Нова издања
Православна пасхалија
Др Радомир Милошевић,
Смедерево 2005.Рад се бави богословском подлогом и историјским развићем празника Христовог Васкрсења и контроверзама које су се првих векова јавиле око термина његовог празновања. Истовремено, видљива је брига Цркве да се највећи хришћански празник светкује истог датума у целој Васељени. Цитирањем богословске и историјске литературе ИВ и каснијих векова, аутор предочава одлуке Првог васељенског сабора о одређивању термина празновања Васкрса. Сви пасхални елементи: астрономски (пролећна равнодневица, пролећна младина и пролећни пун месец), историјски (јеврејска Пасха) и азбучно-математички (кругови Сунца, Месеца, индикта, великог индиктиона, недељно слово, недељни број, основаније, епакта, кључ границе, пасхално слово и др) детаљно су приказани, као и све рачунске операције везане за њих. Посебан допринос су приложене Азбучна и Неисходима пасхалија, које су већ помало заборављене, јер наш савременик има сваке године у календару све непокретне и покретне празнике, па је растерећен потребе да их израчунава. Азбучна пасхалија, која се већ два века није појављивала у штампи (а ово је до сада најпотпунија и најдетаљнија верзија) даје јасан преглед односа покретних и непокретних празника према празнику Рођења Христовог и Васкрсу за свако од 35 пасхалних слова, односно 35 могућих датума Васкрса у распону од 22. марта до 25. априла (по јулијанском календару). Предвиђени су сви могући сустицаји важнијих покретних и непокретних празника у време триода, као и њихово израчунавање и смештање у времену. Неисходима пасхалија даје све пасхалне елементе и датуме Васкрса и свих покретних празника у текућем XV пасхалном кругу (1941-2472), укључујући трајање месојеђа, венчаних недеља и поста светих Апостола.
Корист за Цркву је и у томе што је др Милошевић вратио пасхалију у оквире средњовековних традиција и терминологије, супротставивши се утицају Запада који од друге половине XIX века продире у богословску литературу код Срба.
Напомињемо да су књиге читљиве и употребљиве како од стране поштовалаца јулијанског календара, тако и од приврженика реформе истог календара. Сви датуми и временски термини дати су по јулијанском календару којег се у богослужењу држи Српска православна црква, а сви рачуни са пасхалним елементима такође су по јулијанском календару.
Протојереј др Драган Протић
Христов светосавац Михајло Пупин
(Друго допуњено издање)Протојереј - ставрофор
Саво Б. Јовић
Информативно-издавачка установа СПЦ, Београд 2004. годинеИзашло је из штампе друго допуњено издање књиге проте Саве Б. Јовића, Христов Светосавац Михајло Пупин, у којој се о овом великом српском научнику говори на посебан начин. Дакле, аутор пише о његовом научном раду, који је по речима Исака Њутна „дечије играње по песку на бесконачној обали Васионе“, као плоду његове „дечије вере“ која му је давала снагу и помогла да издржи све животне недаће (просветљујући ум и срце) и открије запретане тајне овога света.
Износећи део онога што је Михајло Пупин учинио за своју Светосавску цркву и народ као уздарје за оно што је као човек добио од своје Цркве и народа, аутор нам показује да је рад, молитва и врлински живот пут који осигурава радост и бесмртност.
Већ на самом почетку свог боравка у Америци био је Пупин у прилици да објашњава зашто је напустио свој родни крај: „Побегао сам из Границе, јер су господари те земље били наумили да ме помаџаре; из Прага сам побегао, јер су ме хтели понемчити. Побећи ћу и из Делавер Ситија ако се од мене буде тражило, као што то рече ваша добра мајка, да на страну бацим своје српске назоре. А ти моји српски појмови, то су моја мајка, моје родно место, српска православна вера, мој српски језик и свет који тим језиком говори. Ко очекује да напустим своје српске назоре, тај очекује да напустим свој последњи дах.“....
Просто је задивљујуће како је Пупин као двадесетогодишњак у Делавер Ситију, првом месту свог запослења, правио поређење између богослужења у свом родном Идвору и овом граду. „Делавер Сити је био много већи од Идвора, али је Света Литургија у мом Идвору била много узвишенија и свечанија. Овде није било хорског певања, звука звона, нити се осећао мирис тамјана као што је то било у цркви Идворској“...
Сведочанства о везаности великог Пупина за своју Цркву сабрао је отац Саво из његове књиге поетског наслова „Од пашњака до научењака“ као и из других књига и часописа, и ставио у овај дивни букет који је с правом насловио „Христов Светосавац Михаило Пупин“.
Толики степен оданости својој Цркви, слободно се може рећи, код Срба чини изузетак. Човек универзалне способности далеко испред свог времена, особито чврсте воље Пупин је био и миљеник среће. Рука Господња је лебдела над њим и на тегобном путу није допуштала да посрне и сруши се у амбис који је често био само корак далеко од њега. Још као дечак Пупин је изабрао исправни пут на коме је остао и опстао и којим је отишао у вечност.
Када су Срби имали Пупина имали су и моћне пријатеље. Међу њих се могао убројати и председник Америке В. Вилсон, који, поводом четврте годишњице од почетка напада Аустрије на Србију, налаже да се 28. јул 1918. године обележи на посебан начин. Тада се српска застава лепршала над Белом кућом и свим јавним зградама главнога града. Срби су на себе привлачили пажњу величином свог отпора и страдања. Било је то само неколико недеља пре величанственог пробоја Солунског фронта, који свима зауставља дах. Мала српска војска креће у „освајање“ своје отаџбине и прогон окупатора брзином, која није виђена ни пре ни после овог јединственог јуриша. У тим моментима још се није знало да то значи и крај дотада највећег ратног сукоба. Српска победа донела је противнику пораз на свим фронтовима.
Тестамент Михајла Пупина пре би личио на последње завештање неког патријарха него световњака. Ту је много сличан карловачком Митрополиту Павлу Ненадовићу, који је живео два века пре Пупина. Митрополит се сетио Јерусалима, Синаја, Пећке Патријаршије, Хиландара, свих Фрушкогорских манастира, Дечана.
Дуг је списак цркава којих се сетио Пупин, а треба поменути оне које више или не постоје или нису у његовој земљи већ су у: Чешкој, Охриду, Љубљани, Бихаћу, Лици.
У више наврата сетио се светиња на мученичком Косову, а посебно је имао на уму Грачаницу, Самодрежу, Бабин мост, итд. Човеку без вере то би данас изгледало као бачено. Међутим то је само доказ задужбинарске традиције која је код Срба толико присутна да се сматра њиховом карактерном особином. Срби граде кад год могу и где и како могу. Други који не живе далеко могу да се похвале само рушењем.
И на крају незаобилазни детаљ за историју Срба која тек треба да се напише. Он садржи основне „тачке ослонца“ младог Србина у далеком туђем свету: „Као муња севнуше пред мојима очима слике моје православне мајке, Светога Саве, мале цркве у Идвору и патријарха из Карловаца. Заклех се тим вредностима“...
Верујем да ће свако ко прочита ову књигу о величини смирења великог истраживача осетити потребу да и сам непрестано истражује себе и око себе.
Прота Саво пише лепом, јасном и кратком реченицом тако да казивање тече несвакидашњом једноставношћу, што ову књигу чини правом бисер књигом, коју од свег срца и препоручујем свима, а нарочито младим нараштајима, да је прочитају, и да је имају у својој библиотеци.
Живорад Јанковић |
