Povratak liturgijskoj pobožnosti

Po anketama koje su postale sastavni deo našeg informacionog okruženja, u Republici Srbiji se preko 80% stanovništva izjašnjava kao pravoslavno. U prvi mah, taj nas podatak može obradovati, sve do trenutka kada dođemo na nedeljnu Liturgiju i u svom parohijskom hramu vidimo da od tog procenta osamdeseti deo predstavlja aktivne članove Crkve. Tek tada uviđamo da kada kažu „pravoslavan“, najveći broj ljudi želi da kaže da veruje u Boga, onako kako je to porodično i nasledio, ali da o tom Bogu malo zna i da prema Njemu više gaji deistički pristup - o aktivnom učešću u crkvenom životu da i ne govorimo. Ovu pojavu bismo mogli nazvati različitim imenima: sekularizam, pseudo-duhovnost, čak i duhovna samoobmana... No, bitnije od samog imena je uočavanje i identifikacija egzistencijalne, suštinske važnosti obrade ove teme, u skladu sa tekućom obnovom liturgijskog života kod nas.

Činjenica je da vreme u kome živimo karakterišu masovno odbacivanje nekadašnje ateističke ideologije i veliko interesovanje za crkveno-liturgijski život. Takvo stanje veoma podseća na ono posle Milanskog edikta 313. godine, kada je Hrišćanstvu dat nedvosmislen legitimitet kao punopravnoj religiji u rimskom društvu, što je impliciralo masovnim ulaskom neznabožaca u Crkvu. Problem koji se pojavio tada, a pojavljuje se i sada, jeste: na koji način sačuvati autentičan liturgijski izraz kojim Istočna Crkva živi i diše, a pritom zadovoljiti religiozne potrebe velikog broja novoverujućih koji osećaju da je njihovo mesto u Telu Crkve, ali koji još uvek nemaju potrebnu duhovnu istančanost, vezanu za Liturgiju - službu par edžcellence u svakom pogledu.

Dogmatski momenat

 U samu srž crkvenog učenja je utkana upravo Sveta Tajna Evharistije, kao osnova našeg jedinstva sa Bogom. To jedinstvo počinje već u ovozemaljskoj stvarnosti pričešćivanjem na Liturgiji, a nastavlja se u punoći u Eshatonu, događaju budućeg Carstva Božjeg, koje i jeste Carstvo zajednice Boga i ljudi. Danas se često govori o prvim hrišćanima kao o ljudima velikog podviga, samopregornog življenja i slično. Takvim pogledom se ipak dosta sužava dubina njihovog doživljaja vere, koji bi se ovakvim strogo asketskim stavom mogao svesti samo na podvig u užem smislu i ništa više. No, ono što na prvom mestu razlikuje nas, današnje hrišćane, i hrišćane prvih vekova, jeste upravo odnos ka Liturgiji. Setimo se da su oni svaku svoju molitvu završavali sa Maran ata (Gospode, dođi!), radosnim usklikom koji je svedočio njihovu živu veru u Drugi Dolazak Hristov i uopšte govorio o načinu života (upitajmo se koliko je ta vera živa u nama samima).

Ovakav stav je današnjem prosečnom verskom tradicionalisti (da tako nazovemo krug ljudi koji konzervativizam izjednačavaju sa autentičnom religioznošću) blago rečeno preteran. „Anketa-pravoslavci“ najčešće veruju da su pravoslavni, jer slave Slavu i idu nekoliko puta godišnje u crkvu, a uz to se čak (!) i nekoliko puta godišnje pričeste. Pa čemu odlazak svake nedelje i praznika u crkvu, i to da bi se sat i po vremena stajalo na Liturgiji (o jutarnjim i večernjim bogosluženjima, kao i o kućnom molitvenom pravilu da i ne govorimo), zar to nije „preterivanje“, reći će mnogi od njih? Paradoks ovakvog načina razmišljanja ćemo najbolje videti za Badnje veče, kada će crkve biti prepune ljudi, dok će na Božićnu Liturgiju (bez koje Badnje veče nema nikakvog smisla) doći jedva desetina od njih. Još jedan paradoks je činjenica da ćete mnoge „pravoslavce“ primetiti kako donose slavski kolač pred Liturgiju, i onda trče da nađu sveštenika koji će „očitati trebu“ tokom Liturgije, da ne bi morali da čekaju do kraja službe, a onda brže-bolje traže najkraći put do izlaznih vrata hrama, možda baš u trenutku kada liturg kaže „Oglašeni, iziđite!“. Time se možda na najgrublji način ruši pomenuta ikonološka perspektiva Crkve. Ako postoji promašaj na koji treba ukazati, onda je to ovaj jer, zaodenut plaštom pobožnosti i konzervativizma, pokušava da podrije same temelje Crkve. Sve ovo izvire iz činjenice da ljudi danas u životu u Hristu ne pronalaze svoju pobedu nad smrću, ne pronalaze osmišljavanje svog života niti želju da preobraze svoju svakodnevicu jednim autentičnim eshatološkim viđenjem realnosti.

Nova tvar ili stari dobri običaj

U ovom donekle taksativnom nabrajanju eklatantnih promašaja nikako ne treba zaboraviti ni odnos prema Krštenju, s obzirom da je to jedan od događaja koji je ključan i za hrišćanina autentičnog liturgijskog etosa i za čoveka-tradicionalistu koji je pravoslavan samo po imenu.

Svetom tajnom Krštenja mi praktično svojom slobodnom voljom postajemo članovi Crkve, odnosno delovi Tela Hristovog, kako se bogonadahnuto izražava apostol Pavle. Krštenjem čovek prevazilazi svoju prirodu tako što slobodno odlučuje da postoji na nov način - način crkvenog bića. Ili, da se izrazimo drugačije, čovek prevazilazi nužnost svojih bioloških odnosa tako što se ponovo rađa, ali ovaj put slobodnom voljom, postajući član Crkve. Time postajemo slobodom slični Bogu, bogopodobni, dajući slobodnom voljom postojanje svome biću i ulazimo u jednu posve novu dimenziju života, potpuno preobraženu stvarnost Crkve koja izvire iz Hrista Bogočoveka. Ovo predstavlja jedan potpuno novi stav prema svetu i životu, stav preumljenja i prevazilaženja palog bitija. To je pre svega eshatološki događaj, koji je već prisutan u činu vere onog koji je okrenut ka Istoku i koji ispoveda Simvol Vere i Drugi dolazak Gospodnji.

Ako uzmemo u obzir ovu kratko viđenje Svete tajne Krštenja sa bogoslovskog aspekta, lako ćemo doći do zaključka da se u našem okruženju ono često uzima u krajnje redukcionističkom i potpuno promašenom smislu. Često ćete čuti da ljudi (pa i sveštenici) kažu „e sad si pravi Srbin, pošto si se krstio“ (čime neprijateljima Pravoslavlja daju argument etnofiletizma). Istina je da biti Srbin u istinskoj punoći, u smislu duhovnog rodoslova koji vodi od Svetog Save, zaista može biti samo onaj ko je kršten i aktivan član Crkve. Problem je u činjenici da se Krštenje obično ne gleda u smislu držanja ovakve vertikale sa Nebeskom Srbijom, već u isključivom držanju horizontale prema svim pripadnicima svog naroda, gotovo nezavisno od toga koliko su zaista aktivni članovi Crkve. Sve ovo ne bi postojalo kao problem kada bi se Crkva posmatrala kroz liturgijsku prizmu, u kojoj su njene Svete Tajne (koje je i konstituišu) neodvojive od života u Hristu.

Dakle, problem pogrešnog odnosa najvećeg broja Srba koji sebe gledaju kao pravoslavne prema životu u Hristu je pred nama, tu nema sumnje. Kako taj problem rešiti?

Mladi kao snaga obnove evharistijskog etosa

Prema ovakvim pojavama moramo biti strogi i razobličavati ih direktno i bez kompromisa, ali prema ljudima koji nemaju pravilan pojam o svemu, treba da pristupamo blago i sa srdačnošću. Bilo bi farisejski samo kuditi neupućene ljude i gledati ih sa neke visine kao duhovne neznalice, ali bi sa druge strane bilo neodgovorno ostaviti ih u promašenom stanju i neznanju. O tome treba da se poučimo od samog Gospoda, koji je uvek upućivao na pogrešna stremljenja, ali nikada nije osuđivao grešnike. Možda je najprikladnija priča za ovu priliku događaj sa Martom i Marijom, i način na koji Gospod Marti ukazuje na njeno pogrešno stremljenje (Lk10,41), iako je ona bila ubeđena da je na potpuno ispravnom putu. U tom smislu, nama se čini da takav pokret ka preobražaju duhovnosti u Srba, od nominalne ka autentično-liturgijskoj, uz podršku sveštenstva, mogu izvesti samo oni koje je Vladika Nikolaj nazivao Hristovom dobrovoljačkom gardom, a to su mladi.

Mladom čoveku je po prirodi stvari najlakše da raskrsti sa starim greškama i predrasudama i da prihvati ono što je dobro i spasonosno, direktno ga primenjujući u svom životu. Tome pogotovo pogoduje neiskvarena duša, još uvek nedovoljno uprljana ovosvetskim sablaznima, kao i večiti mladalački polet koji često kao da nema granica. Stoga i ne čudi da je najveći broj aktivnih članova Crkve upravo među mladima do 30-te godine. Svakako da ima i odstupanja i drugačijih primera, svakako, poput bogatog mladića iz Jevanđelja (Mt 19,16-22), ali to je sasvim normalno i očekivano. Setimo se da su i komunisti primećivali potencijal i značaj mladih ljudi, pa su neprestano govorili da na mladima svet ostaje. Međutim, oni su mlade pokušavali da indoktriniraju i na jedan spoljašnji i totalitaran način da ih konformišu u svoj ideološki okvir, dok im se Crkva, dajući sebe, otvara iznutra, daje im samu srž svoga života, ostavljajući im slobodan izbor da li i ubuduće žele da idu za Hristom. U ovom kontekstu treba posmatrati i veronauku, koja nipošto ne bi smela da se pretvori u racionalistički sistem verskog učenja, već pre svega da mladima približi život u Hristu, upravo aktivnim učešćem u litrugijskom životu, inače će doživeti promašaj poput onog koji je doživela i pomenuta komunistička indoktrinacija.

Za kraj je sasvim umesno navesti i primer Svetog Save, kome je sa svojih 16 godina srce tako gorelo od ljubavi prema Hristu i koji, kao kakva živa paradigma, daje nekakav čudni promisao Božji o srpskom rodu i mladima koji su u ova vremena duhovna avangarda na eshatološkom putu ka Carstvu Hristovome. Činjenica da je Sveti Simeon upravo za sinom pošao na Svetu Goru govori koliko ljubav jednog mladog čoveka ka Hristu može razgoreti istu i u srcima svojih roditelja i starijih oko sebe, a neka bi dao Bog da se po tom primeru u srpskom rodu duhovni preobražaj dogodi i u 21. veku!