У цркви Светог Саве у Паризу на Литургији пева мешовити хор, састављен од Срба и Грузијаца. Ових дана, у посети Србији било је неколико чланова овог хора, који су се представили и београдској публици.
„Ова грузијска група је део тог хора“, каже Нана Перадзе, од 2002. године диригент овог необичног хора. „Прво сам почела да певам у хору, а када је дотадашњи диригент отишао, ја нисам могла ни да сањам да ће Срби изабрати мене за диригента. Наравно, до тада сам певала само на грузијском и плашила сам се да ли ћу успети да певам и на српском. Истовремено, када сам постала диригент, почела сам и да проучавам српско појање. За мене је то истовремно било велико задовољство и велика одговорност. Како сам у Паризу познавала доста Грузијаца, са којима сам певала у цркви, они су почели у још већем броју да долазе на Литургију и са великом радошћу су почели да певају, на српском наравно. Били су очарани људима и црквом.
Ја никада не кажем српска црква, чак ни црква Светог Саве, ја увек кажем „наша црква“, јер у Христу смо сви исти, нема разлике, сви смо заједно у Господу. Моја љубав према српском народу даје ми снагу да као диригент покажем оно што могу.
Ми, осим на српском, певамо и на црквенословенском, грчком, руском и грузијском. У хору нико није професионалац, осим једног Грузијца који пева у опери, и мене. Осећам велику љубав према владици Луки, свештеницима, народу и надам се да су и они задовољни хором. Почетак је био тежак, јер неко ко није професионалац не може лако да научи да пева. Али, хвала Господу, ипак смо успели. Хор има 12 сталних чланова, 6 Срба и 6 Грузијаца. Издали смо и ЦД на коме се налази духовна музика којом се бавимо.
Нана Перадзе је завршила Консерваторијум и Теолошки факултет у Грузији а у Паризу се усавршавала и као диригент. Уз музику, бави се и иконописом са којим се упознала у иконописачкој радионици православног свештеника, Француза.
Наступили сте у Етнографском музеју и Галерији фресака. Какви су утисци?
– Први концерт нашег хора у иностранству је управо овај. Било је предлога да прво путујемо у Брисел, али ја сам рекла да први концерт ван Француске треба да одржимо у Србији. Концерт је и израз подршке српском народу на Косову и Метохији јер Косово за нас представља исту рану као и за Србе. Ми разумемо бол и осећања српског народа због Косова и желимо да поделимо ту вашу патњу. Ми, такође, то можемо да разумемо боље од других народа јер ми у Грузији имамо исти проблем.
Што се тиче самих концерата, осетили смо велики интерес публике за грузијско појање и мислим да јој је било занимљиво. На Литургији у цркви Светог Марка такође је било дивно.
Тешко ми је да изразим своја осећања о томе колико је диван српски народ и колико је близак нашем народу по традицији, карактеру. Ја се оведе уопште не осећам као странац, осећам се као да сам у својој кући. Када сам међу Србима, ја сам међу својима. Само још да научим језик.
Како сте премостили препреку језика?
– Мени то није било тешко јер ја говорим руски, певам на руском, па сам врло лако почела да читам српски. И за остале је то више било питање музике него језика.
Да ли Срби уче грузијски, да ли певају на грузијском?
– Да, Срби певају на грузијском. Мада им је било врло тешко да изговоре неке речи, али успели су.
Колико се, осим заједничког труда у појању, Грузијци и Срби међусобно упознају и на осталим пољима, шта откривате занимљиво једни о другима?
– За наше народе, овај сусрет у цркви Светог Саве је био врло значајан. Откривамо традицију, културу, историју једни других. Нпр. крсна слава коју славе само Срби је нешто дивно, врло необично, и једно откриће за мене. И ми, Грузијци ћемо почети да славимо славу.
Били сте на слави манастира Ђурђеви ступови? Какве утиске носите?
– Било је заиста изузетно, тако нешто никада нисам доживела. Већ сам неколико пута долазила у Србију, посетила сам неке манастире али први пут сам била у Ђуђевим ступовима. За мене је то било велико откриће, различито од свега другог. Доћи директно из Француске у Ђурђеве ступове је велики духовни доживљај. Певали смо читаву Литургију на српском и за мене је то било врло значајно. Осетила сам такође једну огромну снагу коју људи у Србији црпе из православља.
Какво је стање са православљем у Грузији?
– Као и у Србији. У комунистичко доба, питање вере било је врло деликатно. Сада, када је црква отворена, све више народа се враћа вери. Могу да кажем да је у Грузији сада ренесанса православља.
Која су значајна места окупљања верних у Грузији, значајне светиње?
– Пут којим је Свети Андреј Првозвани прошао проповедајући веру, место је ходочашћа бројних веника.
Затим, Света Нина, које је проповедала у 4. веку, наша је најзначајнија светитељка. Захваљујући њој хришћанство се утемељило у Грузији. Занимљиво је да се она слави истога дана када и српски Свети Сава, који је такође утемељивач вере у Србији. Зато нам је драго да у Паризу певамо баш у цркви која је посвећена Светом Сави и у којој се овај празник нарочито свечано обележава.
У Грузији има пуно манастира. Међу значајнијим су манастир Самтавро, место одакле је Света Нина почела своје проповеди као и манаситир Бодбе, где почива.
Ви сте радили и на грузијској телевизији значајне емисије о православљу и традицији. Али свакако је најзначајнији документарни филм који сте урадили у Швајцарској?
– И то је значајна веза са Србима. Тај филм је помогао један Србин који живи у Швајцарској, Станислав Поповић. Тако је, у ствари и почело моје пријатељство са Србима. Он је много учинио за тај филм.
Филм говори о изради икона у Грузији, али и о историји Грузије, о православљу у Грузији, природним лепотама и музици моје земље. Снимљен је са благословом грузијског Патријарха Илије Другог.
У то време радила сам на телевизији у Грузији, урадила сам неколико документарних филмова о православљу. Једнога дана, Патријарх Илија ме позвао и питао да ли размишљам да направим један филм о Грузији којим бих своју земљу представила странцима. Тада смо ступили у контак са Станиславом Поповићем и почели да реализујемо тај филмски пројекат.
Филм је постигао велики успех у Европи, више пута је приказан и на Француској националној телевизији.
Ни Срби ни Грузијци нису у својој отаџбини. Колико је другачије исповедати веру ван матице?
– То је врло озбиљно питање. Као и Срби, и Грузијци се временом, живећи у иностранству удаљавају од свог језика, вере, културе. Зато је црква једино место где се те аутентичне националне вредности могу сачувати. У цркву углавном долазе они који су и у отаџбини то чинили.
И Србима и Грузијцима недостаје отаџбина али нам је важно што имамо заједнички простор где можемо да исповедамо нашу веру, а то је црква Светог Саве. То је за нас једно значајно место из кога црпимо снагу, духовну храну и наду за будућност. По повратку у Париз, Хор Свети Симеон Мироточиви представиће наше црквено појање Парижанима. Овај наступ је врло значајан јер се том приликом, на концерту који се одржава сваке године, представља различита духовна музика. Французи који су чули музику снимљену на компакт диску хора цркве Светог Саве били су одушевљени, и хору понудили да уз још 5 хорова, представи наше црквено појање.
У име народа Грузије, у име групе певача која је била овде, у име хора и верника цркве Светог Саве у Паризу, Нана Перадзе се посебно захвалила оцу Петру, игуману Ђурђевих ступова на дочеку, као и публици и свим пријатељима које је за ово кратко време стекла у Србији. |
