На растанку са ученицима, пре него што се вазнео на небеса, Господ Исус Христос им је оставио заповест: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се, биће спасен, а ко не верује, биће осуђен“ (Марко 16, 15–16). Православна црква већ два миленијума по читавом свету испуњава ову Господњу заповест: проповеда Његово Јеванђеље и Њега као Месију (Спаситеља) људског рода.
За Месију се знало и пре Његовог оваплоћења и доласка међу људе. Бог је још прародитељима Адаму и Еви обећао да ће, када се наврши време, Спаситељ људског рода доћи на свет. Пророци су најављивали долазак Месије, богомудри људи припремали свет за тај тренутак. Чак су и мудраци са истока, непознаваоци истинитог Бога и поклоници астролошких гатарија, имали толико мудрости да закључе да се догађа нешто васељенски битно када су на небеском своду угледали звезду која се понашала мимо свих правила кретања небеских тела. Следећи звезду, дошли су до места на коме се родио Син Божји.
У односу на потоња, дакле и на наше поколење, долазак Месије је нешто што се већ догодило, о чему постоје конкретна историјска сведочанства. Зато смо, за разлику од оних који су живели пре Христа, ми лишени потребе да спекулишемо и нагађамо. Поготово ми, који живимо у доба у коме су начини информисања безмало доведени до савршенства, па практично не постоји препрека да Реч Господња допре и до најудаљенијих кутака наше планете. Наравно, интернет и остале комуникацијске благодати помажу данашњим мисионарима да проповедају Јеванђеље много лакше него што је то раније било могуће, али имати информацију, још увек не значи веровати у виђено (чувено, прочитано). Навикнут на стално уздање у цивилизацијске тековине, савремени човек тешко прихвата чињеницу да постоји област за коју савремена технологија једноставно не може, нити ће икада моћи, да му подари одговарајућа помагала. Та област је вера. Ко хоће да верује, прихватиће Свето Писмо и Свето Предање као истиниту повест о Месији. Ко неће, неће.
Друга велика заблуда везана за веру јесте да снага вере почива у масовности њених присталица. Робујући тој заблуди, непријатељи Хришћанства воде кампање, организују удружења и формирају парахришћанске заједнице, а по свету вршљају „лажни христоси и лажни пророци“ (Матеј 24, 24), показујући „знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране“(исто). Поготово су активни међу народима насталим на православним темељима, у којима настоје да изазову што више отпадања од вере. Крајњи циљ тог богоборног прегалаштва је да се Православље прикаже као људска измишљотина. Њихова заблуда (а наша срећа) је у томе што број Христових присталица суштински уопште није битан за доказивање исправности вере у Христа. На дан Педесетнице, у тренутку настанка Цркве (види: Дела апостолска, 1, 15), на целом свету било је укупно 120 хришћана. У неким каснијим епохама (нпр. 7. век, доба св. Максима Исповедника) можда их је било и мање. Насупрот томе, људски род никад није оскудевао у броју Христових ненавидника. Упркос њиховој овоземаљској моћи, која може да буде и застрашујуће велика, њихов хендикеп је у исконском плиткоумном резоновању да бројно стање има било каквог утицаја на питања вере. А сваки разуман хришћанин, који исповеда веру у други Христов долазак и коначан суд, препустиће статистику статистичарима, утврђивање кворума парламентима, а сам ће се позабавити не питањем „Колико ће се људи спасти?“, него „Хоћу ли ја бити међу њима?“.
|
