Очување идентитета у процесу глобализације

Шта је идентитет? Како га одређујемо? Којим методама се служимо у његовом одређењу? Како га штитимо? Да ли индивидуалност ствара идентитет? Да ли је то, у складу са српским културним образцем, ипак личносност а не индивидуалност? Каква је веза личног идентитета и националног? Шта је српски национални идентитет? Који су његови темељи? Да ли је српски народ на почетку 21. века ово јасно утврдио и да ли је пронашао одговоре на ова питања?

Ако и јесте, ти одговори данас нису општеприхваћени. Нажалост, не постоји консензус националних интелектуалаца по овим, за опстанак српског народа, најважнијим питањима. И сада, када се Србија по ко зна који пут налази на судбоносној прекретници, велики број српских интелектуалаца себи дозвољава да не чује друга мишљења, или ако их чује, само размишља како да (не)интелектуално надговори, како да да свој „утук на утук“, не саговорнику који има другачије мишљење, већ свом љутом противнику.

Српски хришћански идентитет

Од Кирило-методијевске мисије, а посебно од мисионарске делатности Светога Саве и српске средњовековне државе на челу са Немањићима, српски народ је изграђивао свој нови, хришћански национални идентитет. И он га није изграђивао било где и на било чему. Изграђивао га је у центру европске и светске цивилизације, на претежно неоткривеним културним вредностима где је, рецимо, Винчанска цивилизација само назнака вредности овога тла и људи који су на њему живели и живе. И као што је грчки пагански партенон прерастао у хришћански евангелион, тако и српски прехришћански период свакако неће реметити и нарушавати постојећи српски хришћански идентитет.

Ово није ни прилика ни место да показујемо колико има сличности између, рецимо, античке и српске народне књижевности, и то много више неголи што званична књижевна историја може да објасни. Хришћански мотиви којих у нашој народној књижевности има на сваком кораку, показују како се један културни модел обогаћује, преобликује и како се ствара нешто ново и самосвојствено.

Утемељен у новоадамовској, Христовој, новозаветној науци, српски народ је врло брзо изградио свој нови културни образац. Узимајући све вредне тековине од народа који су живели око нас, Срби су створили аутентичну хришћанску културу. Плодотворност те и такве културе је очигледна: и у државно-црквеном номоканонском уређењу, и у писаној и усмено преношеној речи, и у архитектури, скулптури и грађевинарству, и у сликарству, дакле, и у етици и у естетици. По много чему смо предњачили испред свих; а предњачили смо зато што смо знали ко смо, зато што смо имали изграђена мерила вредности, знали смо шта хоћемо и зашто и колико вредимо.

То што данас не знамо скоро ништа од тога, није толико последица вишевековног робовања под Турцима и државног дисконтинуитета, колико наша интелектуална неспособност која почиње од краја 18. века и траје, ево, до дана данашњег, да схватимо и прихватимо наше миленијумски дуге вредности не као тешко историјско бреме и мртво предање које нам не дозвољава да ухватимо корак са овим временом, дакле, не као мртву и у одређеном, у овом случају средњовековном, историјском контексту смештену традицију, већ као Живо Предање које ће нам више неголи било шта друго помоћи да наши будући кораци буду сигурни и чврсти, да будемо с обема ногама на земљи, а не да лебдимо у утопистичким теоријама које су нас, судећи по другој половини 20. века, заиста много коштале.

Да бисмо имали свест о Живом Предању, морамо имати Живу Веру. Без Живе Вере, са централним извором у Светој Литургији, када побеђујемо и време и простор, ми не можемо полагати право на поседовање Живог Предања. Ако није обогаћено Живом Вером, наше историјско предање, векови и векови српске културе и традиције, заиста постају баласт који нам некад више а некад мање смета, постају баласт који још нисмо скинули с леђа и ставили га у музеј, јер нам, тобоже, више не треба, јер имамо нову културу, новог човека, нов идентитет и нов (отпорашки) национализам. Чупајући из културолошке матрице сваки елемент православног идентитета, српски комунисти су провели наш народ у другој половини 20. века кроз све облике патолошког богоборства, разбијајући сваки облик у хришћанским вредностима потврђеног националног идентитета.

У тренутку када још увек није свестан последица по национални идентитет комунистичке диктатуре, у времену када није обновио и у свест вратио аутентичне националне вредности које могу, поновимо то још једном, плодотворно постојати само кроз Живо Предање, српски народ, ошамућен (не)културним нокаутом, данас је суочен са технолошком медиа-милитаристичком глобализацијом, с једне, и хашком денацификаторском политиком, с друге стране. Отуда је садашњи положај српског народа много гори неголи икада у нашој крстоносној историји.

Технолошка глобализација

Прва, технолошко медиа-милитаристичка глобализација је нормална хиљадугодишња последица одвајања западноевропске културе од Живог Предања Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве с почетка другог миленијума по Христовом рођењу. Патолошка опседнутост Великог Инквизитора западне цивилизације своје корене има у свести да српски народ на овој раскрсници, или боље рећи распећу путева, пилипендски чува свој најдрагоценији бисер - Православље. И зато ми немамо права да мислимо да ће се они тако олако примирити и престати да нас нападају. Ми смо, још увек, чувар онога чега су се они одрекли пре хиљаду година. Уништење тога је њихов коначни циљ и намера.

Роптање смртно рањене звери, која је ваљда коначно схватила да је довела себе у безизлазни кавез, у времену технолошке револуције изазване наглим развојем компјутерског инжењеринга, на скоро генијалан начин покрива се медијским симулакрумом. И док рањена звер у свом магновењу и суженој свести коси све пред собом, њен вешто скројени виртуелни симулакрум побеђује људску свест о Истини и стварном постојању, и себе поставља и намеће као једино исправну реалност живљења. Та медијска матрица, заиста добро приказана у филму Матриџ, поставља човека у положај жабе у води која се лагано загрева и из које, чак и кад прокључа, жаба неће искочити. Временом, логосност људи бива скувана а људи и читави народи спржени и заливени Кока-Колом.

Напоменимо и то да је медиа-милитаристичка матрица направљена да би прикрила главни циљ целокупне акције, а то је тоталитаристичко освајање природних и енергетских ресурса планете. Главна девиза која се пропагира јесте најразвијенији културни модел и мисија коју њихови властодршци доносе и за коју, како кажу, имају цивилизацијску обавезу да пренесу и другим народима. Наравно, у историји људске цивилизације ово није ништа ново. Исту причу о потреби просвећивања „варвара“ имали су сви тоталитаристички покрети у свету, почев од Антике, преко Рима, Наполеона, до Хитлера и комуниста.

Ту медијску матрицу не треба схватити као опасности која нам прети. Ситуација је много гора. Она је била опасност с краја 20. века. Сада се ради о противнику који је исукао свој мач и кренуо да убија. Доказ за то вам је бомбардовање Србије које је било брижљиво медијски испланирано да га нисмо никако могли заобићи. Креатори НАТО Матриџа почаствовали су своје жабе, опростите, суграђане са ипак непредвиђено дугачким ратним реалитy схоњ-ом, тим тако популарним новим ТВ програмом који на огољен начин и уз забаву, разбија најбитнији део људске природе - интимност. Серијал „Велики брат“ који нам долази само показује да смо од кажњеника који није хтео да се укалупи у калуп, постали жабе које ускачу у лонац са водом. Струјни прекидач се налази у њиховим рукама.

Разноразни светски и међународни трибунали представљају само део те медиа-милитаристичке матрице. Њихов задатак је да народу, који је кроз своју крстоносну историју изградио тешком муком стечену личну карту, разбије национални идентитет и из њега проистекао понос и саборност. Ми грешимо када кажемо да је бар сада, после свега што се догодило у последње време у Хагу и око Хага, ваљда свима у Србији јасно шта је Хашки трибунал, да о Правди и о истеривању Истине у Хашком трибуналу не може бити ни речи. Ми грешимо зато што нисмо у довољној мери свесни снаге медиа-милитаристичке матрице, тог новог оружја које се налази у њиховим рукама и утицаја коју он има на људску свест. И као што лукави непоменик неће на људе ударити директно, већ посредно, улагујући му се, заваравајући га и обмањујући га разним шареним лажама, тако и медијска матрица оличена у културолошком обрасцу Запада, оставља не само на српски народ, него и на друге аутентичне нације несклоне поробљавању, несагледиве последице.

Одбрамбени механизам

Како, онда, сачувати национални идентитет? Да ли имамо одбрамбени механизам?! Ако ништа више, можемо ли да извршимо једну малу неприметну диверзију и да исечемо жицу на електричној пећи, а да се уједно правимо да уживамо у све топлијој води?

Како да се боримо против тоталитаристичке медиа-милитаристичке матрице? Свештенички одговор на ово питање би био постом и молитвом, лингвистички одговор би био чувањем језика, економски - штедњом и паметним улагањем, правни - поштовањем закона и људи, медицински - чувањем здравља и рађањем. И сваки овај одговор је тачан и добар, али он мора да буде свеобухватан. То је онај део где се наш лични идентитет налази на својеврсном историјском испиту. Сваки Србин утемељен у вери и знању представља тешко освојиви бастион. А докле постоје такви Срби, постојаће и Србија.

Прикривена окупација у којој се данас налази Србија, прикривена а самим тим и много гора од отворене окупације, диктира и наше одбрамбене механизме на свим нивоима, почев од државног апарата, страначког организовања, деловања културних установа, невладиних организација националне оријентације до, на крају, нашег породичног и личног ангажмана.

На првом месту, више него икада, потребна нам је саборна свест. Саборна свест која се стиче у Цркви, и из ње проистекли црквено-народни сабори који су најстарији облици друштвеног организовања и договарања српског народа, морају да врате плодотворну културу дијалога у српском народу. Постојање културе дијалога је окосница нашег свеукупног постојања.

На другом месту је ванинституционално организовање. У глобалистичком жрвњу све више се губи национални и државни суверенитет, самим тим и државне институције имају све мању улогу и могућност деловања, нарочито ако се узме у обзир прикривена окупације Србије, где скоро у сваком, ако не и у сваком министарству седи „инострани саветник“ који вам диктира шта треба да радите.

Постојање тзв. трећег, или невладиног сектора, пружа и православним Србима могућност деловања. Никако не треба дозволити да примат над тим трећим сектором препустимо сорошевским организацијама. Њихово примарно деловање мора, пре свега и изнад свега, бити на културолошком пољу. Најзначајнија битка за очување једног народа води се на пољу културе. Културолошке битке које добијате или губите условљавају кроз пар деценија и државне и националне победе и поразе.

Ако, не дај Боже, хашка денацификаторска политика буде довела до тога да се, као што је то случај у Републици Српској, забрани страначко-политичко организовање одређеним људима или странкама, у Србији мора постојати на стотине културолошких посленика који ће чувати, неговати и преносити српску православно-националну идеју.

Безрезервно жртвовање свих национално освешћених Срба, без обзира да ли су они страначке или нестраначке личности, треба да води крилатица „за националну саборност у различитости професија“. Та струковна невладина удружења морају да обезбеде за постојање самодовољне ресурсе. Довољно је, рецимо, да постоји ограничени интернет форум па да се умрежи и повеже на стотине проверених Срба експерата одређених области (лингвистички тим, економски тим, правни тим, медицински тим...) из читавог света који ће на одређеном интернет порталу да постављају и објављују своје радове. Ово говорим и напомињем имајући у виду могућност гашења и гушења свих штампаних националних медија, али и употребу најјевтинијег и тешко контролисаног интернета. Садашњи тоталитаристи могу да зауставе и униште сервер само у границама моћи њиховог интервенционизма, али не могу да забране рад, рецимо, ни једног руског провајдера на чијем серверу ћемо ми поставити наш српски интернет портал. Они могу да униште један струковни тим, али се врло брзо прави нови тим који наставља тамо где је претходни стао. А пошто смо, како је то претходно споменуто, направили за функционисање самодовољне организације, онда могуће уништење једне неће зауставити рад других организација.

Културни образац

Говоримо да треба омладину одвојити од материјалистичко-потрошачког западног културног обрасца. Наравно да се слажемо са том идејом, али треба бити потпуно свестан да је она осуђена на неуспех ако јој не понудимо алтернативу. Алтернатива је српска хришћанска култура, али никако анахроно презентована и анахроно схваћена.

Старо вино у мехове нове! Треба пронаћи савремене форме за садржај који се не мења. У времену када су зидани и сликани, манастири Студеница и Сопоћани били су, у формалном смислу, не модерни, већ и претече нових израза Искона. Они су, уједно, и показатељ - а то најбоље говори њихова архитектура, скулптура и живопис - да православни Срби нису никада били ксенофобичан народ.

За крај, не треба прихватити причу да је српски народ по природи неорганизован. Једна од најважнијих особина првог српског просветитеља и светитеља Светога Саве био је смисао за организацију. Ако смо заиста његова деца, следимо пример Светога Саве: следимо његову не круту већ чврсту веру, следимо његову организациону плодотворност, следимо његову пожртвованост за српски народ али и потпуну отвореност према целоме свету и спремност да оно што је добро прихватимо а оно што је лоше одбацимо.