Посветовњачење Цркве значи: да Црква постане „свет“ - да се губи разлика између супротстављених стварности, које Еванђеље означава речима „од света“ - „не од света“.
„Свет“ хоће уверења. Он не може да издржи у несигурности непознања, у празнини незнања. Ради тога и креира идеологије, догме, принципе, вредности, законе. „Свет“ у те компромисне конструкције умотава неодољиву психолошку потребу за сигурношћу и влашћу. Уколико се „убеђења“ индивидуе оспоре, у опасности је њено самоуверење, њен психолошки его. Убеђења се, дакле, наоружавају оружјем моћи: постају институција, јерархија чинова, кодекс закона и наредби, униформа, помпезне титуле.
Црква је антипод томе што свет тражи. Она говори о незнању „узвишенијем од сваког знања“. Она узноси Евхаристију Богу „Несхватљивом, Невидљивом, Недокучивом“. Она обећава познање Бога које се задобија само опитом односа, учешћа, љубави - знање које може да буде означено и појмовима, но никада се не исцрпљује само разумевањем појмова. „Уверења“ Цркве су више вера - поверење, а никако „научна“, властољубива сигурност.
Језик и љубав
Свет познаје, схвата, размишља, изражава се на основу језика који информације чула и разума претвара у символе. Границе језика су границе света, језик не може да каже „оно што око не види, ухо не чује и у срце људско не дође“. Језик је спознајни орган света, љубав је спознајни орган Цркве. Црква није безјезична, него, једноставно, њен језик служи односу, радости љубави, празнику себеодрицања и себеприношења.
Када језик Цркве постане аутономан у односу на факт Цркве (на живот као подвиг општења љубавне заједнице), тада се он посветовњачује, постаје језик нужности овога света, а не језик слободе. Постаје догма, убеђење, наредба, закон, тј. материјал за психолошко окивање и самодовољност ега. Тада, назови Црква ствара „умне идоле“, идеологије и психологије, држи реторске проповеди, слика, изграђује, пева, стварајући идол сентименталне утехе пропадљивости. Уместо евхаристијског тела, Црква постаје установа, „преовлађујућа религија“, јерархија властољубиве моћи, синодски одбори, канонско Право. Црква се преобраћа у „свет“, посветовњачује се, секуларизује се.
„Свет“ непрестано тражи да пронађе начине како би заборавио смрт, како би ефемерно преживљавање човеково учинио сладостраснијим. Можда и религијски сладостраснијим, помоћу илузорних уверења о вечном продужетку ега после смрти - намећући природну жељу као метафизичку стварност. Црква пружа само једну, веома конкретну праксу самоодрицања (аскезу). Онај који има поверења у ту праксу, може стваралачки да буде одведен до промене начина свог постојања: да престане да постоји егоцентрично, а да постоји само да би љубио. Језик може усиљено да назначи да се човек тада ослобађа од природних нужности (дакле, и од трулежности), познаје другачија мерила егзистенцијалне слободе, на неизрецив начин.
Ништа, међутим, није сигурно и загарантовано. Аскетска пракса је пут, а не безбедност. Чак и по мерилима „света“, пракса помоћу које би неко савладао језик музике, игре, математике, никада не гарантује резултате. У Цркви се човек креће „са надом“, са вером као главном попутнином. Учи се да у безбројним даровима свакидашњице опитује неизмерну љубав Божју према личности сваког човека. И има поверења.
Све оно што је нужност природе, захтев самопостојања, нагон самоодржања, јесте „свет“. Све оно што је слобода од природе, љубавно одрицање од самопостојања, поверење самоприношења, јесте Црква. Незнање и покушај индивидуалног оправдања, индивидуалног спасења, индивидуалне врлине, моћ светости, ауторитет догматске истине, јесте „свет“, тј. потврда пропадљивости, смрт. Сваки компромис са таквим индивидуалистичким захтевима претвара цркву у „свет“, посветовњачује је, секуларизује је.
Чудо, мистерија и моћ
Човекова природна потреба су емоционални полети, пријатне ганутости, мистична предвиђања. Тражење „натприродних“ (тј. магијских) „знамења“, такође је робовање природи. Свако попуштање таквим природним неопходностима Цркву брутално претвара у религију. Зато се и Достојевски у „Великом Инквизитору“ одважује да недвосмислено објави да су „чудо, мистерија и моћ“ три силе помоћу којих Антихрист влада светом. „Закони природе“ се не побеђују натприродним властољубивим силама које укидају човекову слободу (тј. могућност љубави), већ само препуштањем човекољубљу Распетога и Васкрслога из смрти Бога.
Црква се посветовњачује (секуларизује) када чудо, мистерија и моћ заузимају место реализму евхаристијског општења човека са Богом. Општење у хлебу и вину у Св. Литургији се потискује у простор „чуда“, ограничава се на минимална годишња приступања путиру Евхаристије. Восак и уље престају да се приносе као евхаристијски принос, електричне светиљке отуђују литургијско општење у илузорни утисак и декоративни изум. Богословска - откривењска функција Иконе поништава се да би се простор сентиментално (или моралнопоучно) испунио сладуњавим религиозним сликарством. Тронови владара и владарске одоре Епископа могу тако да послуже демонској сили „моћи“.
Црква не поништава природу
Посветовњачење, секуларизација, у сваком виду људског живота, преокреће границе и критеријуме црквеног факта: Црква преображава брак у откривењско остварење „самоиспражњења“ Христовог; посветовњачење (секуларизација) инсистира да је сврха брака овековечење природе, робовање природној законитости рађања деце, а не општење личности, тријумф слободе љубави. Црква не поништава природу, она преображава начин постојања природе, управља природу да служи односу са Богом. Посветовњачење, секуларизација, насупрот, демонизира природу, жигоше њене животне функције као „нечисте“, велича нарцистички захтев подчињавања „материје“ „духу“.
Сматра се „фундаменталним“, „аутентично православним“ остајање при чисто световном (као код природне религије) схватању сексуалности као заразе, нечистоте и пада.
Црква познаје и у свој аскетски подвиг убраја монашки пут (одлазак из света) и Свету тајну брака. Безбрачности „у свету“, напредовање у чиновима као у световној каријери, не може да има везе са начином црквеног битисања и живота. То је болесни продукт посветовњачења, зато и свакодневно уочавамо психопатологију коју рађа: извитоперења, несигурности, мономаније, стравичну усамљеност.
Црквени оци, учитељи пустиње, ненадмашни познаваоци људске природе, проучили су и осветлили везу између сексуалног потискивања и: жеђи за влашћу, страсти среброљубља (из несигурности), зависности од женског „кинђурења“, кићења златом и показивања. У опиту и мудрости те врхунске антропологије изражавају се критеријуми Цркве. У данашњој окамењеној „конзервативној“ пракси тријумфује посветовњачење.
Можда је све горе речено погрешно. То је искуство и то су мисли једног професора, а не плод црквених харизми. Али, чак и ако искуство Цркве све то одбаци, изазов се прилаже, јер можда допринесе енергичнијој самосвести.
Христо Јанарас
Са грчког превео Дејан Ристић |
