Stazama autentične duhovnosti

Današnji razvoj pedagogije odvija se u tri osnovna pravca: 1) u pravcu ka modernizaciji obrazovne tehnologije u cilju sve intenzivnijeg formiranja znanja i umenja kod učenika (didaktički pragmatizam); 2) u pravcu koji u žižu stavlja ličnost učenika („učenikocentrični pristup“), ali opet iz perspektive osposobljavanja učenika za sticanje što većeg fonda znanja i umenja, a ne radi afirmisanja vrednosti ličnosti same po sebi, i 3) u pravcu povratka tradicionalnim duhovnim i moralnim vrednostima vaspitanja i obrazovanja, gde je u središtu pažnje ličnost deteta, shvaćena kao dragocena, jedinstvena i neponovljiva, obdarena talentima koje u njoj treba otkriti, podstaći i brižljivo negovati, i iznad svega obdarena svojim ljudskim dostojanstvom i bescenom vrednošću (pravoslavni pedagoški pristup). Prvi pravac decenijama je negovala ekstremno sekularizovana škola, drugi je doživeo intenzivan prodor poslednjih godina, pod uticajem modernih kretanja u zapadnoj pedagogiji, dok se treći, koji poseduje vekovnu tradiciju i snažnu teorijsku utemeljenost, postepeno vraća u obrazovne sisteme većine pravoslavnih zemalja.

Kako bismo u najkraćem mogli okarakterisati suštinu pravoslavnog pristupa pedagoškom radu? Poznato nam je da sama reč „pedagogija“, koja je grčkoga porekla, bukvalno znači „detovođenje“, „rukovođenje deteta“, odnosno zajedničko putovanje učenika i nastavnika. A to je putovanje vredno jedino ukoliko nastavnik i učenik koračaju putem ka ljubavi, lepoti, smislu, ka svemu onome što je dobro, vredno i čestito. Setimo se poruke Aljoše Karamazova iz finala romana „Braća Karamazovi“ Dostojevskog: „Znajte da nema ničega boljeg, i uzvišenijeg, i dragocenijeg za čovekov budući život, nego kakva lepa uspomena, naročito ako je poneta još iz detinjstva. Ako neko ima makar jednu takvu uspomenu, spasen je za čitav život“. Nije li cilj svakoga pedagoga da postane sastavni deo jedne ovakve neizbrisive i radostotvorne uspomene? Ali pedagog će to moći postići jedino ukoliko je svestan da se na putovanje zaputio sa živom dušom, dušom ustreptalom pred tajnom sveta i svakog bića ljudskog, dušom žednom istine, pravde, lepote, dobra, dušom koju on na tome putovanju treba da sačuva od svake opasnosti, i još da je osnaži, osokoli i ukrepi pred životnim izazovima, da joj otkrije čiste studence sa kojih će se ona moći napojiti poznanjem smisla života, da je postepeno privede ka uspostavljanju takvog odnosa prema Bogu, prema svetu koji je okružuje, prema drugim ljudima i prema sebi samoj koji će je činiti bogatijom, vrednijom, ispunjenijom. Središte vaspitanja jeste, dakle, duša čovekova - ono od čega, po evanđelskim načelima, nema ničega vrednijeg u svima svetovima, jer nema ničega ravnog duši.

Ranohrišćanski spisi o vaspitanju

Ovakvu usmerenost vaspitanja i obrazovanja postavili su, rukovodeći se naukom Gospodnjom, još apostoli Hristovi i njihovi najneposredniji učenici, koji su delovali do druge polovine drugog stoleća, a dalje je razvijali Sveti Oci i Učitelji Crkve. Iz dela apostolskih učenika i sačuvanih svedočanstava o životu rane Crkve jasno se vidi da su se prvi hrišćani iznad svega starali da i deca njihova usvoje veru u blizinu Božju, da krenu putem koji vodi ka večnoj i neprolaznoj, radosnoj i svetlošću neizrecivom obasjanoj zajednici sa Bogom i svima svetima (a prema novozavetnom učenju, svi smo pozvani u svetost, kao što kazuje Gospod: „Budite sveti, jer sam i Ja svet“), da u ovoj empirijskoj realnosti sebe osmišljavaju i doživljavaju pre svega kao članove zajednice Crkve, u kojoj će svako od njih primiti preizobilno mnoštvo blagodatnih duhovnih darova i umnožiti ih u služenju Bogu i drugim ljudima, pre svega onima koji i sami pripadaju zajednici, ali i onima izvan nje, koji su takođe prizvani da joj pristupe i da tako ostvare vrhovnu slobodu čovekovu - slobodu od greha i smrti. Kao sredstva vaspitanja u to - za istoriju hrišćanske Crkve najdragocenije - doba primenjivale su se domaće pouke očeva i majki, duhovni saveti i rukovođenje episkopa i prezvitera na sabranjima vernih, navikavanje dece na molitvu i blagočestivo življenje (ortopraksiju), a iznad svega pristupanje svetim tajnama kao blagodatnim projavama delovanja Duha. Ovakvo poimanje zadatka pedagogije provejava sa mnogih stranica spisa ranohrišćanskih učitelja. Tako, u „Učenju Dvanaestorice Apostola“ („Didahi“) anonimni autor posvećuje prvih šest poglavlja kazivanju o dva puta - putu života i putu smrti - izlažući evanđelskim učenjem nadahnuto polazište za dalje obrazlaganje suštine obrazovanja u njegovom hrišćanskom poimanju. „Put života je ovaj: prvo, ljubi Boga koji te je stvorio, drugo, ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. I sve što hoćeš da ti se ne čini, i ti ne čini drugome (...). A put smrti je ovaj: pre svega taj put je zao i prokletstvom ispunjen; jer na njemu su ubistva, preljube, pohote, blud, krađe, idolopoklonstva, mađije, vračarije, otimačine, lažna svedočenja, licemerja, dvojedušnost, podmuklost, gordost, zloba, samovolja, gramzivost, sramotne reči, zavist, drskost, nadmenost, oholost, nebogobojažljivost. Tim putem idu progonitelji dobrih, mrzitelji istine, ljubitelji laži, oni koji ne znaju platu pravednosti, koji se ne drže dobra niti suda pravednog, koji bdiju ne na dobro nego na zlo, od kojih je daleko krotost i trpeljivost, koji ne miluju siromaha, koji ne saosećaju sa paćenikom, koji ne poznaju svoga Stvoritelja; ubice dece svoje, upropastitelji stvorenja Božjeg; oni koji okreću lice svoje od potrebitoga (=od siromaha), koji vređaju već uvređenoga; ulizice bogatima, nepravedne sudije siromašnima; prepuni svakoga greha. Spasite se, deco, sviju takvih“. Ne pokazuje li ova poruka svoju životnost i aktuelnost i danas, danas možda i ponajviše, iako nas od vremena u kome je nastala deli devetnaest vekova?

U delima apostolskih učenika formulisana su vredna pedagoška načela kojima se Crkva postojano i neodstupno rukovodi sve do našeg doba. Poslanica Varnavina, spis anonimnog autora čiji se nastanak vezuje za 20-te ili 30-te godine II stoleća, takođe razgraničavajući dva puta - jedan na kome su postavljeni svetionici, anđeli Božji, i drugi na kome vrebaju anđeli Satanini, savetuje roditeljima koji bi da hode ovim prvim putem: „Ne diži ruke svoje od sina svoga ili od kćeri svoje, nego ih od mladosti uči strahu Gospodnjem“, ponavljajući tako osnovno biblijsko i, docnije, svetootačko pedagoško načelo - da je „početak premudrosti strah Gospodnji“. I Sveti Kliment Rimski u svojoj Poslanici Korinćanima, pored drugih duhovnih saveta, daje i pouku roditeljima o načinu na koji će vaspitavati svoju decu i o putevima njihovog vlastitog duhovnog uzrastanja: „Imajmo stid pred Gospodom Isusom Hristom, Kojega je krv za nas data; poštujmo predvoditelje svoje, odajmo čast prezviterima, mlađe vaspitavajmo nauci straha Božjeg (...) Deca vaša neka dobijaju vaspitanje po Hristu, neka nauče: koliko je smirenoumlje moćno pred Bogom, šta može učiniti čista ljubav kod Boga, kako je strah Njegov dobar i veliki i spasava sve koji se sveto po njemu vladaju čistim umom. Jer je Bog Koji istražuje misli i namere, i Njegov je dah u nama, i kada hoće uzima ga“. Elemente hrišćanske pedagogije nalazimo i u delu Svetog Polikarpa Smirnskog, inače prijatelja Svetog Ignatija Bogonosca i apostola za koga se u drevnim izvorima navodi kako je sedeo kraj nogu ljubljenog učenika Hristovog, Svetog Jovana Bogoslova (postradao je 156. godine). Episkop Smirnski, koga su sami sveti apostoli postavili na ovo služenje, u svome obraćanju Filipljanima ne zaobilazi ni poruke vezane za vaspitanje mladih naraštaja: „Znajući da ništa ne donesosmo na svet, niti ćemo šta izneti, naoružajmo se oružjem pravednosti i naučimo najpre sami sebe da hodimo po zapovesti Gospodnjoj“. Poučavanje, u interpretaciji Polikarpovoj, nije puko prenošenje znanja, nego prenošenje bogougodnog načina života i svedočenje istine Hristove. Stoga on savetuje: „Pre no što počneš učiti (druge), sam se nauči da postupaš po zapovesti Gospodnjoj“. A u znamenitom Jerminom „Pastiru“, napisanom 40-ih godina II stoleća, nalazimo ovakvu pedagošku pouku izrečenu ustima majke-Crkve: „Slušajte me, deco! Ja vas odgajih u velikoj prostoti i bezazlenosti radi milosti Gospodnje, Koji je na vas izlio pravdu Svoju, da se opravdate i osveštate od svakoga zla i od svakog nevaljalstva (...). Poslušajte me i imajte mir među sobom i posećujte jedni druge i pomažite jedni drugima; i nemojte samo za sebe da uzimate tvorevine Božje, nego iz izobilja dajite i onima koji oskudevaju“. Koliko je jedna ovakva poruka dragocena u današnjem svetu, moralno posunovraćenom i duhovno učmalom, u potrošačkoj civilizaciji koja ne zna i ne želi da zna za bilo šta drugo do zadovoljenja nebrojenih požuda koje se proglašavaju za neophodne potrebe, u okolnostima, dakle, u kojima dve najveće i najobuhvatnije vrline hrišćanske - milost i mir - bivaju sve više zaglušene hukom raznih pogubnih ideala i pseudovrednosti koje se nametljivo nude mladim dušama! A Crkva na svakoj Svetoj liturgiji, u momentu kada sveštenik ili đakon poziva na učešće u evharistijskom prinošenju, veliča te dve vrline: milost i mir, u kojima su obuhvaćene sve ostale vrednosti hrišćanske, vrline koje, po rečima divnog i neprevaziđenog vizantijskog himničara Romana Slatkopojca, „vazduh rasecaju, vaznose se iznad Meseca i Sunca i bez prepreka do ulaska u nadnebesje dostižu“. Nije li onda i našem naraštaju upućen priziv Gospodnji da duše detinje zaklonimo od uraganskih vetrova lažnog čoveko- i Bogopoznanja, da ih udaljimo od zlosmradnih baruština i uzvedemo ih ka onim visinama na kojima će otkriti čiste i bistre studence vode što teče u život večni, ka visinama na kojima će se napojiti ljubavlju prema Bogu, prema svakome drugome čoveku, prema svakome stvorenju i sveukupnoj tvorevini Božjoj?

Pedagogija ljubavi i uzrastanja

Pravoslavna pedagogija jeste pedagogija ljubavi. Bog se čoveku otkriva u ljubavi, pa se i ličnost vaspitava i obrazuje jedino u atmosferi ljubavi, uvažavanja i poverenja. To je ujedno pedagogija uzrastanja, pedagogija neprestanog usavršavanja i blagodatnog menjanja vaspitanika, ali i vaspitača. Kako ističe savremeni američki pravoslavni pedagog Sofija Kolumzin, „čovek raste iz nečega što jeste u nešto što nije bio, a ipak nastavlja da bude ista osoba. To je proces koji se odigrava u pojedincu: on uzrasta u razumevanju, volji, razumnosti i snazi. Gde nema promene, tu dolazi do zaostajanja u razvoju. Svekolika veština vaspitanja može se odrediti kao podsticanje uzrastanja“. Naravno, jedan ovako složeni i delikatni zadatak postavlja visoke zahteve i pred same roditelje i nastavnike, ali ti su zahtevi podsticajni i po njihovo duhovno uzrastanje. Jedan od najistaknutijih teologa današnjice, mitropolit Antonije Blum, u vezi sa ovim primećuje: „Mislim da je jedan od problema koji se pojavljuju pred detetom u tome što ga nečemu uče dok je još malo, a zatim, kada postane nešto starije i napuni deset godina, odjednom se otkriva da ono ima i pitanja, i sumnji, i nedoumica. Preraslo je sve ono čemu su ga učili u detinjstvu, a u međuvremenu ga nismo ničemu naučili, zato što nam nije padalo na pamet da pratimo kakva se pitanja u njemu rađaju i da obraćamo pažnju na ova pitanja, da se prema njima odnosimo ozbiljno, a ne da se prosto čudimo: „kako to dovodiš u pitanje?“ (...) Često se dešava da, kada dete u pubertetu počne da nam postavlja pitanja, mi na njih ne odgovaramo. I ne odgovaramo, nažalost, veoma često ne zato što smo prema njemu nepažljivi, već zato što nemamo šta da odgovorimo, sami nikada o tome nismo razmišljali“. Roditelj i nastavnik treba da prate dete korak uz korak, da znaju da detinje nedoumice i sumnje vode do sazrevanja, da bi, uostalom, bilo i nelogično da predstave o veri i duhovnom životu budu istovetne u različitim uzrasnim periodima. Rad sa decom utemeljen na pravoslavnom pristupu stoga je izazovan i inspirativan i za same vaspitače.

Primarni cilj hrišćanskog vaspitanja i obrazovanja jeste formiranje duhovnosti. A pravoslavna duhovnost, po rečima istaknutog savremenog grčkog teologa protoprezvitera Mihaila Kardamakisa, nije ništa drugo do „život Crkve u njenoj bogočovečanskoj punoti, u kojoj imamo zajednicu kroz Svete Tajne i podvige, u saradnji blagodati i slobode“, i ona se pokazuje kao „pokret pobožnosti i način života, kao reka trudoljubivog i autentičnog života u blagodati i milosti Božjoj“. Upravo iz ove perspektive - perspektive uvođenja dece u zajednicu Crkve radi njihovog participiranja u njenom liturgijskom i podvižničkom iskustvu - ostvaruju se svi parcijalni ciljevi i zadaci nastave i vaspitanja, tako da učenik izrasta u ličnost otvorenu prema Bogu i prema drugome čoveku kao ikoni Božjoj, ličnost sposobnu da dublje razume civilizaciju i kulturu u kojoj živi, uspone i padove u istoriji čovečanstva, dostignuća u raznim oblastima stvaralaštva, ličnost kadru da iznalazi ravnotežu između sebe i zajednice, da razumeva, preispituje i vrednuje vlastiti odnos prema svakom drugom čoveku kao neponovljivom biću (ovo znači i ličnost spremnu na preumljenje, na pokajanje, na samoograničenje radi drugih, a time i na istinsku, svetu, večnu slobodu). Tako se pravoslavna pedagogija po svome karakteru pokazuje kao dinamična, okriljujuća, oblagodaćujuća, kao još jedno živo svedočenje istinske sile Pravoslavlja u svoj punoći njegovog liturgijskog i podvižničkog iskustva. 

      Dr Ksenija Končarević