Косово је, у овом времену, предмет преговора између српске власти и међународних организација. Преговара се о некаквом статусу Косова. Сама чињеница да се преговори уопште воде пре личи на предају Косова него на било шта друго, тим пре што српска власт прихвата да су Срби мањина и то у самом средишту своје земље - на Космету. Ако Срби не буду довољно послушни (ова власт то непрекидно понавља), сручиће се на њих страшна сила после које ће... Безнађе и страх, који се увукао у људе из власти, шири се и на српски народ. О страху је реч. А „страх човеку каља образ често“, писао је велики Његош.
А о светлом српском образу, о Србији и Србима, о надама, охрабрењу пише Антоније Ђурић у тексту „Умире ли савест човечанства“, објављеном у једном од прошлих бројева Православља. Пише против зла које је узрок свих српских несрећа и страдња последњих деценија, па и несреће да се преговара о предаји српске земље.
Кад су људи са Запада по други пут у прошлом веку кренули у свој пљачкашки поход под вођством свога Хитлера 1941. године (први пут су то урадили 1914. године, под вођством свога цара), избљували су свој отров и на српску земљу и на српски народ. Одмах су са Космета протерали Србе, а кроз отворену границу према Албанији пустили Албанце који су населили српска имања и куће. Насељавали су се без права, моралног и законског.
Комунистичка власт је 1945. године у свему прихватила одлуку окупатора о протеривању Срба са Косова. Ту одлуку учврстила је доношењем Закона о забрани повратка протераних Срба у своје куће и на своја имања. Донела је и Закон о одузимању имовине Српској православној цркви на целој територији државе, па и на Косову. Границе према Албанији поново су отворене.
Садашња власт, која се представља као демократска и антикомунистичка, није укинула злогласни Закон о забрани повратка Срба на Косово, нити је вратила Цркви њену имовину. Није обавестила јавност: колико процената земљишта, у односу на површину Косова, припада Српској православној цркви, као ни да бесправно користи имовину Цркве, ни колико земљишта припада Србима који су живели на Косову до 1941. године, ни колико је припадало Србима који су своја имања под принудом продали, ни колико има потомака албанских насељеника из 1941. и 1945. године, ни колико би данас било потомака Срба који су протерани са Косова.
Насилан акт отимања никада није законит.
Зашто, онда, западни свет, уз сагласност неких Срба, ради на одузимању свете српске земље?
Питер Јустинов, глумац, режисер, писац и амбасадор УНИЦЕФ-а, пише у свом трактату о Србима: „Срби су дводимензионални народ са жудњом за простотом (народ, дакле, без духовне вертикале). Живот је за Србе једноставна мелодија, никада оркестрација, или барем пријатна хармонија. Животиње користе своје ресурсе знатно срећније него ови наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу“.
Да ли су ово разлози због којих треба Србима одузети свету земљу?
Питер Јустинов није могао да схвати да мелодијска хармонија живота српског народа, његове Цркве и његовог језика ни на који начин не могу да се укомпонују у дисхармоничну оркестрацију западног света.
Неколико тактова из те оркестрације то потврђују: убиство Сина Божјег, зверско прогањање следбеника Науке Христове, раскол у Цркви 1054. године, крсташки ратови, индулгенције, инквизиција, секте, озакоњење људских изопачености, два крвава рата у прошлом веку...
Кад год се Србин загледа у дубину историје, што му западни свет никако не препоручује, види реке људске крви, брда људских костију, милионе мртвих, милионе унакажених, децу без родитеља, згаришта, уништене културе, народе, националне покрете, пијацу издигнуту на највиши пиједестал, пијачне људе са пијачном логиком и пијачном филозофијом, пустош. Овој оркестрацији не припада српска хармонија.
Одлуку о светој српској земљи српски народ не би смео да препусти ни преплашеној власти, ни међународним организацијама. Морао би сам, као што је радио током историје, као саборни народ, да своју судбину узме у своје руке.
Има још Срба, достојних потомака својих славних предака, чију је духовну кичму тешко сломити. Знају Срби да је једина нада у Бога и у своје руке. На Васкрс, 2006. године
Слободан Вујковић, Чачак
Поштована
редакцијо „Православља“,
Морам да вам напишем своје утиске на текст „Умире ли савест човечанства“. Ја се питам да ли је још жива савест српска? Памте ли Срби још нешто сем пустих жеља ка Северноатланској унији, памте ли ко су и шта су? Срби!!! Српско национално биће и српска држава налазе се у најстрашнијем периоду декодирања националне свести. Уче нас да је лоше успротивити се зломе зарад неких светских и европских циљева, заборављајући при том да се српски народ увек противио свакој неправди, ма коме она била учињена, па макар и непријатељима нашим. Тежимо уласку у Европу као да живимо на другом континенту, а ми смо градили хришћанске темеље те исте Европе. Наша младост данас иде у болнице да носи „гуске“, не да би помогли болесницима, већ да не би носили пушке. Омладина која не овлада нашим традиционалним војничким вештинама, неће бити способна да у будућности одговори задацима заштите српског народа и његове културе. Служење војног рока данас се схвата као нешто непотребно и превазиђено, а при том се војсци придодају фашистички и криминални епитети. Од народа који је био пример како се воли и брани слобода постали смо синоним за оне који спутавају и ограничавају слободу. Наша Света, Саборна и Апостолска Православна Црква посматра се као фундаменталистичка кочница новим глобалним интеграцијама. Заборавља се да је наше комплетно културно и историјско наслеђе опстало и сачувано само захваљујући Српској цркви. Прихватило смо да пасивно посматрамо расрбљавање народа у Црној Гори и физичко раздвајање једног истог народа. Народ Србије почиње свој национални идентитет да доживљава као јарам кога се што пре треба отарасити. Косово и Метохија се сматра за потпуно небитно парче земље Србије које је само терет осталим грађанима наше државе. Са коликом жељом и љубављу га бранимо, тако ћемо га и одбранити. Децу учимо да је територија Свете српске земље само заблуда старијих генерација и погубни авантуризам пређашњег режима. Албанци на Косову рађају децу и труде се да покажу да воле и да заслужују ту земљу, а ми?!
Када гледам из ове перспективе, чини ми се да нисмо достојни наследници ни оних момака који се борише и гинуше од ‘90. до ‘99, а камоли наших даљих предака. Како ли ћемо изаћи пред Судију Праведнога, Светог цара Лазара, Обилића, пред невино дете малу Милицу (Ракић).
Погледајте, браћо, око себе, освестите се, није још касно, али није ни рано!!!
Вратимо се нашој Цркви и нашем наслеђу, надахнимо се богољубљем, човекољубљем и родољубљем јер ћемо се само тако представити Европи и свету у најбољем светлу. Слушајмо поруке Св. Николаја и осталих наших светитеља, трудимо се да поправљамо себе и целу нашу заједницу.
Дај Боже да се Срби обоже, сложе и умноже!!!
Никола Стојановић, Ћуприја
|
