Поред пута, дугог два километра, којим се од манастира стиже до крста на остацима некадашњег Соко-града, саграђено је десет капелица, од којих је свака посвећена по једној од десет Божјих заповести. Грађене су највећим делом од камена из свог окружења, а градили су их мештани оближњих села, према свом осећају и виђењу.
Унутрашњост капела пригодно су осликали српски сликари, а поред сваке од њих је исписана, редом, по једна Божја заповест.
Замишљено је да то буду застанци - одморишта, када неко крене овим путем, да застане код сваке од ових капелица, прочита исписану Божју заповест, размисли о њој и о свом животном путу, и - настави даље.
Управо због тога овај пут је назван Пут вере.
Освећење манастира
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 19. маја 2003. године саопштава да је, тога дана, „једнодушном и једногласном саборском одлуком унео епископа охридског и жичког Николаја (Велимировића) у календар Светих наше свете Православне Цркве“.
Тиме су се и формално стекли услови да се манастир Соко посвети Светом Николају Охридском и Жичком.
Следеће 2004. године, од 3. до 8. маја, у Шабачко-ваљевској епархији приређене су духовно-молитвене свечаности, под називом Дани Светог владике Николаја, у оквиру којих је освештан манастир новојављеног светитеља.
Мноштво верног народа, свештенства и монаштва окупило се 7. маја у манастиру Соко да дочека мошти Светог владике Николаја, свечано пристиглим, специјално за ову прилику, из његовог родног Лелића.
Сутрадан, на Марковдан, у присуству неколико хиљада људи из земље и света, међу којима су били и бројни високи државни представници, као и представници Римокатоличке цркве, обављено је освећење манастира. У име Његове Светости патријарха српског господина Павла, који због других обавеза није могао да дође, начелствовао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије, уз саслужење још дванаест архијереја, као и више свештеника и монаха.
Био је то дан великог славља.
Манастир Соко од тога дана је и формално посвећен Светом Николају Српском. А капела која се налази у оквиру Дома овог новојављеног светитеља - Светом Николају Мирликијском.
Манастирске светиње и драгоцености
Велика светиња манастира Соко јесте делић моштију светитеља којем је он посвећен - Светог Николаја Охридског и Жичког.
Као посебна светиња чува се и скулптура Христовог Распећа, која је више својствена Римокатоличкој, него Православној цркви. На помало чудан начин она је доспела у овај манастир. За време грађанског рата у Босни и Херцеговини, деведесетих година прошлог века, ову скулптуру од бронзе, величине 90 са 80 сантиметара и тежине око 60 килограма, неко је донео и продао отпаду у Љубовији. Запослени у овом предузећу нису хтели да је униште, већ су је донели и поклонили манастиру Соко.
На Распетом Христу је пет рана које је задобио на Голготи, на крсту - две на рукама, две на ногама и једна на ребрима, од копља којим су разбојници (римски војници) проверавали да ли је још жив - али и две ране које је задобио у овом времену: један пушчани куршум прошао је кроз слабине обе ноге, а други је ударио, поново, у ребра. „Сирома Христос скоро две хиљаде година носио је пет рана, а онда је од наше генерације задобио још две, најтеже и највеће ране“, уздахнуо је владика Лаврентије. Није било познато из чије руке је пуцано: да ли из муслиманске, да ли из српске, да ли из хрватске... „А није ни важно, сви смо деца Његова и све ране Њега подједнако боле“, рећи ће владика.
У манастиру Соко особито поштовање владике, сестринства и верних има једна скулптура Пресвете Богородице са Христом.
Посебна драгоценост манастира Соко је и једна застава из Првог српског устанка.
Руски цар Александар И даровао је вожду Карађорђу, 1806. године, седам застава за потребе устаника у Србији. Једну од њих Карађорђе је дао Милети Радојковићу из Темнића. Као барјактар, Милета је заставу носио све време Првог српског устанка. А кад је устанак пропао, он је заставу задржао код своје куће. По избијању Другог срспког устанка, поново је узео и понео овај барјак. Милета је био велики борац, па га је кнез Милош произвео у војводу. (По њему ће остати упамћена и у историји уписана чувена „Милетина буна“.) Када је устанак заршен, а Србија добила самоуправу, кнез Милош дозволи Милети да заставу задржи код себе, пошто се од ње годинама, онда када је било најтеже, није одвајао.
У Другом светском рату, 1942. године, погине и последњи мушки изданак породице Милете Радојковића. Наследници заставу поклоне београдском трговцу Ђорђу Рошу. Он је, те 1942. године, кришом изнесе из Србије у Швајцарску. После четири године боравка у Швајцарској, Ђорђо се пресели у Аргентину, где започне неки свој бизнис. Са собом је понео и заставу. Тамо је урами у један леп рам, са непробојним и ватроотпорним стаклом. Седам година је провео у Буенос Аиресу, а онда дође у Немачку, у Михелштате код Хајдеберга. Владика Лаврентије ту га први пут сретне и први пут види заставу. Ђорђо, потом, из Немачке оде у Грчку, настани се у Уранополису, на граници Свете Горе, да би, наводно, помагао монасима српског манастира Хиландара, тако што ће, с обзиром да је био и дипломата, бити посредник између Хиландара и грчких власти. И опет са собом понесе заставу. У Уранопилису он умре. Ћерка заставу пренесе у Париз. Владика Лаврентије сазна да она намерава да је прода британском музеју, па пожури да то спречи. Ђорђову ћерку добро познаје, ради као монахиња у УНЕСКО-у у Паризу, а Божја воља је била да је баш он замонаши. Позове је као своје духовно чадо: „Сестро Јелена, та застава за Британце никада неће имати вредност коју она има за нас Србе. На њој је српска крв...“ И заиста, на њој су на два места, као две подланице, остали отисци крви из устаничких дана. Јелена пристане да заставу поклони Српској правосланој цркви. Владика оде у Париз и преузме заставу. Нађе једног Србина и плати му да својим аутомобилом заставу превезе у Немачку. Застава је у Немачкој била док је и владика Лаврентије тамо био, а онда се, напокон, вратила - кући, у Србију.
Моба
Моба је српски народни обичај да се људи добровољно окупе ради испомоћи у неком обимнијем послу код другог човека, на каквом државном јавном добру или у служби Цркве. По угледу на ту лепу српску традицију, од 2001. године у манастиру Соко заживела је акција баш под тим називом - „Моба“, на којој се окупља српска омладина из целог света.
Док је био епископ међу Србима у расејању, владика Лаврентије био је у прилици да се лично увери како многа деца српског порекла временом губе свој национални, па и верски идентитет, при чему су асимилацији подложни поготово они који су остали са мало или без икаквих веза са земљом свог порекла. А стицајем разних околности на крају другог миленијума чак трећина Срба наћи ће се у расејању! То је подстакло владику, као и друге забринуте Србе у свету, да потраже начин на који би могло да се организује за ту децу, за онолико колико је то могуће, да с времена на време дођу у отаџбину, како би освежили језик својих отаца и обновили везе са завичајем својих предака.
И тако се родила идеја о „Моби“. Младићи и девојке из целог света долазе на једномесечни боравак у манастир Соко. Ту, са својим вршњацима из отаџбине, неколико сати дневно раде на неком од манастирских или каквих других општекорисних послова (уређење манастирског комплекса, поправка пута, изградња водовода, археолошка ископавања на Соко-граду...), док остало време проводе у слободним активностима и - дружењу. Са њима су и наставници српског језика, историје, географије... А у међувремену организују се и викенд путовања, под називом „Упознајмо земљу својих отаца“.
Иза овако организоване акције стали су, заједно, и Црква и држава.
Већ после прве године „Мобе“ у манастиру Соко, на основу њеног искуства, Свети архијерејски синод одлучио је да се таква акција прошири на целу Српску православну цркву.
За првих пет година ове акције само у манастиру Соко боравило је више од хиљаду младића и девојака српског порекла широм света. Из године у годину интересовање је било све веће, па је манастир дошао у ситуацију да не може да прими све који су то пожелели.
У том времену кршетено је тридесетак учесника „Мобе“, а склопљена су и три брака...
Спортски терени
„Orandum est, ut sit mens sana in corpore sano“ („Ваља се молити да буде здрав дух у здравом телу“), записано је у десетој књизи Јувеланијевих сатира.
У духу тих речи хришћанског утемељења мисионари и манастир Соко. Првенствено за децу и омадину која долазе на боравак у овај манастир урађени су и ограђени терени за тенис, одбојку, кошарку, рукомет и мали фудбал. А мало подаље од манастира (на раздаљини од 380 метара) саграђен је и базен за пливање.
И на тај начин укорењује се живот у оквиру овог манастирског комплекса.
крај |
