Mediji u službi Velikog Brata

Šta je još od ovoga sveta ostalo neokušeno, ima li još neka zabranjena voćka koja nije za jelo i čija se dragocenost ne može platiti novcem, gde su granice projektovanja današnjeg čoveka u živote drugih ljudi...

Čuvena misao Endija Vorhola da će svako u medijima dobiti svojih 15 minuta slave, obistinila se izgleda na jedan izvitopereniji način nego što je to umetnik mogao da očekuje.  Naime, umesto da postane javna ličnost, zahvaljujući medijima koji su mu postali dostupni, čovek je postao javna svojina, svakome dostupna. Dovoljno je da gledalac uzme daljinski televizora i nesmetano uđe u život svojih „junaka“. Time je ekran postao jedna ogromna ključaonica kroz koju se proviruje bez straha i stida, iz udobne fotelje. Više ništa nije dovoljno realno da ne bi moglo biti realnije i zato se kao najmoćniji vid zabave ali i izvor prihoda producenata, nudi nešto što se na engleskom zove reality shonj, na srpskom bi se moglo reći „stvarnost kao šou“ a u orvelovskom novogovoru „prolokljuk“, reč koja je, ako se sećate, označavala zabavu niske vrste.

Najnovija televizijska emisija, koja nas „vreba“ iza svakog ćoška,  nazvana je „Veliki Brat“. Vrlo agresivna reklama koja poziva na učešće u njoj navodi nas da se zapitamo: ko to i zašta daje 100 hiljada evra? I kome je bilo potrebno da u reklami i monahinje nose transparent na kome piše „Gospode, brate naš“, i  budu deo histerične kolone koja poziva zainteresovane učesnike?

U opisu ovog televizijskog programa piše da je ime dobio po Velikom Bratu, diktatoru iz romana „1984“ Džordža Orvela koji je sveprisutan i ima potpunu kontrolu nad svojim podanicima. Shodno tome, i ovaj program prati grupu ljudi koji su, živeći u jednoj kući, izolovani od spoljašnjeg sveta (sem tamo gde Veliki Brat dozvoli), pod budnim okom TV kamera, mikrofona i milionskog gledališta čitavih 100 dana. Kamere snimaju bez prestanka 24 časa 7 dana u nedelji a gledaoci imaju priliku da neprestano zaviruju u živote ukućana. Cilj ove „igre“ je ostati u kući, o čemu odlučuju gledaoci glasanjem, preuzimajući na taj način ulogu Velikog Brata. Tako se konačno ostvaruje ona potisnuta potreba čiju „privilegiju“ osete samo malobrojni: odlučivati o sudbini drugih ljudi bez odgovornosti i posledica.

Ako smo i davno čitali ovo Orvelovo delo, brzo ćemo ga se prisetiti, jer ništa manje jezivo ne izgledaju principi na kojima funkcioniše ovaj Veliki Brat. Autori kažu da je to pre svega povratak osnovnim ljudskim nagonima(!). Pitamo se kome je to čoveku danas potrebno da klizne tamo odakle se peo s teškom mukom svih ovih vekova, ali nas naredni principi uveravaju da je to zaista ozbiljna zamisao.

Naime, ukućani ne dobijaju nikakve informacije iz spoljašnjeg sveta, odsečeni su od prijatelja, porodice i dragih osoba. Nasuprot tome, 12 potpunih stranaca se udružuje kako bi stvorilo zajednicu, u toj kući od 12 soba u kojoj 24 časa svaki kutak snimaju kamere. Možda ovo nekome zaista deluje kao zabava i dobar provod, možda je ogromna novčana suma koja očekuje pobednika dovoljan razlog da se pogledima miliona ljudi izloži vlastiti život. Jer, kamere su čak i u tuš kabini!

Priču još luđom čini postojanje tzv. Ispovedaonice u kući, u kojoj ukućani mogu razgovarati sa Velikim Bratom. Oni tu otkrivaju svoja osećanja i lična zapažanja o drugim ukućanima. Tu jedni druge „nominuju“ odnosno potkazuju, a ukoliko se neko od ukućana ogluši o poziv Velikog Brata da dođe u Ispovedaonicu, može biti diskvalifikovan.

Za šta su te uhapsili?“ upita Vinston.“Za zlomisao!“ reče Parsons, skoro slineći./.../“Ko te je potkazao?“ upita Vinston.“Moja ćerčica“, odgovori Parsons s nekim žalobitnim ponosom. „Slušala je kroz ključaonicu. Čula šta sam govorio i odmah sutra otrčala da javi patroli. Pametna mala, a? A svega joj sedam godina. Nije mi ništa krivo što me potkazala. U stvari, ponosim se. Vidi se ipak da sam je vaspitao kako treba.“(1984)

Ovo prisećanje na Orvelov roman i njegovo, neko bi rekao, suviše verno da bi bilo plod mašte, predskazanje budućnosti koja je nama već daleka prošlost, budi onu istu jezu i strah da naša „zlomisao“ ne bude razlog zbog čega će nas izolovati, zatvoriti u sopstvene granice, pustiti da se ugasimo i nestanemo. Boreći se sa tim osećajima, ostaje nam samo da svoju „zlomisao“ pretvorimo u „jasnu“ misao kojom ćemo „revidirati“ svoj stav i uklopiti ga u opšteprihvaćeno valjanje u svetskom mulju.

S jedne strane, natovareni smo globalnim problemima koje odavno više ne možemo da rešimo a, s druge strane, potpuno smo odsečeni od vlastitih , baš na ovaj način koji nam život pretvara u jeftinu reklamu. Jer, zašto bi brinuli o svojoj svakodnevici, imali kritički stav o onome što se dešava nama i ljudima oko nas, kad je toliko lakše brinuti ljubavne probleme domaćih i svetskih „zvezda“, očekivati milione koji će, poput ovih koje obećava Veliki Brat, prosto pasti u krilo. Čemu bilo kakav trud, rad na sebi i oko sebe, kad je bekstvo od suočavanja već odavno svetski trend za široke narodne mase.

Zato su ovi i programi koji nas izmeštaju iz sopstvenog uvodeći nas u virtuelni svet, najbolji saradnici akcije „pretopi ljudsku dragocenost (emocije, talente, um) u masu“ od koje će ko stigne praviti figure po trenutnom ličnom nahođenju i potrebi.

Ništa u svetu već vekovima nije novo ni nepoznato. Sve civilizacijske zamke počivaju na uverljivom falskifikovanju hrišćanskog odnosa prema životu i njegovim vrednostima.  Zato su i autori pomenute emisije napravili privid zajednice (12 ukućana), uveli su Ispovedaonicu kao mesto susreta sa sobom i svojim odlukama, i naravno Velikog Brata, kao nekog ko je sveprisutan, svevideći i sveodlučujući autoritet ali koji ne voli, ne prašta, već presuđuje bez kriterijuma, vođen samo sopstvenim instinktom. I ova, kao sve lažne zajednice, počiva na lažnom motivu. U ovom slučaju to je novac koji odnose u njoj pretvara u gladijatorsku arenu. Jer, ipak, priznaćete, svaki od ukućana je tu da bi bio jedini koji će opstati. O njihovom opstanku odlučiće upravo masa u areni, publika koja će podizanjem i spuštanjem palca, po sopstvenom subjektivnom nahođenju odlučiti pobednika.

Ovo jeste samo jedna televizijska emisija koja vešto gradi imidž zabave, ali kad se sve ova zapažanja uzmu u obzir u širem kontekstu, postavlja se pitanje odakle tolika gledanost, zbog čega publika u „areni“ toliko žudi za tom vrstom borbe i svojom ulogom presuditelja? Otuda, valjda, što je masa oduvek bila nošena istim porivom, a zahvaljujući prisutnosti medija, ona je sada i u situaciji da više nego ikada iskoristi „svojih 15 minuta“. Otuda što su odnosi ljubavi, bliskosti i ličnosnog među nama zamenjeni upravo ovakvim programima, projektima koji najmanje oslikavaju realan život iako stvaraju takav privid. Upravo tim klatnom otkucava ovo naše vreme, doba koje mnogo suptilnije ali sa drastičnijim posledicama, na mala vrata vraća otvorenu poruku iz Orvelovog romana:

„Iz doba jednoobraznosti, iz doba samoće, iz doba Velikog Brata, iz doba dvomisli - pozdrav!“