Насеље Железник је било саставни део града током дуге и богате историје Београда, прво као одбрамбени и утврђени део, а касније као земљораднички и рударски атар, све до друге половине 19. века.
Помиње се још у античком периоду, а његове зидине су се простирале из правца града и Макиша, па према Остружници. Прве писане податке о Железнику налазимо у турским катастрима из 16. века, где се помиње село Сухи Железник и мушки манастир Превелика, који се налазио код извора Читачке реке. Податке о постојању овог средњовековног манастира који су турци порушили, налазимо и на мапи једног дела београдског дистрикта из 1721, где су на локацији данашњег насеља уцртане рушевине некадашњег српског манастира.
Прва црква у овом крају, посвећена Светом Вазнесењу Христовом, сазидана је 1733. године, а о њој нам сведочи извештај Максима Ратковића објављен у Гласнику Српског ученог друштва из 1884. године. На основу оскудних података које поседујемо сазнајемо да је храм био изграђен од камена и земље, без свода и покривен даскама. У догађајима који следе поделио је судбину целокупног краја и био спаљен у турској одмазди на Железник 1788. године. Наиме, Железник је до темеља био спаљен, јер су те године Срби под командом Радича Петровића овде дочекали одељење турске војске и погубили око 150 Турака. Целокупно становништво пребегло је у Аустрију, а насеље након ових немилих догађаја настањују породице из осталих крајева Србије.
ИЗГРАДЊА ХРАМА
Данашња црква саграђена је 1905. године на месту старог сеоског гробља, преко пута школе, вероватно на темељима старије богомоље. Надгробни споменици овог гробља су били искоришћени за зидање темеља цркве од камених блокова. Подигнута је захваљујући великој донацији ктиторке Катарине Јовановић из Београда која је то учинила за покој душе својих предака, пореклом из Железника. У крипти храма налази се и њена породична гробница. Жеља јој је била да се храм посвети Светом Стефану Дечанаком Краљу Српском, њеној крсној слави, јер није имала мушког потомка коме би је оставила у наслеђе. Поред новчаног прилога и старања о набавци материјала за изградњу, ктиторка је велики труд уложила на пољу издвајања ове цркве из остружничке парохије и формирању железничке парохије. Госпођа ктиторка нажалост није доживела испуњење своје последње овоземаљске жеље и одлуку Светог архијерејског сабора од 7. октобра 1909. године о формирању нове железничке парохије.
Радови на изградњи су текли убрзаним током, тако да од освећења темеља (1905. године) па до завршетка радова и опремања храма свим потребним стварима, није прошло ни годину дана. Освећење храма је 16. априла 1906. године извршио архиепископ београдски и митрополит српски Димитрије, а у присуству краља Петара И Карађорђевића и мноштва државних представника.
АРХИТЕКТУРА
Цркву је пројектовао архитекта Драгомир Тадић, професор Београдског универзитета. То је једнобродна грађевина без кубета, са полукружном (споља петостраном) апсидом на источној и малом припратом на западној страни. Засведена је полуобличастим сводом са два потпорна лука која деле наос на три компартимента. Поред улаза у храм, са западне стране, нешто касније 1961. |
године, подигнут је мањи вестибал са звоником који је зидан тако да опонаша српско-византијску градитељску школу, са карактеристичном полихронијом зидних површина. При изради плана изградње звоника у оптицају је било неколико решења. Наиме, прво је посао био поверен једном грађевинском техничару који није био довољно компетентан, а затим је преузео архитекта Миомир Коруновић који је звоник видео одвојеним од цркве. План арх. Тадића је, на крају, прихваћен као најприкладнији.
На западном зиду, у наосу цркве се налази мермерна плоча са ктиторкиним натписом: Задужбина Катрине удова Мих. Јовановића трговца из Београда, посвећена 11. новембра 1605. године Светом Краљу Стефану Дечанском. На цркви се налази још једна плоча сличне садржине.
У порти храма је недавно изграђен парохијски дом и капела.
На иконостасу ширине 4,35м налазимо мање дуборезачке украсе. Иконе на њему нису од неке посебне уметничке или историјске вредности. Живопис је представљен на своду цркве и на пиластрима и то: на своду изнад централног дела наоса-Христос, у угловима јеванђелисти, у олтару свети Симеон Мироточиви и свети Сава, а на пиластрима српски владри-светитељи.
ПРВИ СВЕТСКИ РАТ
Црквени живот ове парохије се одвијао нормалним током све до наступајућих догађаја из Првог светског рата. Током боравка непријатељских трупа у Железнику 1914. године, црква је обијена, испретурана, намештај, књиге и сасуди избачени у порту и спаљени, а сама црква је претворена у болницу за рањенике. Уз то је 128 мушкараца разног узраста одведено у мађарске логоре као војни заробљеници,а да при том међу њима није било ниједног војника. Углавном су то били старци, онеспособљени војници-инвалиди и деца. Вратило се негде око тридесетак живих. Боравак у заробљеништву није заобишао ни пароха железничке цркве о. Тому Бурковића који је две године провео у мађарском логору Нежидер. У спомен на преко 210 жртава из Железника које је овај рат однео, у црквеној порти је подигнут споменик жртвама рата до 1920. године.
ИЗВОР СВЕТЕ ПЕТКЕ
У непосредној близини храма налази се извор свете Петке који мештани посећују због хладне воде, али и зато што га сматрају чудотворним. Преноси се усмено предање по коме је постојала мала дрвена црквица код овог извора посвећена светој Петки у којој су служила два калуђера. Сматра се да су је Турци срушили. Поред овог, и извора свете Петке на Калемегдану, познато је да и Раковица има воду свете Петке, што нам само сведочи о томе у којој мери је култ ове светитељке развијен у нашем народу. У скоријој будућности се планира изградња капеле на овом месту.
Свештенство је на челу са старешином протојерејем Драганом Анђелићем деведесетих година отпочело са организовањем трибина на којима су говорили и професори Богословског факултета, верске наставе, мисионарења путем емисија на локалном радију, организовањем добротворних акције за помоћ деци без родитеља у Звечанској улици, штампања билтена „Дечанац“ верско-научног каратера. |
