, да се ради о дубоко личном доживљају. Јако нам се допала Петрова црква, због своје старине. Студеница је за нас била комплетно искуство, фасцинантан доживљај једне историје, уметности једне земље, зачетка њене писмености. Очарани смо тиме што су фреске и подучавале људе, што се обраћају људима кроз емоцију и причу. Ваше фреске су својеврсно чудо, због онога што је остало сачувано, упркос пустошењима, па чак и бомбардовању. Ово је за нас било веома инспиративно путовање, а могли бисмо га укратко описати као чудо очувања. Најважнији нам је, свакако, био контакт са људима у Србији, а они су овде врло отворени, срдачни и културни. У окружењу таквих људи, у додиру са њиховом духовношћу, могли смо на Литургији да осетимо лепоту доживљаја окупљања око Једног.“ |
