Шта је још од овога света остало неокушено, има ли још нека забрањена воћка која није за јело и чија се драгоценост не може платити новцем, где су границе пројектовања данашњег човека у животе других људи...
Чувена мисао Ендија Ворхола да ће свако у медијима добити својих 15 минута славе, обистинила се изгледа на један извитоперенији начин него што је то уметник могао да очекује. Наиме, уместо да постане јавна личност, захваљујући медијима који су му постали доступни, човек је постао јавна својина, свакоме доступна. Довољно је да гледалац узме даљински телевизора и несметано уђе у живот својих „јунака“. Тиме је екран постао једна огромна кључаоница кроз коју се провирује без страха и стида, из удобне фотеље. Више ништа није довољно реално да не би могло бити реалније и зато се као најмоћнији вид забаве али и извор прихода продуцената, нуди нешто што се на енглеском зове реалитy схоњ, на српском би се могло рећи „стварност као шоу“ а у орвеловском новоговору „пролокљук“, реч која је, ако се сећате, означавала забаву ниске врсте.
Најновија телевизијска емисија, која нас „вреба“ иза сваког ћошка, названа је „Велики Брат“. Врло агресивна реклама која позива на учешће у њој наводи нас да се запитамо: ко то и зашта даје 100 хиљада евра? И коме је било потребно да у реклами и монахиње носе транспарент на коме пише „Господе, брате наш“, и буду део хистеричне колоне која позива заинтересоване учеснике?
У опису овог телевизијског програма пише да је име добио по Великом Брату, диктатору из романа „1984“ Џорџа Орвела који је свеприсутан и има потпуну контролу над својим поданицима. Сходно томе, и овај програм прати групу људи који су, живећи у једној кући, изоловани од спољашњег света (сем тамо где Велики Брат дозволи), под будним оком ТВ камера, микрофона и милионског гледалишта читавих 100 дана. Камере снимају без престанка 24 часа 7 дана у недељи а гледаоци имају прилику да непрестано завирују у животе укућана. Циљ ове „игре“ је остати у кући, о чему одлучују гледаоци гласањем, преузимајући на тај начин улогу Великог Брата. Тако се коначно остварује она потиснута потреба чију „привилегију“ осете само малобројни: одлучивати о судбини других људи без одговорности и последица.
Ако смо и давно читали ово Орвелово дело, брзо ћемо га се присетити, јер ништа мање језиво не изгледају принципи на којима функционише овај Велики Брат. Аутори кажу да је то пре свега повратак основним људским нагонима(!). Питамо се коме је то човеку данас потребно да клизне тамо одакле се пео с тешком муком свих ових векова, али нас наредни принципи уверавају да је то заиста озбиљна замисао.
Наиме, укућани не добијају никакве информације из спољашњег света, одсечени су од пријатеља, породице и драгих особа. Насупрот томе, 12 потпуних странаца се удружује како би створило заједницу, у тој кући од 12 соба у којој 24 часа сваки кутак снимају камере. Можда ово некоме заиста делује као забава и добар провод, можда је огромна новчана сума која очекује победника довољан разлог да се погледима милиона људи изложи властити живот. Јер, камере су чак и у туш кабини!
Причу још луђом чини постојање тзв. Исповедаонице у кући, у којој укућани могу разговарати са Великим Братом. Они ту откривају своја осећања и лична запажања о другим укућанима. Ту једни друге „номинују“ односно потказују, а уколико се неко од укућана оглуши о позив Великог Брата да дође у Исповедаоницу, може бити дисквалификован.
За шта су те ухапсили?“ упита Винстон. |
“За зломисао!“ рече Парсонс, скоро слинећи./.../“Ко те је потказао?“ упита Винстон.“Моја ћерчица“, одговори Парсонс с неким жалобитним поносом. „Слушала је кроз кључаоницу. Чула шта сам говорио и одмах сутра отрчала да јави патроли. Паметна мала, а? А свега јој седам година. Није ми ништа криво што ме потказала. У ствари, поносим се. Види се ипак да сам је васпитао како треба.“(1984)
Ово присећање на Орвелов роман и његово, неко би рекао, сувише верно да би било плод маште, предсказање будућности која је нама већ далека прошлост, буди ону исту језу и страх да наша „зломисао“ не буде разлог због чега ће нас изоловати, затворити у сопствене границе, пустити да се угасимо и нестанемо. Борећи се са тим осећајима, остаје нам само да своју „зломисао“ претворимо у „јасну“ мисао којом ћемо „ревидирати“ свој став и уклопити га у општеприхваћено ваљање у светском муљу.
С једне стране, натоварени смо глобалним проблемима које одавно више не можемо да решимо а, с друге стране, потпуно смо одсечени од властитих , баш на овај начин који нам живот претвара у јефтину рекламу. Јер, зашто би бринули о својој свакодневици, имали критички став о ономе што се дешава нама и људима око нас, кад је толико лакше бринути љубавне проблеме домаћих и светских „звезда“, очекивати милионе који ће, попут ових које обећава Велики Брат, просто пасти у крило. Чему било какав труд, рад на себи и око себе, кад је бекство од суочавања већ одавно светски тренд за широке народне масе.
Зато су ови и програми који нас измештају из сопственог уводећи нас у виртуелни свет, најбољи сарадници акције „претопи људску драгоценост (емоције, таленте, ум) у масу“ од које ће ко стигне правити фигуре по тренутном личном нахођењу и потреби.
Ништа у свету већ вековима није ново ни непознато. Све цивилизацијске замке почивају на уверљивом фалскификовању хришћанског односа према животу и његовим вредностима. Зато су и аутори поменуте емисије направили привид заједнице (12 укућана), увели су Исповедаоницу као место сусрета са собом и својим одлукама, и наравно Великог Брата, као неког ко је свеприсутан, свевидећи и свеодлучујући ауторитет али који не воли, не прашта, већ пресуђује без критеријума, вођен само сопственим инстинктом. И ова, као све лажне заједнице, почива на лажном мотиву. У овом случају то је новац који односе у њој претвара у гладијаторску арену. Јер, ипак, признаћете, сваки од укућана је ту да би био једини који ће опстати. О њиховом опстанку одлучиће управо маса у арени, публика која ће подизањем и спуштањем палца, по сопственом субјективном нахођењу одлучити победника.
Ово јесте само једна телевизијска емисија која вешто гради имиџ забаве, али кад се све ова запажања узму у обзир у ширем контексту, поставља се питање одакле толика гледаност, због чега публика у „арени“ толико жуди за том врстом борбе и својом улогом пресудитеља? Отуда, ваљда, што је маса одувек била ношена истим поривом, а захваљујући присутности медија, она је сада и у ситуацији да више него икада искористи „својих 15 минута“. Отуда што су односи љубави, блискости и личносног међу нама замењени управо оваквим програмима, пројектима који најмање осликавају реалан живот иако стварају такав привид. Управо тим клатном откуцава ово наше време, доба које много суптилније али са драстичнијим последицама, на мала врата враћа отворену поруку из Орвеловог романа:
„Из доба једнообразности, из доба самоће, из доба Великог Брата, из доба двомисли - поздрав!“ |
