Искушења нових технолошких достигнућа

Много је оних којима њихова сопствена површност у расуђивању не дозвољава да комбинацију савремених технолошких достигнућа и њихове употребе у мисионарској делатности Цркве прихвате као реалност.

Дуго и систематско подгревање антагонизма између Срба и њихове рођене вероисповести довело је до тога да многи Цркву а приори доживљавају као застарелу, конзервативну институцију која се грчевито бори против свега новог и савременог. Уз ризик да аутор буде оптужен за хвалисање предачким заслугама, немогуће је не поставити питања: ко је био покретачка снага васпитања, образовања и сваког другог напретка у свим хришћанским вековима српског народа (а и свих осталих који су му, или који му гравитирају, без предрасуда и дискриминације)?Који друштвени слој је био малтене без изузетка писмен, када су писмени међу властелом могли да се преброје на прсте? Ко је први прихватио и почео да користи Гутенбергов епохални проналазак „на ползу и наукованије роду и отечеству“? Наравно, и у Цркви је било, има и биће екстремних ставова по питању прихватања или одбијања ове или оне технолошке иновације, али то су појединачна мишљења која се никако не могу прогласити за званичне ставове Цркве.
Здраво хришћанско резоновање полази од генералног начела да ниједан људски изум сам по себи није ни добар ни лош. Једну од те две одреднице даће му човек, онда када га буде употребио. Динамит не може бити заслужан за то што је његовом применом неизмерно олакшан рад у каменолому, нити крив за разарање кућа и погибију људи у њима. Има ли поменути Гутенберг икаквог удела у томе што се његов изум већ пет и по векова употребљава и за штампање књига и новина узвишеног садржаја, и за умножавање скаредности, клевета, празнословља и других текстуалних злочина? 
Има ли данас икога ко је нешто нарочито импресиониран штампаријом? Телефоном, возом, радиом? Ти и сви остали проналасци, који су, сваки за своју епоху, били иновације у равни натприродног чуда, данас представљају нешто толико уобичајено да о њиховој сврсисходности уопште нема потребе расправљати. Данас је „на тапету“ интернет, најновији облик масовне телекомуникационе технологије. Као и у свим ранијим случајевима, воде се полемике и потежу аргументи за и против. И, баш као у ранијим случајевима, оптимално решење је негде на средини. Не треба се одређивати у односу на сам проналазак који је, рекосмо, безличан; треба сагледати његове предности и недостатке и, на основу тога, користити га тако да даје добар плод. У случају Цркве, то значи искористити огромно поједностављење комуницирања које нуди интернет у исту ону сврху у коју су наши духовни преци током двадесет векова користили сваки људски изум: мисионарење, ширење Благе јеванђеоске вести Господа Исуса Христа. Дакле, ни идолопоклоничко усхићење технолошком иновацијом, ни фобично неприхватање, нису и не могу бити права реакција на феномен интернета. Тачно је да на сајтовима и форумима има много више скаредних слика, јеретичких и богоборачких текстова и остале духовне и телесне порнографије него душекорисних и спасоносних написа и призора; међутим, као што нико није приморао читаоца да на киоску, међу мноштвом листова најразличитије садржине, изабере баш овај, тако и корисник интернета сам одлучује хоће ли то ново технолошко достигнуће употребити на добро или (не дао Бог!) зло.