Јоанис Д. Каравидопулос,
тумачење,
Истина,
Шибеник-Београд 2007,
број страна: 416
На српском библијском плану никад довољно тумачења библијских књига Новога завета, и треба им прилазити свагда с новим ентузијазмом, с другачијег угла, уз коришћење освештане светоотачке књижевности, као и тумачења светлих личности Православне цркве у њеном двадесетовековном трајању, као и незаобилазних дела створених у западном крилу хришћанства. Посебно су ови на западу настојали да пруже неку врсту коментара, уз силне лингвистичке, историјске, литерарне, религијске ванбиблијске податке, који такође могу допринети осветљавању неког навода у Светом писму и, зашто не, појаснити смисао библијског текста, мада овакав приступ православнима, бар до сада, чини се некако непотребним.
Иначе, Марково јеванђеље тумачили су: проф. Е. Чарнић, Ј. Поповић, Теофилакт (превод дечанских монаха снабдевен стручним пропратним коментаром в редним дивљења), док су поједине његове одељке растумачили скоро сви бољи предавачи Новога завета на богословским школама.
Професор Новога завета са солунског Богословског факултета Јован Каравидопулос није само у библијском свету знаменити стручњак за историју новозаветног текста (сетимо се да је он један од четири уредника у свету славног критичког издања Новог завета на грчком језику, тзв. 27. издања), него и коментатор-тумач. При своме егзегетском раду Каравидопулос се служи тумачењима светих Отаца: Дионисија Аклександријског, Ефтимија Зигавина, Теофилакта, Јована Златоуста, Кирила Александријског, Оригена, а од новијих коментатора, делима: Н. Дамалас, П. Трембеласа, В. Барклија, Ч. Гранфилда, Е. Хенхена, Е. Клостермана, М. Лангранжа, Е. Ломајера, А. Шлахтера, Ј. Шминда, Ј. Шнивинда, Е. Швајцера, Штрак-Билербека, В. Тејлора, Ј. Вајса, и других. Рекло би се, зналцу страних језика, а изнад свега, старогрчког новозаветног језика, и није тешко да се суверено креће по опсежној литератури, изворној и секундарној. Међутим, све то треба сажети и преточити у питки језик православног тумача кроз који веје свежи дах Светога Духа.
Поред библиографије и опсежног увода у Марково јеванђеље, аутор дели тумачење у неколико одељака, као што су: Зачеци месијанства, Исусова чу и сукоб с представницима старог јеврејског верског система, Стварање новог народа Божјега; откривање тајне Царства Божјег кроз параболе (приче) и чуда, Израиљски народ изгони Месију; обраћање незнабошцима; Откривање Царства Божјег незнабошцима.
Ово већ друго Каравидопулосово дело (Увод у Нови завет објављен 2005. године већ је постао стандардни уџбеник у нашим богословским школама) превела је Лада Јагушт Акад, а редакцију обавио епископ далматински Фотије. Како издавач (Далматинска епархија) обећава, објавиће се и друга тумачења новозаветних списа истога аутора како би се добио заокружени систем. Ова епархија је и овим делом показала да се занавља и на просветном плану, по чему је била позната из давнине.
Р. Ракић
Призренска богословија
Проф. др Владимир Бован, издавач Српска Православна Богословија Св. Кирила и Методија - Призрен,
привремено у Нишу,
2007. године
Ових дана је у Нишу из штампе изашло капитално дело проф. др Владимира Бована, стручној јавности добро познатог научног прегаоца и вредног истраживача и сакупљача народног блага српског народа на Косову и Метохији, писца бројних књига и, свакако, једног од најбољих познавалаца српског књижевног наслеђа на просторима Старе Србије.
Реч је о веома значајној књизи-монографији под насловом „Призренска богословија“, која се пред читаоцима појављује као плод вишегодишњег истраживачког рада проф. Бована и која обухвата широк и историјски период од оснивања Призренске богословије 1871. године, па све до последњих трагичних догађаја на Косову и Метохији, који резултирају њеним изгоном 1999. године. Водећи нас детаљно и прецизно кроз сваки сегмент богате историје Призренске богословије, аутор нас, сликовито и пластично упознаје са просветним, културним, националним и, надасве, духовним значајем ове јединствене (у то време и једине) установе српског народа и његове Цркве таквог типа у сваком појединачном периоду њеног постојања на простору Косова и Метохије. Приповедачки лако, а у исто време научно и аргументовано, аутор пред читаоце износи читав спектар личности и догађаја, упознавајући нас са политичким и културним приликама у Старој Србији у време оснивања Призренске богословије, затим описује рад школе у турском периоду (1871-1912), зналачки тумачећи знакове времена, припрему за ослобођење од турског јарма и учешће у тим напорима ректора, наставника и ђака Призренске богословије. Период Првог и Другог Светског рата, време између ова два рата, као и период након Другог Светског рата, такође су заступљени у књизи. Следе поглавља: Ректори Призренске богословије; Наставници; Ученици; и Место и значај Призренске богословије у духовном животу Срба у Старој Србији.
Поред многобројних фотографија које илуструју живот Призренске богословије кроз њену дугу и богату историју и фотографија невиђеног излива мржње према овој школи у мартовском погрому 2004. године, ова књига је обогаћена и многим прилозима. На првом месту су спискови професора и свршених ученика Богословије, закључно са онима који су макар једну школску годину провели у Богословији у Призрену. Следе свечани реферати на прославама 100-годишњице и 125-годишњице Призренске богословије, као и поздрав Председника СО Призрен мр Зорана Чичкарића званицама на прослави 125-годишњице Богословије. Посвета песника Јована Дучића ученицима Призренске богословије, као и песма драмске уметнице Љиљане Лашић предавачима и ђацима Богословије су илустрација како су Призренску богословију доживљавали и оцењивали културни посленици српског народа. |
Сећање Рашка Стјепановића, ученика Богословије, на последње дане боравка у Призрену пред егзодус и дирљива Песма о Призрену Миодрага Крагуља, најречитије су сведочанство о вечној укорењености Призренске богословије у срцима њених васпитаника.
Уверени смо да је књига о Призренској богословији, која се појављује у време када се одлучује судбина Косова и Метохије, од огромног значаја као подсетник на Богословију у Призрену као на камен међаш нашега народа. Подсетник, али и опомена. Подсетник на оно што је она значила нашем народу и његовој Цркви на том освештаном тлу Старе Србије кроз све време свога трајања на тим просторима, а опомена да морамо бити и остати верни синови своје Отаџбине, што је и заветна жеља њеног ктитора Симе А. Игуманова Призренца.
Имајући то у виду слободни смо ову књигу препоручути свим свршеним ученицима Призренске богословије или њиховим рођацима, али и онима који ће се у њој тек васпитавати, јер ће тек упознавши богату и узвишену историју ове црквене просветне установе моћи да је заволе оном љубављу којом су је волеле генерације богослова. Ова књига представља, наравно, и неизоставни приручник за сваког оног ко се бави или интересује за историју Српске Цркве и српског народа на Косову и Метохији.
Књига се, засад, може набавити у Призренској богословији у Нишу, а ускоро ће бити доступна и у свим снабдевенијим црквеним књижарама. Дејан Крстић
Записи из ђедове колибе
Часлав М. Дамјановић
Погледи, Крагујевац,
2007. године
Да ли је тачно да Србе не воле поједини суседни народи и многи моћници у свету, неки народи који се не граниче са њима, који су далеко од њих и немају никакве стварне разлоге да Србе мрзе, барем никакве разлоге узроковане самим Србима?
На ову дилему и збуњујућа питања око Срба у савременом свету прави одговор можемо наћи у књизи Часлава Дамјановића Записи из ђедове колибе, по много чему значајне, пре свега по документованом оповргавању свих лажи против Срба, учињених од стране наводних западних демократа и лажних заговорника заштите људских (шиптарских) права која су, тобоже, угрожена од стране Срба.
Деведесетих година прошлог века тобожњи наши савезници сами су преузели "крвав занат" од Броза да докрајче српски народ. "Скоро годину дана пре почетка крвопролића и растурања Југославије, 5. октобра 1990. године, амерички Конгрес је изгласао Закон 101-513", каже писац ове књиге (стр. 46) о давању овлашћења, противно Уставу и законима САД, о давању законског права помагања оружаних групација у Југославији, да разбију Југославију, а "фотомонтажа којом је 1992. године британски фоторепортер Пени Маршал исфабриковала Трнопоље у концентрациони логор, а момке у сабирном центру у измучене логораше српског концентрационог логора је, у ствари, почетак дехуманизације и сатанизације Срба" (у књизи, стр. 51). Дакле, Срби жртве муслимана, представљени су, од ове крваве лажљивице као да су муслимани, жртве Срба; невини српски народ је проглашен за злочинца и ратног хушкача геноцидног соја; нови фарисеји и Јуде су поново осудили Православног Христа, и вечито страдајући, невини Христов народ - православне Србе, на распеће и ишчезнуће.
Свака лажна информација потекла из Америке против Срба имала је своју предигру, плаћен договор, сковану заверу, инкубацијско време и разглас по читавом свету, обигравајући земаљску куглу уздуж и попреко, и подударала се са хабзгбуршком пропагандом против Срба.
Ова књига показује да није чудо што су Џорџ Буш, Маргарет Тачер, Лоренс Иглбергер, Џејмс Бејкер, Ал Гор, Роберт Дол, Ричард Лугар, Денис Де Кончини... били само неки од познатих клијената ковнице лажи против Срба Радер Фина (стр. 126). Свака мала или велика лажж Радер Фина послужила је ЦНН-у, то јест Америци, а одатле изнајмљеним медијима широм целог света, да се загади ваздух лажима против Срба, како би Американци, заједно са ЦИА, усташама и Немцима, истерали Србе из БиХ, из Хрватске, изводећи здружене ратне вежбе "Бљесак" и "Олују", прогон Срба из БиХ, изгон са Космета. А све после измишљених злочина у Сребреници, Маркалама, касније организованог прогона Срба са Космета, уз помоћ монтирања и лажи о случају Рачак и наводном убијању милион Шиптара од стране Срба. Све је то била предигра и увертира за НАТО бомбардовање Србије. И то мале, ојађене, у наметнутим ратовима око разбијања Југославије, истрошене и исцрпљене Србије, која се једва извукла из Брозовог земаљског пакла.
"Питање је зашто данас Америка изиграва улогу аустроугарског каплара хабрзбуршког апсолутизма, који је силом гушио сваки покушај слободарства и независности у Европи, који је, такође, силом наметао централизовану апсолутистичку власт; централизовану контролисану културу, диктатуру историје...? Зашто Америка подржава централизовану програмираност? Да ли зато што су хуманизам, морал, правда и демократија затајили? ...Да ли зато што нису по ћефу Џорџа Сороша? Да ли зато што је сврха постојања пробуђеног хабзгбуршког тоталитаризма истребљење Српства, Српске православне цркве и српске државе" (стр. 112).
Ова драгоцена књига говори о намештаљкама западних, сатанизованих моћника, нових "црнорукаца" против Срба, те отуда књига г. Дамјановића Записи из ђедове колибе заслужује истинску пажњу. Требало би да је прочита сваки интелектуалац коме је до истине о Србима стало, и то не само српски интелектуалац, него и сваки западни, а Срби да је имају у своме узглављу, тамо где спавају, да је читају уз молитвеник и Свето Писмо, како би сазнали праву истину о себи и о томе како се ђаволски обликује савремено западно јавно мњење лажима и неистинама, и како се часни народи, какви су јамачно амерички, енглески, немачки или француски, држе у незнању. Ж.Ђ.Г
|
