Кроз хришћански свет

Патријаршија не жели сама за сада да нешто предузме, сматра да је ефикасније да то учини Атина. Патријарх Вартоломеј залаже се за добре односе између две земље. Због тога је замолио грчке власти да удовоље молби муслимана да се у Атини сагради џамија. Грчка престоница је једини главни град у Европи где нема џамије; то не служи на част Православљу, истиче првојерарх. „Желим да се она отвори што је пре могуће“. Обећање власти да ће је бити до Олимпијских игара 2004. године, није испуњено.

Грчка глобална телевизија ЕРТ, коју преко сателита гледа већина Грка у свету, договорила се са Цариградском патријаршијом да интензивније прати њене активности. Директор СРТ Х. Панагуполис посетио је Фанар 1. маја и у разговору са патријархом Вартоломејем и већим бројем митрополита договорио детаље сарадње.

Патријарх се обратио учесницима једне конференције НАТО-а у Цариграду, негирајући да постоји сукоб цивилизација. Управо овај град налази се на раскрсници различитих религија и култура и може да потврди да је коегзистенција у миру могућа. Пошто је Цариградска патријаршија са својим епархијама и верницима присутна како на Истоку, тако и на Западу, она осећа посебну одговорност у стварању међусобног разумевања. Патријарх поздравља чињеницу да у НАТО-у православље добија све већи значај, што је дошло до изражаја уласком Бугарске и Румуније у њега.

Антихришћанство

У Турској јачају антихришћанска осећања. То запажају како православни, тако и римокатолици и Јермени. Медији их стално оптужују да мисионаре и одвраћају муслимане од „праве вере и истине“. Клирицима се измишљају разни скандали, у вези са моралом или новцем. Иако по закону хришћани уживају равноправност, свештеници саветују верницима да буду неупадљиви и да јавно не исказују своју припадност. Такође, да не носе на себи неке симболе, попут крста.

Откада се у Турској говори о приближавању Европској унији и испуњавању одређених услова за то, у земљи јача национализам. Ова екстремна осећања веома су присутна и међу интелектуалцима. Ни они не могу да замисле да хришћанске цркве раде под нормалним условима. Недавно је један свештеник убијен, други је једва избегао исту судбину. Пред Цариградском патријаршијом у одређеним временским интервалима се демонстрира, каткад спале лутке које треба да подсећају на патријарха Вартоломеја.

Црква и рок музика

Мисионарење Цркве и проповедање не искључују рок музику, сматра митрополит смоленско-калињинградски Кирил. Црква треба да користи путеве савремене културе који су присутни у народу, а то је и ова врста музике. Велика истина Божјег откривења може се и на овај начин приближити младима. Митрополит се сусрео са двојицом врло познатих рок-музичара, Јуријем Шевчуком и Константином Кинчевим.

Архијереј сматра да је атмосфера на рок концертима често нездрава, постоји опасност да владају инстинкти и разузданост, људска лица се претварају у маске.

У Иркутску је на рок концерту групе „Алиса“ К. Кинчева присуствовало и месно свештенство. Наступ је почео са поздравом „Христос воскресе“, на који су сви присутни радосно пригодно одговорили. Кинчеву је од стране града поклоњена икона светог Инокентија који се посебно слави у тим крајевима. Речено је да песме групе делују васпитно на младе и да су у хришћанском духу.

И у Грузији неке рок групе наступају са благословом Цркве.

Блажена Матрона

Сваке године Московљани се посебно радују празнику свете Матроне Московске. Патријарх Алексије служио је у Покровском ставропигијалном манастиру престонице. Пошто је дошло хиљаде верника, постављени су монитори, како би верници и ван цркве могли да прате богослужење. Многи верници донели су у манастир цвеће, знајући да га је светитељка веома волела.

У овој светињи се налазе мошти свете Матроне, која се преставила 2. маја 1952. године и сахрањена на Даниловом гробљу. Канонизована је 1998. године. Мошти су јој потом пренете у манастир. Целу ноћ уочи празника храм је био отворен и многи верници су дошли да их целивају.

Ова старица је рођена у сиромашној ратарској породици у једном селу Тулске губерније, 1885. године, као једно од четворо деце. Родила се без очију, али јој је дат духовни вид. Од детињства сви су увиђали да је Богом изабрана. У 17. години одузеле су јој се ноге и седела је пуних 50 година. Предсказала бољшевички преврат и разне догађаје који су уследили. Многи су од ње тражили духовну помоћ. Године 1925. прешла је у Москву. Народ се окупљао око ње, чинила је чуда, исцељења. Боравила је у домовима верника, јер је била без сталног дома. Данас се Матрјонушки, како је из љубави обично зову, Московљани и Руси уопште, изузетно радо обраћају као моћној молитвеници пред Господом.

Годишњица Чернобила

Двадесет година је прошло од хаварије у украјинској атомској централи у Чернобилу. Тада је настрадало на хиљаде људи, од последица се умире и данас. По неким проценама, директних и индиректних жртава има око сто хиљада. Евакуисано је пола милиона становника Украјине, Белорусије и Русије. Оних које је на неки начин несрећа погодила, има десет милиона, од тога четири милиона деце. Руска православна црква је одредила да се у свим храмовима, у недељу 30. априла, служи помен. Патријарх Алексије је истакао: „Ми смо дужни да увек помињемо ове жртве“. Посебно сећање придаје се такозваним „ликвидаторима“, то су радници који су, свесни ризика, уклањали последице. Они су готово сви помрли.

Икона „Чернобилски Спаситељ“, из храма светог Илије у Чернобилу, бродом је ношена Дњепром више недеља и заустављала се у успутним местима, док није пренета и у Кијево-печерску лавру. Многи верници су долазили да јој се поклоне, а служени су молебани. На Ускрс је враћена. У Кијеву постоји храм „Уласка Господа у Јерусалим“ који је посвећен чернобилским жртвама. У њему се налази књига са именима пострадалих, они се редовно помињу на богослужењу.

На сам дан несреће, 26. априла, у Чернобилу се, у и око храма, окупило целокупно становништво. Ноћу у 1,24 часова, у тренутку када је дошло до хаварије, зазвонила су сва црквена звона.

Градић Чернобил је настао још 1193. године. Вековима је био разнолик, као и цео овај део Украјине. Поред православних, у граду је живело много Јевреја хасида (пет синагога), унијата (званих расколницима) и нешто римокатолика. Сада је то „град авети“, пун напуштених кућа, које време полако руши.

Белорусија

Ове године је у Белорусији први пут празник Радоњица (која одговора нашем Побусаном понедељку, али је увек у уторак после Томине недеље) увршћен у „државне празнике“. У свим храмовима се служила заупокојена Литургија. У белоруским областима настрадалим од чернобилске катастрофе, Гомељској, Могилевској и Брестској, молило се за душе настрадалих у овој трагедији и од њених последица.

На тај дан је откривен споменик у знак сећања на једно село које више не постоји, а имало је више од 350 становника.

Државна транспортна фирма у Минску је бесплатно ставила на располагање велики број аутобуса који су грађане возили ка гробљима.

Балканска сарадња

Грчка је заинтересована да се у школама балканских земаља више учи грчки језик. Спремна је да одобри и стипендије студентима који ће језик изучавати у Солуну и Атини. Министарка образовања и вера, Маријета Јанаку, овим поводом посетила је Бугарску, а има најава да ће после посетити и друге земље, такође и Србију. То ће помоћи бољем познавању православних народа. У Бугарској се грчки већ учи, као страни језик, у четири гимназије, у две у Софији, у Габрову и Варни. Министарка је посетила црквене и школске установе у Софији, као и Рилски манастир.

Министарка је изјавила да се у грчким школама деца васпитавају у хришћанском духу. Основа тога је православна вера.

Оперисан патријарх

Бугарски патријарх Максим примљен је првих дана маја у државну болницу „Лозенец“ у Софији, где је одмах оперисану услед прелома бедрене кости. Директор болнице др Љубомир Спасов, у присуству црквених представника, изјавио је да ће опоравак трајати дуже време. Патријарх се „осећа добро и активан је“, ради и одређене вежбе у постељи, увек је у свесном стању.

Патријарх Максим, коме је 91. година, имао је прошле године сличан прелом и оперисан је 25. септембра. У болници је лечен четири месеца. Требало је да 24. маја, у парку испред Народне библиотеке у Софији, освети велики споменик светој браћи Кирилу и Методију.

Православље Немачке

На недавном заседању „Комисије православних цркава у Немачкој“ (КОКиД) у Берлину, констатовано је да у овој земљи има више од милион православних верника. По бројности они су на трећем месту, после протестаната и римокатолика.

Досадашњи председник КОКиД, професор теологије из Минстера Анастасиос Калих, повукао се после дванаест година председавања. За председника Комисије изабран је митрополит Цариградске патријаршије Августин, а за његове заменике румунски митрополит за Немачку Серафим и руски архиепископ у овој земљи Лонгин. Истакнуто је да се сада отварају „нове перспективе“ у међусобној сарадњи између православних цркава на овом простору. Руски амбасадор у Берлину Владимир Котев приредио је пријем за учеснике заседања.

Принципи канонизације

Римокатоличка црква преиспитује три принципа по којима је до сада обављано проглашење блаженим и светим. Утврдиће се која је надлежност месних бискупа у избору и отпочињању поступка канонизације, потом значај и дефиниција „чуда“, као и мерила утврђивања мучеништва.

Наглашава се „значајна разлика“ између блажених и светих. Иако остаје надлежност папе у оба случаја, блажени ће имати само локални карактер. И тада је потребно да неко буде на „гласу светости“. Неће бити довољно да је неко водио хришћански живот, или дао значајан друштвени допринос. Папа сада захтева да се чуда сагледавају у складу са многовековном традицијом Цркве, узимајући у обзир и данашњу теологију и науку. „Морално чудо“ није довољно, оно мора бити „психичко чудо“. У дефиницији мучеништва узимаће се као одлучујуће да су починиоци недело учинили према светитељу, из „мржње према Христовој вери“.

Недовољно свештеника

Римокатоличка црква Аустрије има све већи мањак свештенства. Последњих година се ради ублажавања проблема говори, и понегде практикује, да и ожењени мушкарци, за које се зна да воде честит и побожан живот, обављају одређене богослужбене послове, с тим да могу постати и свештеници. Бискупу Граца, Капеларију, како је он изнео, у Ватикану је саопштено да се против овога у принципу нема ништа против, али да се од тога не треба много очекивати.

У светлу ових околности, одлучено је да се више „увозе“ свештеници, дакле да се доводе из Африке и из Индије, где их по процени има више него довољно. Верници нису овим срећни, пошто „увезени“ свештеници не говоре њихов језик, а неки га јако тешко уче. Не смета им порекло и боја коже, већ непознавање менталитета и обичаја средине.

Међухришћанска сарадња

У Сједињеним Америчким Државама основана је организација у којој је 34 цркава. После пет година преговора, Православне цркве, римокатоличка и неколико протестантских, договориле су се о заједничким основама наступања и сарађивања у одређеним областима. Ради се о Црквама које се противе неолибералним тенденцијама у теологији и богослужењима, прихватању греха као „људског права“. Највећа међухришћанска организација САД, „Национални савет цркава“, толерантна је према овим питањима.

Чланице су свесне историјских и садашњих међусобних разлика, али мисле да је за остваривање њихове мисије у свету потребна сарадња. Сузбијање сиромаштва сваке врсте, материјалног и духовног, биће један од њихових приоритета.