Kultura plodotvornog dijaloga

U prvoj polovini 20. veka čovečanstvo je imalo prilike da se upozna sa dva velika totalitaristička režima: sa komunizmom i fašizmom. Iako su mnogi pokušavali da ova dva pokreta prikažu kao potpuno različita, oni, u suštini, imaju mnogo više sličnosti nego razlika. Najvažnije sličnosti su im imperijalistički pogled na svet i nedemokratičnost (iako je, da podsetimo, Hitler legitimno pobedio na demokratskim izborima u Nemačkoj). Iz ove dve sličnosti proizilaze i sve druge, samo u drugačije obučenim frazeološkim formama.

I zaista, jedna od velikih društvenih posledica totalitarističkog režima je odsustvo svesti o potrebi plodotvornog dijaloga. Naime, nijedan od dva navedena režima nije u svojoj vladavini dozvoljavao demokratsku polemiku. Da bi druge prevarili da oni ipak imaju demokratsko uporište, često su fingirali lažne dijaloge zasnovane na principu: ti sad budi malo ono, ja ću biti malo ovo, a u stvari mislimo isto. Tako su  stvarani razni disidenti od kojih je, recimo, u Srbiji najpoznatiji samoproklamovani „otac nacije“, čovek kome je komunistička vlast u njegovom najvećem disidentstvu štampala na stotine hiljada knjiga, održavajući ga tako kao (lažni) drugačiji izbor. Jer bolje da moj čovek ima „drugačije“ mišljenje od mene, negoli da se stvarno pojavi pravi oponent. Sve u svemu, komunisti su totalitarističku vladavinu uspevali u Srbiji da održe više od pola veka. Iako je njihova vladavina propala, oni su ostali u vlasti.

Posledice tog i takvog totalitarističkog režima su katastrofalne, a jedna od najvećih i najteže izlečivih posledica je odsustvo dijaloga.

Saborna svest

Početkom 19. veka Srbija je, kroz početak borbe za povratak nezavisnosti, obnovila i borbu za povratak plodotvornog dijaloga koji je, na globalno nacionalnom nivou, imala do pada Smedereva, a kasnije je on postojao na mestima gde se čuvala zavetna svest srpskog naroda - u Crkvi.

Čuvar vežbanja u dijalogu je Crkva. Onaj ko je utemeljen u pravoslavnoj veri, ne beži od dijaloga. Nije prirodno da od njega beži, jer u srži pravoslavne vere jeste sabornost. Neko bi mogao prigovoriti i reći da je besmisleno pričati o postojanju dijaloga u Srbiji u vremenu XII, XIII ili XIV veka, kada je to vreme bilo vreme apsolutističkih vladalaca. Stavovi da je Srbija u nemanjićko i lazarevićko vreme bila apsolutistička država padaju u vodu ako se samo podsetimo na Zakonopravilo Svetoga Save i Dušanov zakonik. Zašto bi apsolutisti bilo potrebno da donosi zakon koji moraju svi, pa i on, striktno poštovati?! Zar arhitektura i slikarstvo manastira Studenice ne govori upravo o dijalogu civilizacija, o dijalogu Istoka i Zapada, i zar arhitektura i slikarstvo manastira Studenice nisu najbolji pokazatelji plodotvornosti dijaloga?! Zar sopoćanski živopis ne govori kako samo oni koji su utemeljeni u veri, dakle, slobodni u Hristu („Sve mogu u Hristu koji mi daje moć“ - Fil. 4,13), mogu da prime uticaje drugih kultura i da izrode novu i bolju kulturu. Samo narod koji u sebi ima svest o plodotvornosti dijaloga može da primi u sebe uticaje drugih kultura i da ih preoblikuje u nešto novo i bolje. To ne može da uradi ksenofobičan narod, a srpski pravoslavni narod (Studenica je najbolji primer za to) nikada nije bio zatvoren za pozitivne uticaje drugih.

Ako neko prigovori da je to vreme bilo vreme klerikalnog mračnog srednjeg veka, moramo ga podsetiti na dve činjenice: prvo, smatrati da kulturološke vrednosti i iskustvo zapadnoevropskih naroda treba bez preispitivanja primeniti u Srbiji je pogrešno iz prostog razloga što takav način isključuje zdravu polemiku, i drugo, Srpska pravoslavna crkva nije nikada i nikoga spaljivala na lomači niti sprovodila inkviziciju protiv neistomišljenika. Ona je, zapravo, negovala zavetnu svest srpskog naroda, čuvala je i čuva srpsku zavetnu zajednicu, a preduslov očuvanja te zajednice je postojanje dijaloga. Njegošev Gorski vijenac nije ništa drugo do pokazivanje postojanja zavetne zajednice srpskog naroda, tj. pokazivanje (i dokazivanje) dijaloga koga je srpski pravoslavni narod negovao u Crkvi čak i u vremenu pod Turcima. Gorski vijenac je najmanje istraga poturica. Istraga je samo povod za crkveno-narodni sabor, za saborno razgovaranje i dogovaranje. Tajna i kvalitet Gorskog vijenca krije se upravo u načinu vođenja dijaloga. Ovo najpoznatije Njegoševo delo na najbolji način nam pokazuje šta su crkveno-narodni sabori, ko u njima učestvuje, o čemu se razgovara, kako se razgovara i kako se dogovara. Crkveno-narodni sabori koji su vekovima postojali u srpskoj istoriji pokazuju postojanje pravog plodotvornog dijaloga u društvenoj istoriji pravoslavnih Srba.

Danas se problem javlja u nedovoljnom shvatanju pojma dijaloga u Crkvi. On se, svakako, razlikuje od današnjeg liberalno-demokratskog dijaloga ili skupštinskog preglasavanja ili nadglasavanja. Dijalog u Crkvi pretpostavlja dobronamerne učesnike kojima nije stalo da se njihov stav usvoji, već da njihov stav bude jedan u nizu stavova koji će osvetliti određeni problem i koji će, samim tim što je iznet, pomoći da se pronađe najbolje rešenje.

Odakle potiče studenički i sopoćanski dijalog civilizacija? Potiče iz Crkve, potiče iz Svete Trojice, jer Sveta Trojica je večni Sabor. Sama reč sabor na srpskom jeziku znači zbir, sabiranje, zajedništvo. Saborna svest, koju čovek stiče u Crkvi, nije totalitaristička svest, nije jednoumlje. Divan primer dijaloga nalazimo u Svetom Pismu. U Delima Apostolskim Gospod se obraća Ananiju da ide i da krsti Savla. Ali, Ananije se buni: „Gospode, čuo sam od mnogih za toga čovjeka koliko zla počini svetima tvojima u Jerusalimu. I ovdje ima vlast od prvosveštenika da veže sve koji prizivaju Ime Tvoje. A Gospod mu reče: Idi, jer mi je on sasud izbrani, da iznese Ime moje pred neznabošce i careve i sinove Izrailjeve; A ja ću mu pokazati koliko mu valja postradati za Ime moje“ (Dap 9,13-16). Gospodu se, dakle, suprotstavlja Ananije. On je ličnost, on traži odgovor na nešto što ne razume, i to ne traži odgovor od drugog čoveka, već od Gospoda! I tek kada je dobio odgovor da se Savle obratio, Ananije je poslušao zapovest Gospodnju: „I otide Ananija, i uđe u kuću, i metnuvši ruke na njega reče: Savle brate, Gospod Isus, koji ti se javi na putu kojim si išao, poslao me je da progledaš i da se ispuniš Duha Svetoga“ (isto, st. 17). Navedeni deo iz Svetog Pisma je najbolji odgovor svima onima koji tvrde da u Crkvi nema dijaloga i da je Crkva, samim tim, totalitaristička organizacija.

Vukova kulturološka greška

Jedan od ključnih prigovora Vuku Karadžiću je što je u srpsku kulturološku matricu na velika vrata uveo vulgarne prepirke i svađe. Naravno da to ne znači da pre Vuka nije bilo svađa, ali ih je on potvrdio, na njima je utemeljio svoju jezičku revoluciju (a ne reformu), na njima su se učili njegovi učenici, postajući slepi pobornici stava da sve što nije Vukovo i od Vuka treba omalovažiti, skrajnuti i zatrti. Ta seljačka crta Vukove ličnosti, jasno istaknuta u njegovim Utucima, izazvala je odsustvo zdrave polemike i pronalaženja najboljeg rešenja za mnogobrojne probleme srpskog naroda. Naravno da Vuk nije bio jedini „krivac“, jer za svađu je uvek potrebno (bar) dvoje, ali treba podsetiti da se pored, ili bolje reći između dve zaraćene strane (Vuka i vukovaca s jedne i Mitropolita Stratimirovića i njegovih sledbenika s druge), nalazio i jedan od najumnijih i najobrazovanijih ljudi svoga vremena, kaluđer Lukijan Mušicki koji je pozivao na mir, slogu i DOGOVOR. Današnje nepoznavanje značaja Mušickovog stava (pesma Glas narodoljubca) da braća treba da sednu za sto i da se dogovore, jer srpskom narodu niko neće doneti dobro ako to prvo ne učine ujedinjeni Srbi, pokazuje koliko je kultura plodotvornog dijaloga u našem narodu mala. Posmatrano iz ugla kulturološke istorije, Mušicki je gubitnik. Smatrajući da su oni jedino u pravu, nijedna od zaraćenih strana ga nije poslušala. Ni posle skoro 200 godina sud srpske istorije nije postavio Lukijana Mušickog na pravo mesto, ali ono što je sigurno, jeste da je on svojim pozivom na bratski dogovor i pronalaženje „srednjeg stila“ ostavio, nažalost, nedovoljno znan trag svojim potomcima. Borbeni duh iz vremena Vukovih utuka prelio se i na ostale oblasti srpskog društvenog života.

Univerzitetski totalitarizam

  Odsustvo kulture dijaloga primetno je na svakom koraku: u privredi, ekonomiji, sudstvu, politici, školstvu...

Navedimo primer akademskog obrazovanja. Univerzitetski totalitarizam u Srbiji je očigledan. Mali broj profesora Beogradskog i drugih univerziteta u Srbiji je spreman da kod studenata razvije polemički duh, valjda plašeći se da bi njihovo profesorsko (ne)znanje moglo biti preispitivano i otkriveno. Nekada su profesori na univerzitetu iza sebe ostavljali talentovane i umne asistente jer su imali svest da su vrhovi koje će njihovi đaci dostignuti ujedno i njihovi, dok sada, nažalost, to nije slučaj: za asistente se biraju ideološko podobni istomišljenici. Naravno, postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo. Oni koji znaju, ne plaše se dijaloga. Oni koji ne znaju, ili ne znaju dovoljno, na sve moguće načine se trude da izbegnu dijalog sa neistomišljenicima. Ideološki (komunistički) univerzitetski profesorski kadar, utvrđen u posleratovskim komunističkim odborima za podobnost (nažalost, malo se zna o čistkama na Univerzitetu posle Drugog svetskog rata), navikao na poluvekovno jednoumlje i ispiranje mozgova, nikako ne može da se privikne i da shvati da kvalitet budućih akademskih građana zavisi od samostalnog promišljanja, a ono se najbolje stiče vežbanjem u konstruktivnom polemičkom dijalogu.

Da nije sve tako crno na srpskim univerzitetima, pokazuju mlađi profesorski kadrovi kod kojih je primetna spremnost za polemiku sa studentima. Treba biti strpljiv, jer svaka univerzitetska promena, (naravno, ako se ona vrši bez proterivanja, ubistava ili bilo kog drugog oblika torture) je spora.

Kako do plodotvornog dijaloga

Naša aktivnost u budućnosti mora ići u pravcu razvijanja svesti o potrebi plodotvornog dijaloga. Ako nismo spremni na dijalog, ako nismo spremni da prihvatimo tuđe mišljenje, onda postajemo ideološki zaslepljeni ljudi, pa makar bili i svetosavskog opredeljenja. Dokle god su Srbi u svojoj kulturi negovali sabornu svest kao potrebu za dijalogom verujućih ljudi oko svih bitnih pitanja vezanih za narod, dotle je srpska kultura bila jedna od najvrednijih u Evropi. I koliko svest o bitnosti plodotvornog dijaloga bude rasla, toliko će i Srbija uspevati da povrati svoj svetosavski, demokratski lik.