Хришћанство је у јавности присутно још од пророчанстава старозаветних пророка, Христових беседа на Гори и апостолских посланица, па кроз историју црквеног проповедништва, све до, на пример, савремених саопштења за јавност Светог архијерејског сабора СПЦ. Све време тече непрестани контакт Цркве са друштвом у коме живи. Црква живи у свету и обраћа се јавности својом речју и делом. Тај глас Цркве у разна времена различито је третиран: некад као признат и поштован део друштва, некад као страно тело које треба одстранити, најчешће из угла неке нове идеолошке заједнице која себе доживљава као замену за религију.
У данашње доба, када медији чине изузетно значајан део свеукупне друштвене стварности, Црква, као вековни темељ српског друштва, требало би да буде присутна у њима. Но, каква је у том погледу данашња ситуација у српским медијима?
На основу прегледа домаћих медија наизглед стичемо утисак да је Цркви враћено место које јој припада у друштву. Медији релативно често извештавају о догађајима из црквеног живота: који је данас празник, где је одржана која црквена служба или свечаност, који је одговор духовника на неко текуће верско питање итд. Бележи се и где је који црквени достојанственик био у посети, на пријему или манифестацији. Праве се репортаже о нашим манастирима, понекад интервјуишу одређена црквена лица, са жељом да одговоре на извесне духовне недоумице или испричају нешто о свом животу о коме мало знамо. На основу свега овога дало би се рећи да Црква има своје одговарајуће место на медијима. Међутим, овакав статус Цркве у медијима, који опет није ни близу општеприсутан и редован, спада у ону врсту медијски пожељног, јер не излази из оквира задате уређивачке политике. Чим се, ако се уопште, дође до пресудних друштвених питања, од којих зависи духовна, биолошка и државотворна судбина српског народа, за Цркву и њено мишљење више нема места. Она је или непожељан, или некомпетентан, или сувишан, или немодеран друштвени саговорник. На округлим столовима по разним друштвеним темама нема учесника који би представили и бранили црквени поглед на свет. Дакле, медијско присуство Цркве у друштву прихватљиво је само уколико не задире у актуелну друштвену проблематику и не излази ван црквене порте. Савремени медији као да би били сасвим задовољни да се хришћанство сведе на свештенички занат, културно-историјски споменик или симпатични гето брзе духовне хране. Сваки искорак из Цркве у друштво, сваки морални суд, а тек национални став, по мишљењу наших модерних медијских интелектуалаца, грубо су кршење савремених стандарда одвојености Цркве од државе, што у преводу може да значи једино одвојеност Цркве од своје сопствене мисије и одговорности. У таквој ситуацији покретање најразличитијих црквених медија нужна је реалност.
Зашто су нам потребни црквени медији? Из више важних разлога. Прво, живимо у времену у коме оно што није објављено на медијима питање је да ли се уопште и догодило, док оно што медији објављују претендује да буде једина слика стварности. Тако долазимо у опасност да неко ствара реалност какву жели, а да ван те виртуелне реалности остане оно што се некоме не допада. Друго, нико други неће уместо нас исправно заступати наше ставове и бранити наш поглед на свет. Проблем је што се наши ставови по многобројним друштвеним питањима препричавају и извитоперавају од стране новинара, док аутентичних сведочанстава из саме Цркве на медијима нема. Дакле, неопходно је да сами, без ичије цензуре и кривотворења, испричамо своју причу. Најзад, Црква има обавезу да информише своје вернике о свим дешавањима унутар заједнице, као и да тумачи истине своје вере и практичне верске, али и друштвене недоумице. Зашто би се за те сврхе одрекла савремених медија, који истовремено тако вредно служе потцењивању и блаћењу свега што представља духовни лик српског народа?
Но, пре тога, Цркви најпре, према проценту православних верника у укупном становништву ове земље, да овде занемаримо историјску улогу Цркве у нашем народу и држави, следује одговарајући медијски простор у јавном сервису. Тога се ни у једном часу не смемо одрећи. Напротив, наше је право и обавеза да утичемо на јавни сервис да се стави у службу оних који га финансирају, дакле и православних верника (да и не помињемо њихов већински карактер). Тек потом Црква треба да поседује и своје медије.
Преглед тренутног стања
У области штампаних медија отишло се најдаље. Скоро свака епархија има своје гласило, постоје и бројни парохијски листови и листићи, као и одличне црквене издавачке куће. У последње време све присутније је и издаваштво музичких и других издања у електронској форми. Добра страна великог и разноликог броја епархијских часописа јесте у томе што се обрађују посебне епархијске потребе и регионални проблеми, али је битно истаћи значај Православља, новине Српске Патријаршије, који представља укупан и јединствен глас Цркве у друштву. Од посебног значаја остаје потреба да се такав глас чује и у световним штампаним медијима: од дневних до најразличитијих других новина, чиме се сведочи да Црква није изолована заједница од друштва, већ његов природни и социјално корисни део.
Квантитативним и квалитативним дометима савременог црквеног издаваштва можемо углавном бити задовољни. Ко воли да чита духовну литературу може данас наћи на српској језику готово све што му је потребно. Солидни тиражи и огроман тематски распон православних књига и периодике јесу велики резултат, али оно што треба рећи јесте да штампани медији представљају старе медије. Ово је време неких нових медија, у којима такође треба да се чује глас Цркве. То су, на првом месту, електронски медији.
Радијски програм
По питању радио станица, наша Црква располаже, за сада, са два радија. То су: „Глас Цркве“ у Ваљеву и „Светигора“ на Цетињу. Оба радија, иначе велике слушаности и значајних досадашњих успеха у раду, имају тренутно потпуно неизвесну судбину: први због расподеле националних и других фреквенција у Србији, која није узела у обзир специфичне потребе Цркве, а други због политичког режима у Црној Гори који у Српској православној цркви види свог непријатеља. За то време у припреми је и Радио Српске Патријаршије у Београду, који нам одавно недостаје, али који чека иста неизвесност око доделе фреквенција. У перспективи, најбоље решење би била мрежа црквених радијских станица, где би свака епархија имала свој програм на регионалном нивоу, који би по потреби размењивала са другим епархијама, док би патријаршијски радио био кров ове мреже.
Црквена телевизија
Оно што је свакако највећи изазов за нашу Цркву јесте прављење телевизије. На тако епохалан подухват одлучила се Епархија Жичка формирање ТВ „Логос“, прве црквене телевизије у овом делу Европе. Статус и судбина ове телевизије најбољи је пример укупног односа према СПЦ у нашој држави. Због невероватних притисака вечитих и обесних локалних политичких функционера, познатих по вербалној ароганцији и црквоборству, као и због нечувених пресуда нереформисаног комунистичког судства, прва и једина телевизија наше Цркве још увек не може да ради у нормалним условима и пуним капацитетом. Засигурно телевизија доноси Цркви највећи утицај у друштву, и то је једини разлог великих проблема са којима се ова ТВ кућа суочава од почетка свога рада. Са друге стране, телевизија представља и највећи савремени медијски испит за нашу Цркву: у финансијском, кадровском, методичком и креативном смислу.
Оно на чему смо мало радили, а што има огромну перспективу јесте свакако продукција радио и телевизијског програма. Она захтева релативно мање инвестиције него прављење радија и телевизије, а може се успешно и профитабилно пласирати на друге медије. Тиме би се и остваривало присуство тамо где га тренутно углавном нема, или се не може назвати аутентично црквеним.
Интернет
Праву будућност црквених медија представља Интернет. Најјефтинији и свима доступан медиј, коме је посебно окренута млађа популација, већ представља, а то тек може бити у много већој мери, драгоцена мисионарска снага наше Цркве. Свака црквена јединица данас требало би да има своје интернет представљање, а оне највеће као што су епархије и своје информативне центре. Пружање информација и стално учешће православног погледа на свет на Интернету много ће значити верницима широм света, као и бројним другим посетиоцима овог необичног и паралелног света. Тиме се и само коришћење Интернета умногоме оплемењује и спашава од јаких процеса технолошког отуђења.
Сви ови савремени медији зависе од својих твораца који иза њих стоје и могу се употребљавати и на добро и на зло. Архетипска улога Цркве овде се поново пројављује: она може бити на страни победе добра које доноси савремена технологија.
Шта нам је чинити?
Данас живимо у таквом времену да националну фреквенцију добијају они који не подносе реч „национално“, тако да би најпоштеније било да се одрекну добијене фреквенције и затраже искључиво грађанску фреквенцију за београдски круг двојке. Ако националну фреквенцију добијају медији који своју програмску концепцију базирају на обрачуну са апсолутно већинском Црквом и народом у овој држави, а да за ту исту Цркву нема медијског простора на националном нивоу, онда је ту сасвим јасно да се Црква истискује са медијског неба Србије и нема место које заслужује по својој историјској улози и по броју својих верника. Просто је невероватно како демократски стандарди о већини затаје када треба да се примене тамо где су Срби већина, као што ништа не остане од безграничне љубави према мањинама када су та мањина опет Срби.
У таквим условима више није спорно да Црква треба да се упусти у изазов савремених односа са јавношћу. Није спорно ни то да је у свету савремених медија чекају бројна искушења. Једино питање је како на најмудрији начин савременим медијским изразом рећи вечне истине Цркве, како би допрле до што ширег круга људи, а да оне тиме ништа не изгубе, ничим се не помуте и не компромитују. Дакле, питање је личне одговорности и стручности стваралаца у црквеним медијима да овај задатак обаве успешно.
На крају, још једном: имамо ли право на присуство Цркве у јавном сервису? Имамо, по свим људским, правним и политичким основама, право на глас Цркве у друштву, а самим тим и у медијима. Од тога права не смемо одустати, упркос свим отпорима старе комунистичке или нове глобалистичке свести које, најчешће истовремено, данас представљају једни исти уредници наших медија.
Имамо ли право на црквене медије? За разлику од одговора на прво питање овде је одговорност више на нама самима. Имамо најразличитији спектар савремених медија преко којих глас Цркве може успешно да се пласира. Имамо ли, пак, воље, способности и снаге да то и искористимо? |
