И Бог створи грађанска права

Донета под притиском јавности, коју су предводиле група НВО и Српска православна црква, ова уредба ставила је ван снаге део Закона о личној карти из јула 2006. године, који је предвиђао обавезно убацивање биометријског чипа у нове личне карте грађана. Она представља малу, привремену, али херојску победу грађанских права над необузданим продирањем политике безбедности у све сфере живота. Такође, доношење уредбе представља значајан поен и за демократију у Србији. Оно показује да грађанско друштво може, када има јаке аргументе засноване на хуманистичким вредностима, да директно утиче на политику Владе.

Међутим, поставља се питање због чега су десничарске, клерикалне и конзервативне струје узеле у заштиту људска права, док је либерална грађанска јавност не само ћутала, већ и здушно стала иза пројекта „чиповања“ грађана Србије и инаугурисања тзв. надзираног друштва.

БИОМЕТРИЈСКА ТЕХНОЛОГИЈА

Реч „биометрија“ потиче од грчких речи „биос“ - живот и „метрон“ - мерење. Биометрија представља „аутоматско препознавање особа на основу њихових истакнутих обележја“. То обележје може бити „физичко“, као што су на пример отисак шаке, прста или ока, или пак „бихевиорално“, попут потписа, боје гласа, начина хода или динамике куцања на тастатури.

Коришћење биометрије није нова појава. Први случај датира још четрнаестог века, а потиче из Кине. Најраспрострањенији биометријски запис данас, отисак прста, увела је француска полиција још давне 1890. године. Током седамдесетих година прошлог века, почело је коришћење биометријске технологије и у комерцијалне сврхе, пре свега ради обезбеђивања пословних објеката на Вол Стриту. Међутим, након терористичких напада на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. године, биометријски менаџмент постаје један од носећих стубова глобалне антитерористичке безбедносне политике. Од тада, коришћење биометријске технологије доживљава незапамћену експанзију како у јавном, тако и у приватном сектору. Без сумње, највећи покретач ширења биометријске технологије је Влада САД. Тако амерички Закон о повећаној безбедности границе и реформи визног система из 2002. године прописује да државе чијим грађанима нису потребне визе за улазак у САД, морају у року од две године да уведу биометријске пасоше како би то право задржале. Како би изашао у сусрет америчким безбедносним захтевима, а након постизања политичког консензуса на самиту у Солуну 2003. године, Савет ЕУ је у децембру 2004. године усвојио „уредбу о увођењу заједничких безбедносних стандарда и биометрије у пасоше и остала путна документа издата од стране држава чланица“. До краја 2006. године, већина држава чланица ЕУ почела је да издаје биометријске пасоше са уграђеним даљински читљивим бесконтактним чипом на коме се, између осталог, налазе дигитална фотографија и потпис власника исправе.

Због тога што је и сама одлучила да уведе биометријске пасоше, ЕУ је захтевала од кандидата, али и од потенцијалних кандидата за чланство у ЕУ (укључујући и Србију) да, у циљу либерализације визног режима, и они пређу на биометријске путне исправе. У Србији су и јавност и политичке елите прихватиле овај захтев ЕУ. Међутим, скандалозни покушај локалних политичких предузетника да, у пакету са биометријским пасошима, „прогурају“ и обавезне биометријске личне карте изазвао је изузетан отпор, пре свега, десних и црквених кругова у Србији.

БИОМЕТРИЈСКЕ ЛИЧНЕ КАРТЕ: ШТА ЈЕ СПОРНО?

Личне карте су у Србији уведене 1942. године како би окупациона власт побољшала контролу над окупираном територијом. Све до данас, Србија је била једна од стотинак држава у свету које прописују законску обавезу ношења личне карте. Што се тиче личних карата са биометријским чипом, у ЕУ их за сада има само Шпанија. Неке државе о томе размишљају, а Велика Британија донела је, жестоко оспоравану, одлуку да их уведе до 2009. године.

Прича о увођењу личних карата са биометријским чипом почиње у Србији 2001. и 2003. године, односно онда када је тадашњи министар унутрашњих послова Душан Михајловић, под веома неуобичајеним околностима, наручио од компаније Моторола опрему за биометријске путне и личне исправе у вредности од 100 милиона евра. Опрема је купљена без претходне јавне расправе и пре доношења Закона о личној карти, као и пре доношења новог закона о заштити података о личности. Закон о личној карти донет је три године касније, и у њему је, између осталог, предвиђено увођење нове генерације биометријских личних карата (пројекат СМАРТ). Оне би у себи садржале три биометријска податка: фотографију, отисак прста и потпис. Ови биометријски подаци, осим штампања на самој личној карти, били би архивирани и на контактни микроконтролер (чип). Заједно са другим подацима, као што је ЈМБГ, чип би се нашао у делу личне карте који је предвиђен за машинско ишчитавање. Садржај чипа би могао бити ишчитан и са даљине. Ради вођења евиденције, МУП Србије предвидео је да подаци из личних карата грађана Србије буду чувани у централизованој бази података под живописним називом „Меморија Србије“. Она би се налазила у седишту Министарства унутрашњих послова, у улици Кнеза Милоша 101. Све ово челници МУП правдали су, пре свега, ефикаснијом борбом против организованог криминала и тероризма, као и потребом за увођење електронске управе (е-говернмент).

Међутим, иницијативу за увођење биометријских личних карата жестоко су критиковали одређени, пре свега, конзервативни и клерикални друштвени кругови. Међу најгласнијим противницима биометријске личне карте нашла се и Српска православна црква. Осим СПЦ, у коалицији против Закона било је и неколико НВО, попут Сабора српских двери, Удружења грађана Истина и Духовног центра Св. Владика Николај. Међу НВО које су критиковале Закон, највише се истакла организација За живот без жига. Основана у мају 2006, са циљем да се супротстави увођењу биометријских личних карата, ова НВО је, након доношења Владине уредбе, у угледном часопису ,Нова српска политичка мисао заузела завидно пето место на ранг-листи најефикаснијих медијско-политичких пропаганди у 2006. години. Поред поменутих организација, овој неформалној коалицији придружио се и један део конзервативно оријентисаних интектуалаца. Међу њима су професор социологије Слободан Антонић, професор Филолошког факултета Љиљана Чолић (која је, током свог кратког мандата на челу Министарства просвете, одлучила да учење о еволуцији Чарлса Дарвина заслужује мање простора у школским уџбеницима него што га тренутно има), као и пуковник у пензији и стручњак за „неокортички рат“ Светозар Радишић.

КОЈЕ СУ КРИТИКЕ?

Критике горепоменутих организација и истакнутих појединаца кретале су се од верских, преко економских и стручно-техничких, па све до правних и социополитичких. Уплашени апокалиптичним упозорењима из Откривења Јовановог, представници СПЦ сматрају да су чипови у личним картама „антихришћански и антиправославни“ увод српског друштва у „невидљиви концентрациони логор“, који омогућава „тоталитарни надзор државе над сваким својим становником и свим аспектима живота“. Иако је, по мишљењу многих аналитичара, утицај СПЦ био пресудан за доношење уредбе, верски аргументи не би смели да утичу на доношење политичких одлука у секуларној држави каква је Србија.

Економске критике су се, пре свега, односиле на превелику цену која је плаћена за ову опрему, као и на чињеницу да се тиме дуплирају већ постојећи капацитети за штампање личних исправа Завода за израду новчаница. Ипак, имајући у виду чињеницу да ће иста опрема бити коришћена и за израду, нажалост неизбежних, биометријских пасоша, овај аргумент делимично губи тежину. Стручно-техничке примедбе стављене на биометријску технологију много су озбиљније. Наиме, велики број стручних студија указује на то да биометријска технологија, због своје несавршености и рањивости на хакерске нападе, представља „поклон за терористе, организовани криминал и стране обавештајне службе“. На пример, компјутерски експерт Лукас Гринвалд је, за само две недеље, и уз помоћ опреме која кошта свега 100 фунти, успео да исхакује нове британске „хај-тек“ биометријске пасоше. Овој критици се прикључио и део домаће стручне јавности. Никола Марковић, председник Друштва за информатику Србије, сложио се са тим да увођење електронских личних карата, због недостатка адекватних електронских и правних мера заштите грађана, ствара велике могућности за злоупотребу. Осим тога, информатичари тврде да се пројекат електронске владе може у потпуности имплементирати без биометријских личних карата.

Такође, веома су озбиљни и правни аргументи који говоре против Закона о личној карти. Пре свега, члан 28 овог Закона предвиђа да „надлежни орган може податке из евиденције давати државним и другим органима и организацијама, као и правним и физичким лицима које на то имају право по закону или другим прописима“. Овај члан је у директном сукобу са чланом 42 Устава Србије, који јемчи заштиту података о личности и при том изричито забрањује употребу ових података за сврхе за које они нису прикупљени. Осим тога, овај члан је у сукобу и са важећим, али често због застарелости критикованим, Законом о заштити података о личности из 1998. године. Њиме је предвиђено да лични подаци могу бити прикупљани, коришћени и обрађивани само на основу закона или уз личну сагласност грађана, али не и на основу других прописа, као што то предвиђа спорни Закон о личној карти.

ТОТАЛИТАРНИ ПОТЕНЦИЈАЛ

Коначно, социополитички аргументи против пројекта „чипизације“ грађана и централизације података упозоравају на њен тоталитарни потенцијал. Студије надзора и контроле одавно су утврдиле ефекте посматрања на понашање људи. У пионирском раду из ове области, Џереми Бентам је још давне 1791. године саставио нацрт посебног система затворског осматрања, који је назвао Паноптикон. То је кула која се налази у центру кружног затвора, и у њој се, иза затамњеног стакла, налази чувар који посматра затворенике. Не знајући да ли их и када неко посматра, затвореници „нормализују“ своје понашање. Сам Бентам је сматрао Паноптикон јединственим инструментом стицања моћи над свешћу затвореника. Доста касније, Мишел Фуко ће Паноптикон узети као метафору за дисциплинујућу биополитичку репресију модерног друштва над појединцима. Савремене студије надзора и контроле такође критикују модерне системе надзора, као што је биометрија, због тога што такорећи целокупно друштво претварају у невидљиви затвор у коме су сви грађани заправо осумуњичени као потенцијални криминалци и терористи. Знајући да их у било ком тренутку неко можда посматра, грађани су принуђени да инхибирају, нормализују и униформишу своје понашање што, метафорички речено, закива последњи ексер у ковчег у коме се налази идеал слободног друштва.

Укратко, покренута иницијатива за увођење биометријских личних карата проблематична је са правних, технолошких и социо-политичких аспеката. Због свега тога, она отвара простор за злоупотребу, који је велики колико и мрачна машта познатих антиутописта Хакслија, Орвела и Кафке заједно.

НАСЛЕЂЕ ВАНРЕДНОГ СТАЊА?

Захтев ЕУ да Србија уведе биометријске пасоше, последица је америчког глобалног рата против тероризма и готово трајног „ванредног стања“ у који је свет гурнут након 11. септембра 2001. године. Међутим, питање је одакле Влади Србије идеја да уведе чиповане биометријске личне карте. Оне нису ни у европским земљама уведене, па ни од Србије нико није захтевао нешто слично. Зашто је онда Србија добровољно решила да постане аванграда мрачне безбедносне политике осматрања и контроле? Још више збуњује чињеница да су тзв. демократски блок и групе грађана које га подржавају готово једногласно подржали закон о личној карти док су клерикално и национално оријентисане снаге жестоко устале у име заштите приватности и грађанских права. У сукобу принципа слободе и безбедности, остаје нејасно како је могуће то да су се на страни слободе нашли СПС, СРС и НВО Сабор српских двери, као и љубитељи лика и дела владике Николаја, а да су се на страни безбедности, изричито или прећутно, нашли ДС, ДСС, Г17 плус и организације као што су Београдски центар за људска права, Хелсиншки одбор за људска права, Фонд за хуманитарно право и други либерално-демократски оријентисани делови српског друштва.

Одговор на ово питање би можда требало потражити у наслеђу које су политичкој култури „демократског блока“ у аманет оставили убиство премијера Зорана Ђинђића, као и ванредно стање и акција „Сабља“, који су уследили у марту 2003. године. Изгледа да је, заплашена претњом која се у виду организованог криминала надвила над петооктобарским тековинама, демократски и либерално оријентисана јавност подигла праг толеранције за мере којима се у име безбедности гуше људска права и грађанске слободе. Друго могуће објашњење је да су недовољно упућени грађани „прогутали“ причу, да су биометријске личне карте део „модернизације“ и „европеизације“ друштва.

Шта год да је по среди, добро је што је Уредбом суспендован део Закона о личној карти. Међутим, као што знају сви бруцоши права, владином уредбом се не може мењати садржина закона. Тако, права борба за укидање и даље важећег Закона о личној карти, као и за доношење новог тек предстоји. Дугорочно гледано, 21. век ће, по свему судећи, бити век тензија између принципа безбедности и слободе. Да ли ће на страни слободе у Србији и даље бити конзервативне и клерикалне снаге, а на страни безбедности либерално-демократске, остаје да се види.  

Филип Ејдус