Demokratija na feministički način

U delu nevladinog sektora, zaduženog za praćenje crkvenih prilika u nas, nema ničega novog. Naime, Srpska pravoslavna crkva je još uvek „glavni krivac“ za naše tranzicione probleme, ali i istinski „kočničar“ modernizacije, demokratizacije i svekolike emancipacije Srbije.

Dok kod radikalnih „reformista“ takva netrpeljivost spram Crkve prerasta u opsesivnu teoriju zavere Vojske-Akademije nauka-patriota-Crkve protiv napretka i demokratije, što zasigurno vodi Srbiju u mračni Srednji vek (Branko Radun, Crkva i „Memorandum“, debate Crkva i politika, Nova srpska politička misao, 2006).
A pravi paradigmatični primer za ovo predstavlja raritetno i najblaže rečeno teorijski ekscentrično „otkriće“ visoke feminističke funkcionerke i aktivistkinje Staše Zajović, koje glasi: „Srpska pravoslavna crkva je danas glavni stub i promoter nesagledivo štetnog projekta etničkog fundamentalizma“! Iako nas svaki pokušaj neke smislenije, argumentovane i kritičke analize ovakvog autorkinog iskaza ne bi daleko odveo, a svakog iole ozbiljnog istraživača mogao čak staviti pred nerešivu „metodološku enigmu“ - s obzirom na potpunu nedokučivost teorijsko-metodološkog postupka i procedure koji su mogli dovesti do ovakvog zaključka - ipak, smatramo da je potrebno „ući u dijalog“ sa ovakvim ekstremno ideološkim i pragmatskim viđenjem Crkve. Makar i samo zato što, kako to s pravom primećuje analitičar Radun, ovakva ideologizovana percepcija Crkve ne dolazi samo od toga što su mnogi nekada bili komunisti, ili pod uticajem komunističke paradigme, već što su „rane komunizma“ i dalje vidljive na intelektualnom telu srpske inteligencije (Branko Radun, isto).

SUMNjIVI PROCESI
Stoga se, najpre, zapitajmo: šta se uopšte ovde podrazumeva pod „etničkim fundamentalizmom“? Koji konkretni sadržaji tvore ovakav  (zapravo, logički nekoherentan i protivrečan ) pojam? Autorka ekstravagantne terminološke kovanice navodi, recimo, kako su u stvaranju „države etničkog fundamentalizma“ (koju označava zloupotrebom religije, etniciteta, kulturnog nasleđa i tradicije u svrhu održanja na vlasti i uspostavljanja društvene kontrole) u Srbiji učestvovale i učestvuju skoro sve relevantne institucije države i društva, koje su permanentnom i sistematskom propagandom „kontaminirale i dalje kontaminiraju“ politički, kulturni i duhovni prostor, stvarajući kulturne modele i načine mišljenja sa pogubnim posledicama, kako u prošlosti, tako i u sadašnjosti i budućnosti. (Staša Zajović, Fundamentalizmi i rodni poredak, intervju, Radio Slobodna Evropa). Pri tome se kao osnovne karakteristike „etničkog fundamentalizma“, označuju: mržnja prema drugom/ različitom, (pre svega, prema ženama, a posebno onima koje iskorače iz patrijarhalnih propisanih uloga), kulturni rasizam i šovinizam (mržnja prema svim manjinama: etničkim, verskim, seksualnim); mržnju prema istom koji/e misle drugačije (nacionalisti više mrze drugačije misleće u sopstvenoj naciji, nego pripadnike druge nacije - kao „unutrašnje neprijatelje“, „unutrašnje antisrbe“, „domaće tuđine“); svetska zavera protiv srpskog naroda (zaverenici i objekti se menjaju, menjaju se neprijatelji, ali matrica ostaje ista: nekada se radi o celim narodima - hrvatskom, albanskom na regionalnom planu, nekada o ideološkim sistemima - napadaju nas komunisti, neokomunisti, mondijalisti..., a nekada o religioznim institucijama - Vatikan, jevrejski lobi itd); antizapadnjački stav (otpor prema Zapadu koji je nekada isključivo značio otpor prema Evropi, a danas se proširio prema celoj zapadnoj civilizaciji, sa posebnim naglaskim na SAD); okrivljavanje drugih i autoviktimizacija (tj. permanentno optuživanje drugih i doživljavanje sebe kao žrtve, perpetuiranje mita o večnoj srpskoj patnji).
Prema čvrstom uverenju ove aktivistkinje „Žena u crnom“, do spomenutih kulturnih matrica doveli su, zapravo, procesi retradicionalizacije, klerikalizacije društva (desekularizacija i masovni povratak religiji), te teokratizacije države (gubljenje laičkog karaktera države). Ovakvo „jačanje klerikalizacije i teokratizacije“ vezuje se neposredno za vladavinu premijera Srbije Vojislava Koštunice, koji je dolaskom na vlast (decembar 2003.) „širom otvorio prostor za transformaciju Srbije u teokratsku državu“, namenivši upravo Crkvi „ulogu glavnog nosioca projekta velikosrpskog hegemonizma“. Mada Zajović čitav niz društvenih i državnih institucija proglašava fundamentalističkim (kaže: reč je o isprepletanom delovanju udruženih retrogradnih snaga, tj. otvorenih ili prikrivenih fundamentalista oličenih u Vojsci Srbije, grupaciji vladajućih stranaka na čelu sa DSS, ekstremističkim omladinskim pokretima i grupama, SANU) ona, ipak, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi vidi njihovu pravu „maticu“ i „stožer“.

ŠTA SVE RADI SPC?
U prilog takve tvrdnje, navode se sledeći „argumenti“: Srpska Pravoslavna Crkva, kao većinska crkva u Srbiji, danas okuplja gotovo sve institucije, grupe i političare koji su od početka bili u projektu Velike Srbije; SPC je predstavljala glavni oslonac osvajačkim ratovima tokom raspada bivše Jugoslavije; SPC zločince promoviše u svece i heroje; SPC provocira građanski rat i obnavlja program uspostavljanja Velike Srbije; SPC vodi državnu politiku kako po vlastitoj želji, tako i po zahtevu sadašnje vlade (misli se na prethodnu vladu, prim. aut), SPC uspostavlja ideološki, moralni i duhovni monopol u društvu; SPC je važan kreator obrazovne politike u Srbiji - uvođenje veronauke u državne škole, sa duhovno-kulturnog stanovišta je porazno, jer Pravoslavlje propisuje totalnu podređenost žena; veronauka produbljuje etničku podelu i distancu, favorizujući većinsku Crkvu (SPC); veronauka je sredstvo za pribavljanje novih vernika i za dogmatsku indoktrinaciju dece i omladine; najzad, SPC disciplinuje „nepoćudne vernike“ i suprotstavlja se ekumenizmu.
Šta na sve ovo uopšte reći? Već na prvi pogled, očito je da se ovakve emancipatorske floskule, a zapravo totalitaristički ideološki zahvati jedne ovakve feministkinje, teško mogu usaglasiti sa osnovnim pretpostavkama konsolidacije osnovnih demokratskih principa - a to su suverenitet naroda ili čoveka, vladavina većine i pravo manjine da se izrazi, realizacija politike kao skupa alternativa. Jer, poznato je da rodno mesto moderne demokratije čini upravo nacionalna država, tačnije, osnovna obeležja demokratije nastaju i razvijaju se u okviru ovog tipa političke zajednice (Slobodan Samardžić, Evropska unija kao model nadnacionalne zajednice, Institut za evropske studije, Fondacija Friedrich Ebert, Beograd, 1998). Na osnovu čega se onda insistira isključivo na respektovanju prava manjinskih i tzv. marginalnih društvenih grupa, dok se istovremeno uskraćuju i poništavaju ista takva prava većini? Da li je to demokratija ili totalitarizam?
Veli se da fundamentalisti danas napadaju reproduktivna i seksualna prava (pravo na abortus, seksualno opredeljenje), a sasvim se gubi iz vida da je upravo pitanje „Smatrate li da je abortus ubistvo?“ jedno od centralnih pitanja primenjene etike danas, koja zasigurno nema nikakve veze s „retrogradnim“, već upravo progresivnim evropskim civilizacijskim tekovinama. Tim tragom, postavlja se i pitanje: šta je danas s pravom fetusa? Isto tako, ako versko opredeljenje „produbljuje etničku podelu i distancu“ favorizujući većinsku Crkvu, kako to onda po tom istom principu ne sledi da feminizam produbljuje „seksualnu podelu i distancu“? Ili, ukoliko se Crkvi oduzima pravo na učestvovanje u procesu odlučivanja o vitalnim pitanjima opstanka i razvoja društvene zajednice, odakle onda feministički pokret crpi svoju „osnovu“ legitimnog političkog delovanja?

RAZARANjE VREDNOSTI
Moglo bi se još mnogo značajnijih spornih pitanja ovde otvoriti i pokrenuti, ali mislimo da je bilo kakvo dalje insistiranje na nekoj teorijskoj zasnovanosti, logičkoj doslednosti i koherentnosti navedenih stavova o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi suvišno i nepotrebno, imajući u vidu jednostavnu činjenicu da je ovde zapravo reč o ekstremno ideološkim stavovima. A svaka ideologija je, to dobro znamo, naglašeno orijentisana na delovanje i neodloživu „izgradnju“ sveta prema svojim postavkama, ugrađenim u programe strateških delatnosti. Ona je, dakle, naglašeno prožeta voljom za moć i nastojanjem da se „ukine“ stvarnost koja toj volji ne odgovara. Shodno tome, svoj glavni zadatak ona i ne vidi u tome da metodički osigura istinu, već samo u tome da mobiliše duhovne energije, da podstakne i učvrsti spremnost za borbu. Dakle, jasno je da nevladini eksperti deluju danas u javnosti isključivo vodeći računa o svojim unapred projektovanim strateškim ciljevima, koji zasada ostaju izgleda isti. Samo se „variraju“ sadržaji i vidovi njihovog ostvarivanja.
Jer, znaju dobro ovi visokoprofesionalni i odlično obučeni komesari „srpske demokratske tranzicije“ da sve ono što se jednom plasira u medijskom propagandnom ratu - pa ma koliko to senzacionalistički zazvučalo - vremenom postaje prevaziđeno, čak i zastareva. Zato se oni s pravom pridržavaju već oprobanog pravila - da u svojoj „laboratoriji“ virtuelne stvarnosti moraju progresivno umnožavati stalno nova „teorijska otkrića i inovacije“, kako bi ih neprekidno predstavljali javnosti na, za tako nešto, uvek otvorenim i pripremnim „nezavisnim medijima“. Pri tome su potpuno svesni činjenice da običan svet i ne zna da je sve moguće, da ono što misli da postoji zapravo ne postoji, i obrnuto.
Uostalom, još davno je Žozef de Mestr - taj „Volter reakcije“ na francusku prosvetiteljsku revoluciju - lucidno primetio da upravo „revolucionarna praksa“ (čitaj: ekstremno ideološka) svojim brutalnim postupcima ruši i razara sve vrednosti koje su joj bile vodilje i na koje se poziva - a to su sloboda, jednakost i prava čoveka. Ne zvuči li to, zapravo, proročki danas?