Iskušenja novih tehnoloških dostignuća

Mnogo je onih kojima njihova sopstvena površnost u rasuđivanju ne dozvoljava da kombinaciju savremenih tehnoloških dostignuća i njihove upotrebe u misionarskoj delatnosti Crkve prihvate kao realnost.

Dugo i sistematsko podgrevanje antagonizma između Srba i njihove rođene veroispovesti dovelo je do toga da mnogi Crkvu a priori doživljavaju kao zastarelu, konzervativnu instituciju koja se grčevito bori protiv svega novog i savremenog. Uz rizik da autor bude optužen za hvalisanje predačkim zaslugama, nemoguće je ne postaviti pitanja: ko je bio pokretačka snaga vaspitanja, obrazovanja i svakog drugog napretka u svim hrišćanskim vekovima srpskog naroda (a i svih ostalih koji su mu, ili koji mu gravitiraju, bez predrasuda i diskriminacije)?Koji društveni sloj je bio maltene bez izuzetka pismen, kada su pismeni među vlastelom mogli da se prebroje na prste? Ko je prvi prihvatio i počeo da koristi Gutenbergov epohalni pronalazak „na polzu i naukovanije rodu i otečestvu“? Naravno, i u Crkvi je bilo, ima i biće ekstremnih stavova po pitanju prihvatanja ili odbijanja ove ili one tehnološke inovacije, ali to su pojedinačna mišljenja koja se nikako ne mogu proglasiti za zvanične stavove Crkve.
Zdravo hrišćansko rezonovanje polazi od generalnog načela da nijedan ljudski izum sam po sebi nije ni dobar ni loš. Jednu od te dve odrednice daće mu čovek, onda kada ga bude upotrebio. Dinamit ne može biti zaslužan za to što je njegovom primenom neizmerno olakšan rad u kamenolomu, niti kriv za razaranje kuća i pogibiju ljudi u njima. Ima li pomenuti Gutenberg ikakvog udela u tome što se njegov izum već pet i po vekova upotrebljava i za štampanje knjiga i novina uzvišenog sadržaja, i za umnožavanje skarednosti, kleveta, praznoslovlja i drugih tekstualnih zločina? 
Ima li danas ikoga ko je nešto naročito impresioniran štamparijom? Telefonom, vozom, radiom? Ti i svi ostali pronalasci, koji su, svaki za svoju epohu, bili inovacije u ravni natprirodnog čuda, danas predstavljaju nešto toliko uobičajeno da o njihovoj svrsishodnosti uopšte nema potrebe raspravljati. Danas je „na tapetu“ internet, najnoviji oblik masovne telekomunikacione tehnologije. Kao i u svim ranijim slučajevima, vode se polemike i potežu argumenti za i protiv. I, baš kao u ranijim slučajevima, optimalno rešenje je negde na sredini. Ne treba se određivati u odnosu na sam pronalazak koji je, rekosmo, bezličan; treba sagledati njegove prednosti i nedostatke i, na osnovu toga, koristiti ga tako da daje dobar plod. U slučaju Crkve, to znači iskoristiti ogromno pojednostavljenje komuniciranja koje nudi internet u istu onu svrhu u koju su naši duhovni preci tokom dvadeset vekova koristili svaki ljudski izum: misionarenje, širenje Blage jevanđeoske vesti Gospoda Isusa Hrista. Dakle, ni idolopokloničko ushićenje tehnološkom inovacijom, ni fobično neprihvatanje, nisu i ne mogu biti prava reakcija na fenomen interneta. Tačno je da na sajtovima i forumima ima mnogo više skarednih slika, jeretičkih i bogoboračkih tekstova i ostale duhovne i telesne pornografije nego dušekorisnih i spasonosnih napisa i prizora; međutim, kao što niko nije primorao čitaoca da na kiosku, među mnoštvom listova najrazličitije sadržine, izabere baš ovaj, tako i korisnik interneta sam odlučuje hoće li to novo tehnološko dostignuće upotrebiti na dobro ili (ne dao Bog!) zlo.