Култура плодотворног дијалога

И заиста, једна од великих друштвених последица тоталитаристичког режима је одсуство свести о потреби плодотворног дијалога. Наиме, ниједан од два наведена режима није у својој владавини дозвољавао демократску полемику. Да би друге преварили да они ипак имају демократско упориште, често су фингирали лажне дијалоге засноване на принципу: ти сад буди мало оно, ја ћу бити мало ово, а у ствари мислимо исто. Тако су  стварани разни дисиденти од којих је, рецимо, у Србији најпознатији самопрокламовани „отац нације“, човек коме је комунистичка власт у његовом највећем дисидентству штампала на стотине хиљада књига, одржавајући га тако као (лажни) другачији избор. Јер боље да мој човек има „другачије“ мишљење од мене, неголи да се стварно појави прави опонент. Све у свему, комунисти су тоталитаристичку владавину успевали у Србији да одрже више од пола века. Иако је њихова владавина пропала, они су остали у власти.

Последице тог и таквог тоталитаристичког режима су катастрофалне, а једна од највећих и најтеже излечивих последица је одсуство дијалога.

Саборна свест

Почетком 19. века Србија је, кроз почетак борбе за повратак независности, обновила и борбу за повратак плодотворног дијалога који је, на глобално националном нивоу, имала до пада Смедерева, а касније је он постојао на местима где се чувала заветна свест српског народа - у Цркви.

Чувар вежбања у дијалогу је Црква. Онај ко је утемељен у православној вери, не бежи од дијалога. Није природно да од њега бежи, јер у сржи православне вере јесте саборност. Неко би могао приговорити и рећи да је бесмислено причати о постојању дијалога у Србији у времену XII, XIII или XIV века, када је то време било време апсолутистичких владалаца. Ставови да је Србија у немањићко и лазаревићко време била апсолутистичка држава падају у воду ако се само подсетимо на Законоправило Светога Саве и Душанов законик. Зашто би апсолутисти било потребно да доноси закон који морају сви, па и он, стриктно поштовати?! Зар архитектура и сликарство манастира Студенице не говори управо о дијалогу цивилизација, о дијалогу Истока и Запада, и зар архитектура и сликарство манастира Студенице нису најбољи показатељи плодотворности дијалога?! Зар сопоћански живопис не говори како само они који су утемељени у вери, дакле, слободни у Христу („Све могу у Христу који ми даје моћ“ - Фил. 4,13), могу да приме утицаје других култура и да изроде нову и бољу културу. Само народ који у себи има свест о плодотворности дијалога може да прими у себе утицаје других култура и да их преобликује у нешто ново и боље. То не може да уради ксенофобичан народ, а српски православни народ (Студеница је најбољи пример за то) никада није био затворен за позитивне утицаје других.

Ако неко приговори да је то време било време клерикалног мрачног средњег века, морамо га подсетити на две чињенице: прво, сматрати да културолошке вредности и искуство западноевропских народа треба без преиспитивања применити у Србији је погрешно из простог разлога што такав начин искључује здраву полемику, и друго, Српска православна црква није никада и никога спаљивала на ломачи нити спроводила инквизицију против неистомишљеника. Она је, заправо, неговала заветну свест српског народа, чувала је и чува српску заветну заједницу, а предуслов очувања те заједнице је постојање дијалога. Његошев Горски вијенац није ништа друго до показивање постојања заветне заједнице српског народа, тј. показивање (и доказивање) дијалога кога је српски православни народ неговао у Цркви чак и у времену под Турцима. Горски вијенац је најмање истрага потурица. Истрага је само повод за црквено-народни сабор, за саборно разговарање и договарање. Тајна и квалитет Горског вијенца крије се управо у начину вођења дијалога. Ово најпознатије Његошево дело на најбољи начин нам показује шта су црквено-народни сабори, ко у њима учествује, о чему се разговара, како се разговара и како се договара. Црквено-народни сабори који су вековима постојали у српској историји показују постојање правог плодотворног дијалога у друштвеној историји православних Срба.

Данас се проблем јавља у недовољном схватању појма дијалога у Цркви. Он се, свакако, разликује од данашњег либерално-демократског дијалога или скупштинског прегласавања или надгласавања. Дијалог у Цркви претпоставља добронамерне учеснике којима није стало да се њихов став усвоји, већ да њихов став буде један у низу ставова који ће осветлити одређени проблем и који ће, самим тим што је изнет, помоћи да се пронађе најбоље решење.

Одакле потиче студенички и сопоћански дијалог цивилизација? Потиче из Цркве, потиче из Свете Тројице, јер Света Тројица је вечни Сабор. Сама реч сабор на српском језику значи збир, сабирање, заједништво. Саборна свест, коју човек стиче у Цркви, није тоталитаристичка свест, није једноумље. Диван пример дијалога налазимо у Светом Писму. У Делима Апостолским Господ се обраћа Ананију да иде и да крсти Савла. Али, Ананије се буни: „Господе, чуо сам од многих за тога човјека колико зла почини светима твојима у Јерусалиму. И овдје има власт од првосвештеника да веже све који призивају Име Твоје. А Господ му рече: Иди, јер ми је он сасуд избрани, да изнесе Име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве; А ја ћу му показати колико му ваља пострадати за Име моје“ (Дап 9,13-16). Господу се, дакле, супротставља Ананије. Он је личност, он тражи одговор на нешто што не разуме, и то не тражи одговор од другог човека, већ од Господа! И тек када је добио одговор да се Савле обратио, Ананије је послушао заповест Господњу: „И отиде Ананија, и уђе у кућу, и метнувши руке на њега рече: Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу којим си ишао, послао ме је да прогледаш и да се испуниш Духа Светога“ (исто, ст. 17). Наведени део из Светог Писма је најбољи одговор свима онима који тврде да у Цркви нема дијалога и да је Црква, самим тим, тоталитаристичка организација.

Вукова културолошка грешка

Један од кључних приговора Вуку Караџићу је што је у српску културолошку матрицу на велика врата увео вулгарне препирке и свађе. Наравно да то не значи да пре Вука није било свађа, али их је он потврдио, на њима је утемељио своју језичку револуцију (а не реформу), на њима су се учили његови ученици, постајући слепи поборници става да све што није Вуково и од Вука треба омаловажити, скрајнути и затрти. Та сељачка црта Вукове личности, јасно истакнута у његовим Утуцима, изазвала је одсуство здраве полемике и проналажења најбољег решења за многобројне проблеме српског народа. Наравно да Вук није био једини „кривац“, јер за свађу је увек потребно (бар) двоје, али треба подсетити да се поред, или боље рећи између две зараћене стране (Вука и вуковаца с једне и Митрополита Стратимировића и његових следбеника с друге), налазио и један од најумнијих и најобразованијих људи свога времена, калуђер Лукијан Мушицки који је позивао на мир, слогу и ДОГОВОР. Данашње непознавање значаја Мушицковог става (песма Глас народољубца) да браћа треба да седну за сто и да се договоре, јер српском народу нико неће донети добро ако то прво не учине уједињени Срби, показује колико је култура плодотворног дијалога у нашем народу мала. Посматрано из угла културолошке историје, Мушицки је губитник. Сматрајући да су они једино у праву, ниједна од зараћених страна га није послушала. Ни после скоро 200 година суд српске историје није поставио Лукијана Мушицког на право место, али оно што је сигурно, јесте да је он својим позивом на братски договор и проналажење „средњег стила“ оставио, нажалост, недовољно знан траг својим потомцима. Борбени дух из времена Вукових утука прелио се и на остале области српског друштвеног живота.

Универзитетски тоталитаризам

  Одсуство културе дијалога приметно је на сваком кораку: у привреди, економији, судству, политици, школству...

Наведимо пример академског образовања. Универзитетски тоталитаризам у Србији је очигледан. Мали број професора Београдског и других универзитета у Србији је спреман да код студената развије полемички дух, ваљда плашећи се да би њихово професорско (не)знање могло бити преиспитивано и откривено. Некада су професори на универзитету иза себе остављали талентоване и умне асистенте јер су имали свест да су врхови које ће њихови ђаци достигнути уједно и њихови, док сада, нажалост, то није случај: за асистенте се бирају идеолошко подобни истомишљеници. Наравно, постоје изузеци који потврђују правило. Они који знају, не плаше се дијалога. Они који не знају, или не знају довољно, на све могуће начине се труде да избегну дијалог са неистомишљеницима. Идеолошки (комунистички) универзитетски професорски кадар, утврђен у послератовским комунистичким одборима за подобност (нажалост, мало се зна о чисткама на Универзитету после Другог светског рата), навикао на полувековно једноумље и испирање мозгова, никако не може да се привикне и да схвати да квалитет будућих академских грађана зависи од самосталног промишљања, а оно се најбоље стиче вежбањем у конструктивном полемичком дијалогу.

Да није све тако црно на српским универзитетима, показују млађи професорски кадрови код којих је приметна спремност за полемику са студентима. Треба бити стрпљив, јер свака универзитетска промена, (наравно, ако се она врши без протеривања, убистава или било ког другог облика тортуре) је спора.

Како до плодотворног дијалога

Наша активност у будућности мора ићи у правцу развијања свести о потреби плодотворног дијалога. Ако нисмо спремни на дијалог, ако нисмо спремни да прихватимо туђе мишљење, онда постајемо идеолошки заслепљени људи, па макар били и светосавског опредељења. Докле год су Срби у својој култури неговали саборну свест као потребу за дијалогом верујућих људи око свих битних питања везаних за народ, дотле је српска култура била једна од највреднијих у Европи. И колико свест о битности плодотворног дијалога буде расла, толико ће и Србија успевати да поврати свој светосавски, демократски лик.