Уз сагласност Московског Патријарха г. Алексија Другог, на позив Организационог комитета Четвртог Свезаграничног сабора Руске заграничне цркве одржаном у Сан Франциску од 6 - 14. маја 2006. године учествовао је и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
На овом Четвртом сабору (прва два су одржана у Србији - Сремским Карловцима 1921. и 1938. године, а трећи у манастиру Жорданвилу, САД, 1974. године) учествовало је 12 Епископа на челу са Митрополитом источноамеричким и њујоршким г. Лавром, и 135 делегата свештеника и лаика РЗЦ из свих крајева света.
На Ђурђевдан, 6. маја Митрополит Амфилохије служио је Литургију у нашем Храму Светог Јована Крститеља, да би предвече учествовао у дочеку иконе Мајке Божје Курско-Корене Одигитрије у Саборном храму Богородице свих жалосних радости у Сан Франциску.
После дочека и целивања Богородичине иконе и моштију Светог Јована Шангајског у Сан Франциску одржана је Панихида упокојеним Првојерарсима РЗЦ Митрополитима Антонију, Анастасију и Филарету, и Архиепископу западно-америчком и Санфранциском Антонију.
У недељу, 7. маја сви архијереји служили су, са 70 свештеника, Свету Литургију. После подне истога дана, после одржаног Молебана за почетак рада, уприличен је свечани чин отварања Сабора, уз поздравно слово Архиепископа санфранциског г. Кирила и предавање Митрополита Лавра. Он је изразио велику захвалност Српској цркви за њену драгоцену помоћ, посебно поменувши Патријархе српске Димитрија и Варнаву.
Митрополит Амфилохије је Сабору пренео поздрав и благослов Његове Светости Патријарха Павла.
Идућег дана, одржано је прво предавање проте Николаја Карпова (Аустралија) на тему: „Духовно-историјско наслеђе Руске заграничне цркве“ после кога се развила занимљива дискусија која се највише дотицала питања „сергијанства“ и могућности сједињења са Московском патријаршијом. Друго предавање тога дана одржао је јереј Николај Савченко (из Русије) на тему: „Обнављање Евхаристијског општења и превазилажење разједињења у црквеној историји у свјетлости савременог положаја Цркве у Русији“.
Митрополит је говорио на теме: „Обнова јединства опит СПЦ“ и „Екуменизам. Однос Српске цркве ка њему и савремени положај у Свјетском савезу цркава“, изложивши укратко начин на који је наша Црква пребродила свој „амерички раскол“, истичући крајње снисхођење у признању епископских и свештеничких рукоположења у Митрополији Новограчаничкој, снисхођење које је било много сложеније и дубље од онога које се тражи за сједињење Московске патријаршије и Руске заграничне цркве, с обзиром да се овде не поставља питање признавања апостолског прејемства, рукополагања и Светих Тајни као што је био случај код нас. Говорећи о екуменизму, који је за многе у Руској заграничној цркви један од битних разлога неприхватања јединства са „екуменистичком“ Московском патријаршијом, Митрополит је истакао сам његов настанак, одбијање Православних Цркава на Саветовању у Москви (1948) да прихвате учешће у ССЦ а потом потпуно учлањавање. Српска црква се, рекао је, последња учланила (1965), но без обзира на то у њој, њеној јерархији и црквеном народу никада није заживјела идеологија Екуменизма женевског протестантског типа. О оба Саопштења вођена је жива дискусија а све у контексту могућности јединства са Московском патријаршијом.
Дана 11. маја 2006. година усвојена је резолуција 4. Свезаграничног сабора.
Резолуција Четвртог Свезаграничног сабора
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
Ми, учесници Четвртог Свезаграничног сабора сабравши се у богоспасаваном граду Сан Франциску, у благодатном присуству Путеводитељнице руских заграничја Курско-Корене Иконе Божје Матере и светих моштију Светог Јована Шангајског и Сан Франциског, у трепетном сазнању одговорности, која лежи на нама, у послушању Архипастиру Христу, у целосном поверењу и љубави пастира и мирјана према свом Првојерарху, Високопреосвећеном Митрополиту Лавру и Архијерејском сабору, сведочимо да ћемо, као верна чеда Свете Цркве, приклонити се вољи Божјој и подчинити се одлукама предстојећег Сабора.
Ми, архипастири, пастири и мирјани, чланови Четвртог Свезаграничног сабора, једнодушно изражавамо своју решеност да залечимо ране раздељења унутар Руске цркве - између њених делова у Отаџбини и за границом. Нашу пасхалну радост прати велика нада, да ће у благопријатно за то време, бити обновљено, на основу Христове Истине, јединство у Руској Цркви, које ће нам дати могућност да служимо заједно и да се причешћујемо из једне Чаше.
Саслушавши Саопштења, прочитана на Сабору и извештаје Комисије за преговоре са аналогном Комисијом Московског патријархата, и изречена у току дискусије различита гледишта, ми изражавамо наше саборно сагласије са тиме да је неопходно потврдити у будућности канонски статус Руске заграничне цркве, као Самоуправног дела Помесне руске цркве, у сагласности с дејствујућим положајем Руске православне заграничне цркве.
Из разматрања на Сабору се види да учешће Руске православне цркве Московског патријархата у Светском савезу цркава изазива смућеност међу нашим клиром и паством. Ми с особитим болом умољавамо свештеноначалије Руске православне цркве Московског патријархата да ослушне молбу наше пастве о што скоријем одстрањењу те саблазни.
Ми се надамо, да ће идућег Помесног сабора јединствена Руска црква регулисати и преостала неразјашњена црквена питања.
Клањајући се пред подвигом Светих Новомученика и Исповедника Руских, прослављаних како од Руске заграничне цркве, тако и од Руске цркве у Отаџбини, ми у њима видимо мост који се уздиже над провалијом погубног раздељења у Руској цркви и чини могућом обнову од свих очекиваног црквеног јединства.
И ми, чланови Четвртог Свезаграничног сабора, обраћамо се нашој браћи и сестрама по вери у нашој Домовини која се препорађа речима, васкршње песме: „Пасха! Радошћу један другог загрлимо“.
Јединство као основа препорода
Поздрав Његове Светости Патријарха српског г. Павла учесницима Четвртог Свезаграничног сабора Руске заграничне цркве, пренет преко Митрополита црногорско-приморског Амфилохија
Ваше Високопреосвештенство,
Ваша Преосвештенства,
Часни Оци и браћо,
Имам особиту част да поздравим Вас, учеснике Четвртог Свезаграничног сабора Руске заграничне цркве, у име Његове Светости Патријарха српског Господина Павла.
Као што је свима познато, Српска православна црква и тадашња наша држава, у време послереволуционарних искушења Руске цркве и руског православног народа, примила је стотине хиљада руских избеглица, међу којима је било много Епископа, свештеника и монашких лица. Она је такође примила двадесетих година прошлог века Вишу Црквену Управу (Руских избеглих Епископа) и дала могућност, у духу црквене икономије, организовања Архијерејског сабора и Синода Руске заграничне цркве у Сремским Карловцима на челу са блаженог спомена Митрополитом Антонијем (Храповицким).
Без обзира на огромне невоље и искушења, која су у току 20. века пала на плећа Православне цркве српске, укључујући у то и педесетогодишњу комунистичку безбожну власт у Југославији, црквене везе и Евхаристијско општење Српске цркве, како са прогоњеном и страдајућом Московском патријаршијом, тако и са Руском заграничном црквом, која је привремено прекинула Евхаристијско општење са Црквом у Русији, нису никада прекидане до данашњих дана.
На тај начин, по Божјем Промислу, Српска црква - једина од свих Помесних Цркава Православних, сачувала је, макар то било посредно, непрекинуте дубинске везе сверуске црквене Пуноће.
Наравно, на првом месту, ту пуноћу сачувала је мученичка крв Новомученика руских, чији је свештени помен живио код Заграничних Руса, и сећање на које је чувала, а потом, поводом двехиљадугодишњице Хришћанства, торжествено прославила и Московска патријаршија. То прослављање Новомученика, на челу са Светим Патријархом Тихоном и Царским Страстотерпцима, та мученичка крв и голготско сведочење Свете Русије, на чудесан начин је обновило и обнавља једномислије и једнодушност сверуске Црквене Пуноте у целом свету.
Та мученичка крв позива све Православне Русе, с обзиром да су главне препреке и узроци који су онемогућавали црквено јединство постали историјска прошлост, да преовладају сва ограничења и разлике, како би једним срцем и једним устима исповедали и прослављали Оца и Сина и Светога Духа у једној Руској Цркви Божјој.
Најсветији Патријарх Павле потврђује и сведочи свима вама православним руским људима и свима нама православнима: без јединства и уједињења Руске православне цркве, не може бити јединства и духовног, моралног и националног препорода руског народа.
То јединство је од изузетног значаја за будућност свега света, и истинске мисије Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове у свету.
Радујемо се Комисијама Московске Патријаршије и Руске заграничне цркве, које су се потрудиле и које се труде на делу црквеног јединства. Позивајући све руске православне Хришћане на то јединство у недрима матере Цркве Московске и Сверуске, Најсветији Патријарх српски Павле призива на све учеснике Четвртог Свезаграничног сабора Руске заграничне цркве Божји благослов и поздравља Вас сверадосним васкршњим Поздравом:
Христос Васкрсе!
Ваистину Васкрсе!
|
