Прота Михаило Јевђевић, који се само за време караткотрајне усташке владавине склонио у манастир Светог Николе у Прибојској Бањи, био је добро обавештен - све што се у Прибоју догађало брзо је долазило до њега. Срби су му бескрајно веровали јер су у њему видели великог духовника који у тмини, за време окупације, осветљава пут ка Јеванђељу. Он стишава узавреле страсти својих суграђана и настоји да сваки спор православних и иноверних буде изглађен без проливања крви.
Отуда оно упозорење сестрама Борисављевић да буду опрезне, да строго воде рачуна с ким ће се сусретати и о чему ће разговарати. Нарочиту пажњу скренуо им је на околност да су италијански карабињери заврбовали гомилу доушника који им уз мизерну награду, за пакло цигарета и конзерву хране, најчешће из зависти и пакости дојављују имена Срба које треба прогонити, хапсити и интернирати.
Прота је поменуо име извесног Алије Чизмића, који је био тумач код Италијана, али је, како је касније утврђено, сарађивао и са комунистима који су били у илегали. Истина, за партизане се чуло раније, али их у Прибоју нико није видео до јесени 1943. године. Њихова владавина трајала је равно 40 дана, а када су побегли у Рудо, у Босну, иза њих су остали крвави трагови...
Из докумената, којима располажу сестре Борисављевић, јасно се види улога доушника и провокатора који су Србима нанели велика зла. Из објављених и необјављених записа Хилмије Хасанагића, партијског комунистичког функционера, који се представљао и као партизански првоборац, мада су му то Брозови команданти оспоравали, јавно га, у новинама, називали лажовом, види се чиме су се све доушници бавили да би Срби били похапшени. Све се радило преко тумача Алије Чизмића.
Уз имена Срба навођено је да су веома опасни за италијанску окупациону зону, јер сарађују с партизанима, снабдевају их храном, одећом и обућом, чак и муницијом. Тако су, верујући Алији Чизмићу, који је све то радио по налогу браће Хасанагића, интернирани: прота Михаило Јевђевић, Михаило Борисављевић (отац јунакиња ове приче), бивши срески начелник Милован Илић, његов син Војислав, Радојица Рољевић, Милош и Добро Стевовић, Јеврем Буљугџић, Раденко Никачевић и други честити Срби који, разуме се, нису с партизанима имали никакве везе. Италијани су их стрпали у концентрационе логоре широм Црне Горе, а оне „најопасније“ одвели у Албанију која је такође била окупирана...
Хилмија Хасанагић се у својим записима хвалио како су његов брат Шефкет (Прибојци тврде да је он с барјаком дочекао усташе) и неки Драгољуб Савић начинили „подвиг“ којим су још једном нанели велико зло четницима - тако су и овде, као и у другим крајевима, југословенску војску у отаџбини звали четницима. А „подвиг“ је био у овоме: убацили су, неприметно, писмо у торбу једног сељака из Бање, упућено наводно Вуку Калаитовићу, о томе обавестили тумача Чизмића, а овај италијанску полицију. Писмо је пронађено, сељак је ухапшен, а многи Срби, међу њима и омладинци из националних кућа, интернирани и одведени у логор у Подгорици...
Ето, тако су Хасанагићи, који ће постати високи функционери, водили „борбу“ против окупатора.
Опис ових догађаја био је нужан да би се видело у какав су се осињак вратиле сестре Борисављевић.
Душица је као студенткиња медицине у почетку помагала лекарима Илији Стојановићу и Богуслову Шилеру, Чеху по народности, а када су они, уплашени трагичним збивањима, побегли из Прибоја (први у Београд, други у Сарајево, где ће га заклати усташки крвници), остала је сама у импровизованој амбуланти. Драгоцено искуство, стечено на течајевима Црвеног крста још у седмом разреду гимназије, много јој је помогло. Болесни и нечим озлеђени грађани могли су да се обрате само њој. Понекад су се обраћали и Ружици, мислећи да је и она „медицинарка“, али је она, гледајући шта ради Душица, могла сада да превије озледу и убризга инјекцију, пошто би претходно консултовала - апотекара...
Некако у то време у италијанском гарнизону обрео се др Ђузепе Лавитоле, специјалиста хирургије и резервни официр, кога ће грађани Прибоја упамтити као великог хуманисту, а сестре Борисављевић као јединог окупатора који је изједначавао нацисте, фашисте и комунисте. Сматрао је да су то три највећа зла у свету...
Вратићемо се на овог лекара-хуманисту да бисмо коју реч посветили једном необичном догађају. Једног јутра на вратима куће Борисављевића, на двадесетак метара од цркве, појавио се сељак дугих бркова, носећи на рамену чабрицу сира. Кад се уверио да пред собом има Ружицу, рекао је шапатом: „Долазим из Бање. Шаље ме капетан Калаитовић. Преносим његову поруку: посетиће вас сељак у србијанским опанцима. Мршав. Рањен у десну руку. Капетан моли да за њега учините све што је у вашој моћи. Тој молби придружио се и војвода Павле Ђуришић. То је све“.
После ових речи непознати гласник се запутио према варошкој пијаци...
И, заиста, дан и по касније бануо је однекуд висок, мршав човек, измучена лица, али се упркос томе, чврсто држао на ногама. И он је био тајанствен и шкрт на речима: рекао је да има недовољно зацељену рану на десној руци и да му је речено како у овим приликама само Душица може да помогне...
А њој, Душици, једина нада био је др Лавитоле коме ће незнанца представити као блиског рођака, молећи га да учини све како би му спасао живот. Једино што је др Лавитоле могао да учини била је ампутација, јер је гангрена захватила руку...
Којим медицинским средствима је то урађено и како је овај италијански лекар установио да имају исту крвну групу, Душица данас не може да се сети. Једино зна да се без крви овог лекара-хуманисте рањеник не би спасао. Нешто касније ће од капетана Калаитовића сазнати да су спасле живот Боре Благојевића, официра Југословенске војске у отаџбини под командом ђенерала Михаиловића. По свршетку рата, у емиграцији, сестре су се неколико пута у Риму среле с Благојевићем, одакле је он отишао у Белгију где ће га усред Брисела убити Брозови агенти. Убили га домаћи злотвори! Благојевић је био рањен негде код Чајнича у борби са усташама и припадницима муслиманске „Ханџар дивизије“.
А др Ђузепе Лавитоле? И његова судбина је необична: после италијанске капитулације, 8. септембра 1943. године, и наређења да се италијански гарнизони придруже Брозу, Лавитоле је однекуд нашао стару српску униформу и преко Дражиног официра Топаловића придружио се Југословенској војсци у отаџбини. И он је делио судбину српских изгнаника, и он је преживео „босанску голготу“. И то је, можда, јединствен догађај у рату: резервни официр фашистичке армаде, лекар-специјалиста, дошао је из Рима као окупатор Црне Горе и дела Србије, а вратио се у Рим са кокардом на шајкачи...
А сестре Борисављевић? Шта се са њима дешавало?
После повлачења италијанске војске, у небрањени Прибој, варошицу без ичије војске, ушла је, према записима тадашњег секретара Среског комитета партије, Хилмије Хасанагића, Пета крајишка дивизија. За команданта места Хилмија је поставио свога брата Шукрију. Даље каже да се Срески комитет Комунистичке партије сместио у згради трговца Алексе Борисављевића (задужбинара прибојске цркве), али не каже да су партијци заузели спрат, а власника и његову породицу изгурали у приземље и подрум. Обавештајац Мујо Ковачевић насилно се уселио у кућу Михаила Борисављевића да би лично пратио понашање Душице и Ружице - ко им долази у кућу и с ким се на улици виђају. Приликом упада у туђу кућу рекао је да је он лично, својом руком, убио 46 људи из своје родбине зато што нису били одани Комунистичкој партији и да ће у Прибоју побити све кулаке и сараднике окупатора...
Убрзо потом ухапшена је Душица Борисављевић.
У неколико наставака, објављених у Прибојским новинама у јуну и јулу 1981. године, комунистички функционер Хасанагић, описујући овај догађај, каже да је ухапшена Душица Борисављевић, студенткиња медицине. Она је, наводи даље аутор фељтона, припадала најбогатијој породици Борисављевића у Санџаку, васпитана и школована у Интернату краља Александра у Крунској улици у Београду, убеђена великосрпкиња и идеолошки затровани антикомуниста. На саслушањима у команди места она се држала изразито антикомунистички и као убеђена великосрпкиња смело улазила у дискусију са нашим иследницима. Није се плашила што ће бити стрељана од стране комуниста...
Да видимо шта даље пише Хилмија Хасанагић: „Тада сам као секретар Среског комитета често обилазио град, свраћао у установе где је горело светло да видим шта тамо другови раде. Тако једне вечери наиђем у команду места кад су Душицу саслушавали Павић Радовић, комесар команде места, Мујо Ковачевић, обавештајни официр, и Шукрија Хасанагић. Они су постављали разна питања, а она је просто сиктала на њих и давала до знања да је она за спас српства и одбрану капитализма и да у заштити та два појма не види ништа лоше. Када сам ја ушао у разговор с њом, она је наставила да брани своје великосрпске и антикомунистичке позиције. Сутра, рекао сам, кад је буду стрељали, нико је неће жалити“.
Тако је пре 25 година у локалним Прибојским новинама писао бивши секретар комитета Хасанагић. Из овога се јасно види да је одбрана православне вере, Цркве, имовине, проглашавана издајом. Срчана Душица осуђена је на смртну казну... План је био да Душицу стрељају, а Ружицу да обесе јавно на малом тргу у центру варошице...
ДРЖАЛЕ СЕ САВЕТА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
„Спасавајмо шта се спасти може, ми у емиграцији. Спасавајмо пре свега душе своје. А како се спасава душа, научио нас је Онај кога и називамо Спаситељем. Ко нимало не брине о својој души, а хоће да води народ, тај ће одвести у пропаст и себе и народ. Спасавајмо нашу славну веру православну од туђих вера и секти. Спасавајмо име српско са свим моралним и културним садржајем тога великог и завидног имена. Спасавајмо српски језик од нових филолога који хоће да најмузикалнији језик учине тврдим, опорим и накарадним. Спасавајмо ћирилицу, ’свето писмо Ћирилово’. Спасавајмо јединство српског народа од политичких партијаша који се више уздају у чету него у армију. Спасавајмо сваког брата у невољи и лично и организовано, да се нико од Срба не може пожалити и рећи: видех свет, али не видех брата у свету“.
Ових савета и начела Светог владике Николаја Велимировића држале су се сестре Борисављевић све време живљења у туђини.
Наставиће се |
