По анкетама које су постале саставни део нашег информационог окружења, у Републици Србији се преко 80% становништва изјашњава као православно. У први мах, тај нас податак може обрадовати, све до тренутка када дођемо на недељну Литургију и у свом парохијском храму видимо да од тог процента осамдесети део представља активне чланове Цркве. Тек тада увиђамо да када кажу „православан“, највећи број људи жели да каже да верује у Бога, онако како је то породично и наследио, али да о том Богу мало зна и да према Њему више гаји деистички приступ - о активном учешћу у црквеном животу да и не говоримо. Ову појаву бисмо могли назвати различитим именима: секуларизам, псеудо-духовност, чак и духовна самообмана... Но, битније од самог имена је уочавање и идентификација егзистенцијалне, суштинске важности обраде ове теме, у складу са текућом обновом литургијског живота код нас.
Чињеница је да време у коме живимо карактеришу масовно одбацивање некадашње атеистичке идеологије и велико интересовање за црквено-литургијски живот. Такво стање веома подсећа на оно после Миланског едикта 313. године, када је Хришћанству дат недвосмислен легитимитет као пуноправној религији у римском друштву, што је имплицирало масовним уласком незнабожаца у Цркву. Проблем који се појавио тада, а појављује се и сада, јесте: на који начин сачувати аутентичан литургијски израз којим Источна Црква живи и дише, а притом задовољити религиозне потребе великог броја нововерујућих који осећају да је њихово место у Телу Цркве, али који још увек немају потребну духовну истанчаност, везану за Литургију - службу пар еџцелленце у сваком погледу.
Догматски моменат
У саму срж црквеног учења је уткана управо Света Тајна Евхаристије, као основа нашег јединства са Богом. То јединство почиње већ у овоземаљској стварности причешћивањем на Литургији, а наставља се у пуноћи у Есхатону, догађају будућег Царства Божјег, које и јесте Царство заједнице Бога и људи. Данас се често говори о првим хришћанима као о људима великог подвига, самопрегорног живљења и слично. Таквим погледом се ипак доста сужава дубина њиховог доживљаја вере, који би се оваквим строго аскетским ставом могао свести само на подвиг у ужем смислу и ништа више. Но, оно што на првом месту разликује нас, данашње хришћане, и хришћане првих векова, јесте управо однос ка Литургији. Сетимо се да су они сваку своју молитву завршавали са Маран ата (Господе, дођи!), радосним ускликом који је сведочио њихову живу веру у Други Долазак Христов и уопште говорио о начину живота (упитајмо се колико је та вера жива у нама самима).
Овакав став је данашњем просечном верском традиционалисти (да тако назовемо круг људи који конзервативизам изједначавају са аутентичном религиозношћу) благо речено претеран. „Анкета-православци“ најчешће верују да су православни, јер славе Славу и иду неколико пута годишње у цркву, а уз то се чак (!) и неколико пута годишње причесте. Па чему одлазак сваке недеље и празника у цркву, и то да би се сат и по времена стајало на Литургији (о јутарњим и вечерњим богослужењима, као и о кућном молитвеном правилу да и не говоримо), зар то није „претеривање“, рећи ће многи од њих? Парадокс оваквог начина размишљања ћемо најбоље видети за Бадње вече, када ће цркве бити препуне људи, док ће на Божићну Литургију (без које Бадње вече нема никаквог смисла) доћи једва десетина од њих. Још један парадокс је чињеница да ћете многе „православце“ приметити како доносе славски колач пред Литургију, и онда трче да нађу свештеника који ће „очитати требу“ током Литургије, да не би морали да чекају до краја службе, а онда брже-боље траже најкраћи пут до излазних врата храма, можда баш у тренутку када литург каже „Оглашени, изиђите!“. Тиме се можда на најгрубљи начин руши поменута иконолошка перспектива Цркве. Ако постоји промашај на који треба указати, онда је то овај јер, заоденут плаштом побожности и конзервативизма, покушава да подрије саме темеље Цркве. Све ово извире из чињенице да људи данас у животу у Христу не проналазе своју победу над смрћу, не проналазе осмишљавање свог живота нити жељу да преобразе своју свакодневицу једним аутентичним есхатолошким виђењем реалности.
Нова твар или стари добри обичај
У овом донекле таксативном набрајању еклатантних промашаја никако не треба заборавити ни однос према Крштењу, с обзиром да је то један од догађаја који је кључан и за хришћанина аутентичног литургијског етоса и за човека-традиционалисту који је православан само по имену.
Светом тајном Крштења ми практично својом слободном вољом постајемо чланови Цркве, односно делови Тела Христовог, како се богонадахнуто изражава апостол Павле. Крштењем човек превазилази своју природу тако што слободно одлучује да постоји на нов начин - начин црквеног бића. Или, да се изразимо другачије, човек превазилази нужност својих биолошких односа тако што се поново рађа, али овај пут слободном вољом, постајући члан Цркве. Тиме постајемо слободом слични Богу, богоподобни, дајући слободном вољом постојање своме бићу и улазимо у једну посве нову димензију живота, потпуно преображену стварност Цркве која извире из Христа Богочовека. Ово представља један потпуно нови став према свету и животу, став преумљења и превазилажења палог битија. То је пре свега есхатолошки догађај, који је већ присутан у чину вере оног који је окренут ка Истоку и који исповеда Символ Вере и Други долазак Господњи.
Ако узмемо у обзир ову кратко виђење Свете тајне Крштења са богословског аспекта, лако ћемо доћи до закључка да се у нашем окружењу оно често узима у крајње редукционистичком и потпуно промашеном смислу. Често ћете чути да људи (па и свештеници) кажу „е сад си прави Србин, пошто си се крстио“ (чиме непријатељима Православља дају аргумент етнофилетизма). Истина је да бити Србин у истинској пуноћи, у смислу духовног родослова који води од Светог Саве, заиста може бити само онај ко је крштен и активан члан Цркве. Проблем је у чињеници да се Крштење обично не гледа у смислу држања овакве вертикале са Небеском Србијом, већ у искључивом држању хоризонтале према свим припадницима свог народа, готово независно од тога колико су заиста активни чланови Цркве. Све ово не би постојало као проблем када би се Црква посматрала кроз литургијску призму, у којој су њене Свете Тајне (које је и конституишу) неодвојиве од живота у Христу.
Дакле, проблем погрешног односа највећег броја Срба који себе гледају као православне према животу у Христу је пред нама, ту нема сумње. Како тај проблем решити?
Млади као снага обнове евхаристијског етоса
Према оваквим појавама морамо бити строги и разобличавати их директно и без компромиса, али према људима који немају правилан појам о свему, треба да приступамо благо и са срдачношћу. Било би фарисејски само кудити неупућене људе и гледати их са неке висине као духовне незналице, али би са друге стране било неодговорно оставити их у промашеном стању и незнању. О томе треба да се поучимо од самог Господа, који је увек упућивао на погрешна стремљења, али никада није осуђивао грешнике. Можда је најприкладнија прича за ову прилику догађај са Мартом и Маријом, и начин на који Господ Марти указује на њено погрешно стремљење (Лк10,41), иако је она била убеђена да је на потпуно исправном путу. У том смислу, нама се чини да такав покрет ка преображају духовности у Срба, од номиналне ка аутентично-литургијској, уз подршку свештенства, могу извести само они које је Владика Николај називао Христовом добровољачком гардом, а то су млади.
Младом човеку је по природи ствари најлакше да раскрсти са старим грешкама и предрасудама и да прихвати оно што је добро и спасоносно, директно га примењујући у свом животу. Томе поготово погодује неискварена душа, још увек недовољно упрљана овосветским саблазнима, као и вечити младалачки полет који често као да нема граница. Стога и не чуди да је највећи број активних чланова Цркве управо међу младима до 30-те године. Свакако да има и одступања и другачијих примера, свакако, попут богатог младића из Јеванђеља (Мт 19,16-22), али то је сасвим нормално и очекивано. Сетимо се да су и комунисти примећивали потенцијал и значај младих људи, па су непрестано говорили да на младима свет остаје. Међутим, они су младе покушавали да индоктринирају и на један спољашњи и тоталитаран начин да их конформишу у свој идеолошки оквир, док им се Црква, дајући себе, отвара изнутра, даје им саму срж свога живота, остављајући им слободан избор да ли и убудуће желе да иду за Христом. У овом контексту треба посматрати и веронауку, која нипошто не би смела да се претвори у рационалистички систем верског учења, већ пре свега да младима приближи живот у Христу, управо активним учешћем у литругијском животу, иначе ће доживети промашај попут оног који је доживела и поменута комунистичка индоктринација.
За крај је сасвим умесно навести и пример Светог Саве, коме је са својих 16 година срце тако горело од љубави према Христу и који, као каква жива парадигма, даје некакав чудни промисао Божји о српском роду и младима који су у ова времена духовна авангарда на есхатолошком путу ка Царству Христовоме. Чињеница да је Свети Симеон управо за сином пошао на Свету Гору говори колико љубав једног младог човека ка Христу може разгорети исту и у срцима својих родитеља и старијих око себе, а нека би дао Бог да се по том примеру у српском роду духовни преображај догоди и у 21. веку! |
