Spoznavanje sopstvenog identiteta

red napad na Jugoslaviju 1941. godine, general Aleksander fon Ler, komandant Južnog fronta, dobio je od Hitlera lično naređenje u kome je, između ostalog, stajalo: „Uništiti srpsku inteligenciju, obezglaviti vrh Srpske pravoslavne crkve, i to u prvom redu patrijarha Dožića, mitropolita Zimonjića i žičkog vladiku Nikolaja Velimirovića, kaluđere i kaluđerice srpskih manastira“. Tri i po veka ranije, Sinan-paša spaljuje mošti Svetog Save na Vračaru. Pored afektivnog demonstriranja moći nad potčinjenim, a nepokornim robljem, ova i ovakva preduzimanja imaju za cilj udaranje u vitalnu tačku svih oblika ljudske zajednice, od porodice do naroda: njeno duhovno vođstvo. Delotvornost taktike koju je još starozavetni prorok prepoznao i opisao rečima: „Udari pastira i ovce će se razbeći“ (Zaharija,13, 7) do sada je bezbroj puta potvrđena na ovim prostorima.

Stari zavet, posmatran sa istoriografskog aspekta, kao povest Izrailja, svedoči o zakonitosti u smenjivanju perioda blagostanja i stradanja. Prvo je uvek bivalo po Božjoj volji, a drugo po Njegovom dopuštenju. Napredak jednog naroda dolazi kao posledica njegovog života u skladu sa Božjim moralnim zakonom, a stagnaciji i propadanju uvek prethodi moralno posrnuće. Budućnost naroda može se pouzdano predvideti iz stanja njegove elite. Ako je vrh naroda nedorastao svojoj ulozi, ako krem (državni, duhovni, intelektualni), smetne sa uma da, uz privilegije koje takav status nosi, ide i mnogo veće breme obaveza prema narodu, onda se tom narodu sigurno ne piše dobro. Staro pedagoško načelo veli da je primer uvek delotvorniji od reči, te stoga na bolju budućnost mogu da računaju samo oni narodi čiji čelnici su spremni da sve svoje potencijale zaista, a ne samo na rečima, stave u službu opšte dobrobiti.

Nije slučajno što je najslavniji period srpske istorije zasnovan na temelju koji je postavio Sveti Sava, duhovnik, diplomata i prosvetitelj kome srpski narod duguje spoznavanje sopstvenog identiteta. Još manje je slučajno što je taj period trajao onoliko kratko i okončao se padom u petovekovno ropstvo. „Bog se dragi na Srbe razljuti“, jer „naši cari zakon (Božji) pogaziše... za pravilo ludost izabraše!“, lamentira Njegoševo kolo, oglašavajući, u ime čitavog srpskog naroda, da nacionalna tragedija nipošto nije plod pukog slučaja. Baš kao ni Sinan-pašin gnev prema svetiteljskim moštima: zavojevač je nepogrešivo prepoznao duh Svetosavlja kao najveću prepreku ostvarenju svojih ambicija.

U postturskom razdoblju srpske istorije usponi su bili krhki i kratkotrajni, nešto poput pauza između padova. Danas nam je ovako kako nam je. Zašto? Umesto odgovora poslužiće još jedno poređenje sa starozavetnim Izrailjem, čijim čelnicima sveti Jovan Krstitelj veli: „Ne govorite u sebi: imamo oca Avraama; jer vam kažem da može Bog i od kamenja ovog podići decu Avraamu“ (Mt 3, 9). Primenjeno na naše okolnosti: divno je što imamo Svetoga Savu, ali umesto pukog hvalisanja slavnim duhovnim rodonačelnikom, trebalo bi da se zapitamo koliko zbilja vodimo računa o građevini kojoj je on postavio temelj. Jesmo li dostojni nastavljači njegovog dela?