Ljubav je spoznajni organ Crkve

Posvetovnjačenje Crkve znači: da Crkva postane „svet“ - da se gubi razlika između suprotstavljenih stvarnosti, koje Evanđelje označava rečima „od sveta“ - „ne od sveta“. „Svet“ hoće uverenja. On ne može da izdrži u nesigurnosti nepoznanja, u praznini neznanja. Radi toga i kreira ideologije, dogme, principe, vrednosti, zakone. „Svet“ u te kompromisne konstrukcije umotava neodoljivu psihološku potrebu za sigurnošću i vlašću. Ukoliko se „ubeđenja“ individue ospore, u opasnosti je njeno samouverenje, njen psihološki ego. Ubeđenja se, dakle, naoružavaju oružjem moći: postaju institucija, jerarhija činova, kodeks zakona i naredbi, uniforma, pompezne titule. Crkva je antipod tome što svet traži. Ona govori o neznanju „uzvišenijem od svakog znanja“. Ona uznosi Evharistiju Bogu „Neshvatljivom, Nevidljivom, Nedokučivom“. Ona obećava poznanje Boga koje se zadobija samo opitom odnosa, učešća, ljubavi - znanje koje može da bude označeno i pojmovima, no nikada se ne iscrpljuje samo razumevanjem pojmova. „Uverenja“ Crkve su više vera - poverenje, a nikako „naučna“, vlastoljubiva sigurnost.

Jezik i ljubav

Svet poznaje, shvata, razmišlja, izražava se na osnovu jezika koji informacije čula i razuma pretvara u simvole. Granice jezika su granice sveta, jezik ne može da kaže „ono što oko ne vidi, uho ne čuje i u srce ljudsko ne dođe“. Jezik je spoznajni organ sveta, ljubav je spoznajni organ Crkve. Crkva nije bezjezična, nego, jednostavno, njen jezik služi odnosu, radosti ljubavi, prazniku sebeodricanja i sebeprinošenja.

Kada jezik Crkve postane autonoman u odnosu na fakt Crkve (na život kao podvig opštenja ljubavne zajednice), tada se on posvetovnjačuje, postaje jezik nužnosti ovoga sveta, a ne jezik slobode. Postaje dogma, ubeđenje, naredba, zakon, tj. materijal za psihološko okivanje i samodovoljnost ega. Tada, nazovi Crkva stvara „umne idole“, ideologije i psihologije, drži retorske propovedi, slika, izgrađuje, peva, stvarajući idol sentimentalne utehe propadljivosti. Umesto evharistijskog tela, Crkva postaje ustanova, „preovlađujuća religija“, jerarhija vlastoljubive moći, sinodski odbori, kanonsko Pravo. Crkva se preobraća u „svet“, posvetovnjačuje se, sekularizuje se.

„Svet“ neprestano traži da pronađe načine kako bi zaboravio smrt, kako bi efemerno preživljavanje čovekovo učinio sladostrasnijim. Možda i religijski sladostrasnijim, pomoću iluzornih uverenja o večnom produžetku ega posle smrti - namećući prirodnu želju kao metafizičku stvarnost. Crkva pruža samo jednu, veoma konkretnu praksu samoodricanja (askezu). Onaj koji ima poverenja u tu praksu, može stvaralački da bude odveden do promene načina svog postojanja: da prestane da postoji egocentrično, a da postoji samo da bi ljubio. Jezik može usiljeno da naznači da se čovek tada oslobađa od prirodnih nužnosti (dakle, i od truležnosti), poznaje drugačija merila egzistencijalne slobode, na neizreciv način.

Ništa, međutim, nije sigurno i zagarantovano. Asketska praksa je put, a ne bezbednost. Čak i po merilima „sveta“, praksa pomoću koje bi neko savladao jezik muzike, igre, matematike, nikada ne garantuje rezultate. U Crkvi se čovek kreće „sa nadom“, sa verom kao glavnom poputninom. Uči se da u bezbrojnim darovima svakidašnjice opituje neizmernu ljubav Božju prema ličnosti svakog čoveka. I ima poverenja.

Sve ono što je nužnost prirode, zahtev samopostojanja, nagon samoodržanja, jeste „svet“. Sve ono što je sloboda od prirode, ljubavno odricanje od samopostojanja, poverenje samoprinošenja, jeste Crkva. Neznanje i pokušaj individualnog opravdanja, individualnog spasenja, individualne vrline, moć svetosti, autoritet dogmatske istine, jeste „svet“, tj. potvrda propadljivosti, smrt. Svaki kompromis sa takvim individualističkim zahtevima pretvara crkvu u „svet“, posvetovnjačuje je, sekularizuje je.

Čudo, misterija i moć

Čovekova prirodna potreba su emocionalni poleti, prijatne ganutosti, mistična predviđanja. Traženje „natprirodnih“ (tj. magijskih) „znamenja“, takođe je robovanje prirodi. Svako popuštanje takvim prirodnim neophodnostima Crkvu brutalno pretvara u religiju. Zato se i Dostojevski u „Velikom Inkvizitoru“ odvažuje da nedvosmisleno objavi da su „čudo, misterija i moć“ tri sile pomoću kojih Antihrist vlada svetom. „Zakoni prirode“ se ne pobeđuju natprirodnim vlastoljubivim silama koje ukidaju čovekovu slobodu (tj. mogućnost ljubavi), već samo prepuštanjem čovekoljublju Raspetoga i Vaskrsloga iz smrti Boga.

Crkva se posvetovnjačuje (sekularizuje) kada čudo, misterija i moć zauzimaju mesto realizmu evharistijskog opštenja čoveka sa Bogom. Opštenje u hlebu i vinu u Sv. Liturgiji se potiskuje u prostor „čuda“, ograničava se na minimalna godišnja pristupanja putiru Evharistije. Vosak i ulje prestaju da se prinose kao evharistijski prinos, električne svetiljke otuđuju liturgijsko opštenje u iluzorni utisak i dekorativni izum. Bogoslovska - otkrivenjska funkcija Ikone poništava se da bi se prostor sentimentalno (ili moralnopoučno) ispunio sladunjavim religioznim slikarstvom. Tronovi vladara i vladarske odore Episkopa mogu tako da posluže demonskoj sili „moći“.

Crkva ne poništava prirodu

Posvetovnjačenje, sekularizacija, u svakom vidu ljudskog života, preokreće granice i kriterijume crkvenog fakta: Crkva preobražava brak u otkrivenjsko ostvarenje „samoispražnjenja“ Hristovog; posvetovnjačenje (sekularizacija) insistira da je svrha braka ovekovečenje prirode, robovanje prirodnoj zakonitosti rađanja dece, a ne opštenje ličnosti, trijumf slobode ljubavi. Crkva ne poništava prirodu, ona preobražava način postojanja prirode, upravlja prirodu da služi odnosu sa Bogom. Posvetovnjačenje, sekularizacija, nasuprot, demonizira prirodu, žigoše njene životne funkcije kao „nečiste“, veliča narcistički zahtev podčinjavanja „materije“ „duhu“.

Smatra se „fundamentalnim“, „autentično pravoslavnim“ ostajanje pri čisto svetovnom (kao kod prirodne religije) shvatanju seksualnosti kao zaraze, nečistote i pada.

Crkva poznaje i u svoj asketski podvig ubraja monaški put (odlazak iz sveta) i Svetu tajnu braka. Bezbračnosti „u svetu“, napredovanje u činovima kao u svetovnoj karijeri, ne može da ima veze sa načinom crkvenog bitisanja i života. To je bolesni produkt posvetovnjačenja, zato i svakodnevno uočavamo psihopatologiju koju rađa: izvitoperenja, nesigurnosti, monomanije, stravičnu usamljenost.

Crkveni oci, učitelji pustinje, nenadmašni poznavaoci ljudske prirode, proučili su i osvetlili vezu između seksualnog potiskivanja i: žeđi za vlašću, strasti srebroljublja (iz nesigurnosti), zavisnosti od ženskog „kinđurenja“, kićenja zlatom i pokazivanja. U opitu i mudrosti te vrhunske antropologije izražavaju se kriterijumi Crkve. U današnjoj okamenjenoj „konzervativnoj“ praksi trijumfuje posvetovnjačenje.

Možda je sve gore rečeno pogrešno. To je iskustvo i to su misli jednog profesora, a ne plod crkvenih harizmi. Ali, čak i ako iskustvo Crkve sve to odbaci, izazov se prilaže, jer možda doprinese energičnijoj samosvesti.  

Hristo Janaras 

      Sa grčkog preveo Dejan Ristić