Другачије значење речи

На основу неколико Милутинових портрета насталих по његовим задужбинама у врло кратком временском размаку, који се мери месецима, пред крај живота примећује се како краљ копни као да га нешто „једе“. Да ли је то само услед толико напора градитељске активности која се одвија ритмом максималног оптерећења и прати се до задњих недеља краљевог живота?

Краљица Јелена живи скоро пет деценија дуже од свог мужа краља Уроша I (1242-1276/7.), али њени синови - краљеви Драгутин (1276-1282) и Милутин неће много надживети своју мајку (+1214). Старији син Драгутин надживеће је за само две године, а млађи Милутин умире седам година након мајке.
Не може се рећи да смрт Милутина долази нагло и неочекивано јер је опадање здравља било видљиво за сваког, а ипак у моменту гашења живота следи такав ток догађаја као да се то није очекивало. У земљи настају нереди и само одлучност оданог пријатеља хумског епископа Данила чини да сахрана краља буде пристојна. Није решено ни питање наслеђа на краљевом престолу.

ПОРТРЕТ КТИТОРА
Према познатим примерима изгледа да не постоје одређена правила о начину представљања ктиторовог портрета. У Богородици Љевишкој краљ Милутин је представљен на источном зиду припрате. У рукама држи модел цркве. У Краљевој цркви у манастиру Студеници портрет се налази на јужном зиду наоса. У манастиру Нагоричину ктиторски лик је на северном зиду наоса. У светогорском манастиру Хиландару портрет је на јужном зиду западног дела цркве изнад Немањиног гроба. У манастиру Грачаници ктиторска композиција одликује се својим смештајем у пролазу између припрате и наоса. Краљ Милутин је на десној јужној страни - а краљица Симонида на северној. Према њима слећу два анђела са крунама.
Задужбинарство Немање и његовог праунука Милутина одвија се истим правцима и има међународни карактер јер није строго национално или везано само за територију српске државе. Оно „руши границе“ прво размештајем задужбина, јер се гради широм православне васељене, а затим у његовом извођењу учествују домаћи и страни уметници. Томе треба додати свестрани квалитет оног што је урађено и што је универзална вредност.
Што се тиче градње ван земље - у Солуну, Светој Гори, Цариграду и Светој Земљи, ту краљ Милутин иде већ припремљеним стазама родоначелника династије - Стефана Немање. О тим делима говори Немањин син и биограф. По њему Немања шаље „дарове, почевши од велике цркве Господње, која је у Јерусалиму и Светог Јована Претече... (цркви) Свете и Преславне увек Дјеве Богородице у Евергетиди у Константиновом и цркви Светог архистратига Михаила у граду званом Скопље, „коме и храм подиже на месту том, и Светога великомученика Христовог Димитрија у Солунском граду...“ Оронули храмови које преузима Милутин од Византије предстаљају слику своје државе у којој су настали и траже корениту обнову. Сачуване Милутинове грађевине бележе већ пуних осам векова трајања и не може им се ништа замерити, а прошле су кроз столећа крајње неповољна за опстанак.
У низ случајева овде поменутих дела Милутиновог задужбинарства може се применити израз који делује као „формула“: Највећи ктитор после (име оснивача) ...јесте краљ Милутин“, обновитељ ма колико учинио долази у сенку оснивача. Милутин то свесно ради јер му је пред очима потреба обнове изнад личног угледа.
Остаје питање да ли су Милутинове градње настајале само по личном нахођењу и одлуци или до њих долази кроз сусрет краљеве жеље и спремности за обновом и настојања предузимљивих епископа и игумана да своје оронуле храмове замене новим. Подразумева се при том да ће највећи терет око извођења тих послова припасти њима. Судећи према томе што краљ почиње да се стара о седишту хумске епископије тек на молбу актуелног епископа Данила иницијатива за градњу долази „одоздо“. Феномену Милутиновог задужбинарства може се прићи на више начина. Могуће је да се узме у разматрање све што је настало током његове 40-годишње владавине. Међутим, суштина поменутог феномена представља ритам градње током друге деценије четрнаестог века. Строго речено, задужбина је само манастир Бањска јер је предвиђена да буде место његовог сталног починка. Са друге стране, бар хипотетички треба говорити о свему што је за време овог владара настало. То је свакако шире од оног о чему смо бар минимално обавештени. Затим долази оно што је сачувано.

МАЛО ОЧУВАНОГ
Познато је како је краљ, поред осталих обновио четири храма посвећена Светом Ђорђу (Нагоричино, Скопље, Ораховица и Солун) од њих је сачуван само храм у Нагоричину. Значи однос урађеног према сачуваном јесте четири према један. Унеколико се може говорити о сличној аналогији и када је у питању целокупно Милутиново задужбинарство, где се говори о четрдесет подигнутих храмова од којих је сачувано - зависно од начина бројања, око десетак, онда је и ту однос саграђеног и сачуваног четири према један. У Светој Гори царски манастири се и градњом одликују у односу на друге обитељи. Тако није случајно да је саборни храм манастира Хиландара сличан онима у Великој Лаври, Ватопеду и Ивирону. Сличност се односи чак и на систем обраде црквеног пода. Међутим Милутин не раздваја своја дела. Она су сва изведена на такав начин, као да су „царска“. Не прави се разлика између католикона манастира Хиландара и његовог метоха - цркве светог Никите код Скопља.
Краљев биограф архепископ Данило - свестан да задужбинарство Милутина представља најблиставији део његовог живота и настоји да тај део житија посвећен градњи храмова претвори у поему, али не успева да то учини из „једног потеза“, и зато се на њега враћа у више наврата. По природи жанра његовог дела од биографа се не може очекивати да поброји све оно што је Милутин саградио. Тим поводом треба рећи да је он ипак побројао његове највеће подухвате.
Неколико деценија после настанка житија писац Службе краљу Милутину осећа се побуђеним да помене још понеку краљеву задужбину које нема у житију. Током изучавања ових појава примећује се како настају и проблеми у разумевању појединих израза, данас широко коришћених и јасно одређених. Међутим док су употребљавани у веку краља Милутина они су имали поред основног и још неко значење. Тако је са изразом „рукоположење“ и „украс“. „Реч рукоположење код Данила II не значи црквени обред којим се стиче неки од свештених чинова и није истоветан са грчком речи „хиротонија“ реч рукоположење значи дело настало бригом неког човека - односно задужбинара“.
Није сувишно подсетити да и изворна грчка рач „хиротонија“ у то време нема јединствено значење као данас - кад се односи само на рукоположење свештенослужитеља - већ је у подједнакој мери означавала и избор одговарајуће личности разним поводима и у разним приликама црквеног живота. Тако се у двадесет деветој глави Хиландарског типика каже: „Хиротоније служитеља треба да бивају после економовог постављења“, а ту се конкретно ради о постављењу манастирског кључара.

ЗНАЧЕЊЕ ТРИ РЕЧИ
Са друге стране повест о избору патријарха Јефрема (1375) у зборнику Животи краљева и архиепископа српских израз хиротонија користи се у смислу избора баш онако како о томе говори коментатор канона Зонара: „Данас се рукоположењем назива чин молитава посвећења над изабраним за свештеничку службу и призивање на њега Светога Духа јер архијереј кад благосиља онога кога рукополаже, пружа руку, а у древности се и сам избор назива хиротонија. Јер кад је дотичним грађанима дозвољено било бирати епископе, народ се скупљао и једни су желели овога, а други онога. Па да би гласови већине добили надмоћ, бирачи, кажу, пружали су руке и по томе су се гласови бројали и кога је већина желела, сматрао се изабраним за архијерејство; и од овога је узета реч рукоположење. Ову реч у овом смислу употребљавали су и оци сабора називајући рукоположењем и сам избор“.
И реч „украс“ има у време краља Милутина далеко шире значење од данашњег и у првом реду односи се на снабдевање новог храма потребним утварима: „И што сам дао из својега дома или живи или мртав прилог, то јест што је унутар цркве на службу и украс црквени - књиге, иконе, завесе, часни крстови, сасуди златни и сребрни и друге све мало и велико; такође и изван цркве што је на потребу странцу и онима који хоће да се с њим моле Богу за душу мог краљевства - или виногради или маслињаци, или кобиле или овце, или козе, или говеда и све што је дало моје краљевство пиргу“. Могу се поменути још неки примери. Тако израз „црквене потребе“ који се често среће по старим српским биографијама односи се на предмете кеопходне при богослужењу.
Ту је и реч „мољење“ која поред свог основног значење понекад улази и у област задужбинарства да означава конкретно учињено добро дело, односно задужбину.
Расположиви извори дају мало вести по којима би се могао осетити дух времена и овде често помињаним годинама градитељске грознице која је за цркву и становништво представљала велики напор. Драматика тог времена не осећа се ни код архиепископа Данила. На то утиче природа списа, а потом треба имати на уму да он пише кад су послови завршени и духови се „смирили“. Изгледа да ни савремени аутори на том плану не чине довољно.
Крајем пете деценије XIV века цар Душан гради своју задужбину манастир Светих Арханђела. Колико је познато то је једини подухват таквог обима у тим годинама. Па иако је једини, он уноси поремећај у текућу трговину оловом. „Цар је у то доба наредио да се све олово из рудника Трепча које је закупац рудника продао у Котор за десет хиљада перпера, има задржати и предати игуману царевог манастира Светих Арханђела, да се њиме покрије нова црква“. Може се само претпоставити какви „потреси“ у животу настају око 1315. године кад се истовремено гради више величанствених храмова - чије су потребе биле огромне.