Evropeizacija i Pravoslavlje

Nije jednostavno odvažiti se danas na autonoman i kritički, još manje polemičan govor o evropskim integracijama. Jer, takav govor „otvoren“ je za različite idejne, teorijske i duhovne prilaze, a njegov jedini kriterijum čine valjanost i snaga argumenata koji se zastupaju. A baš odsustvo ovakvog govora postaje, izgleda, sve više „pravilo“ u životu današnje sekularizovane, materijalističke, potrošačke, po mnogo čemu mediokritetske, nadasve jalove, „zombirane“, dehristijanizovane zapadne civilizacije...

Utoliko je teže govoriti o „evropskoj integraciji“, toj „magičnoj reči“ s početka DžDžI veka, toj svojevrsnoj ideološkoj, političkoj i duhovnoj „mantri“ koja traži od nas bezrezervno prihvatanje, podvrgavanje važenju bez upitnosti i kritične distance! Tačnije, ovde je u pitanju vrhunska vrednost, „sama kruna“ , postojeće agresivne „mašinerije političke lingvistike“ stavljene „u službu“ konkretnih ideoloških, političkih i duhovnih potreba, te na njima zasnovanih strategija vladanja, u čijoj osnovi se nalaze interesi sasvim određenih političkih grupacija. Kao takva, ona se postavlja na neki način kao „meritoran sudija“ nad čitavim našim životima, neprikosnoveno „prosuđujući“ u čemu su naši aktuelni i perspektivni državni, nacionalni, ali i sasvim lični interesi.

Razumljivo, ovakav naglašeno ideologiziran, politiziran, pa i manipulativan pristup evropskoj integraciji ne pada nimalo teško, čak je potpuno prirodan, jednoj duboko podaničkoj ideološkoj svesti u osnovi usmerenoj protiv kritičkog mišljenja, prava na izbor između različitih mogućnosti, odgovornog odlučivanja, te delatnog i stvaralačkog odnosa čoveka prema vlastitom životu. Pravi paradigmatičan primer takve svesti, predstavlja višedecenijska vladavina apsolutističke socijalističke ideologije u nas. Začuđujuće je, međutim, što su i nakon „sloma“ socijalističkog režima njeni značajni „relikti“, na volšeban način, nastavili da „žive“ u „glavama“ mnogih ljudi, ali i „mentalitetu“ pojedinih političkih partija, društvenih organizacija, raznih oblika kolektiviteta, pa i nekih nevladinih organizacija „proevropske orijentacije“. Tako su, recimo, i danas snažno prisutni neki tipični „učinci“ socijalističke vladine - skrivanje iza autoriteta „kolektivnih interesa“ (partije, države, nacije, i dr.), bezrezervno prihvatanje vođstva, zaparloženost, učmalost, alarmantno odsustvo kreativnosti...

Čini se, ujedno, da upravo ovakva ideološka svest svikla na pasivnost, „večno netalasanje“, te odučena od „rizika slobode“ i „tereta odgovornosti“, stoji u pozadini ponašanja znatnog dela našeg biračkog tela pre petooktobarskih zbivanja, ali i danas. Izgleda, treba da protekne još mnogo vremena kako bi, ovde, „birači-podanici“ postali „birači-građani“! Osnovna pretpostavka za to jeste njihovo izlaženje iz okrilja bilo kakvog „Velikog Mi“ (partije, države, kolektiviteta), te odricanje od njegove lažne sigurnosti tipa „s nama nema neizvesnosti“, kako bi konačno oslobodili svoju zapretanu subjektnost. Sve dok se to ne dogodi, oni će i neznajući nastaviti da rade „na ruku“ svih velikih „tehnologa vladanja“, zato što tačno ispunjavaju njihov san o idealnom podaniku! Takvim podanikom se najlakše vlada, s obzirom na to da je ovde reč o čoveku - delu apstraktne mase, koja razara svaku individualnost i identitet. A kako masa, po pravilu, postaje sve više lišena duha, ima tendenciju da ne toleriše samostalnost, i hoće da uniformiše ljude - disciplinujući ih u „poslušne mrave“- to je potpuno jasno da čoveka, pripadnika ovakve „ljudske gomile“, uopšte nije potrebno uveravati da će mu biti bolje, dovoljno je samo reći kako mu neće biti gore... „Samo da nam ne bude gore“, čuveni je moto onih koji su izgubili sve, a hteli bi da sačuvaju bar svoje „golo postojanje“!

Otuda se mogla i zbiti tako „brza“ i „efikasna“ transformacija jednog ekstremno podaničkog mentaliteta kakav je komunistički u navodno evropski mentalitet, a u stvari njegov potpuno nakazni surogat! Jer, tu se jedan „vid podaništva“ samo smenio drugim! Tako, recimo, dojučerašnji dobro znani i osvedočeni komunisti-internacionalisti bez ikakvih problema preko noći „doživljavaju“ svojevrsnu „prosvetiteljsku katarzu“, postajući osvedočeni „evropejci“ duboko odani evropskoj integraciji i pridruživanju Evropskoj Uniji!

Ali, ovako nekritičan i totalitaran pristup evropskoj integraciji mogao bi naići na otpor, pa i nedobrodošlicu, u jednoj istinski religioznoj, a pre svega hrišćanskoj svesti- utemeljenoj na čovekovoj slobodi i njegovom prirodnom pravu da odlučuje - koja je, stoga, duboko delatna, podvižnička, stvaralačka, rečju ličnosna.

Pravoslavni potencijali

Imajući sve to u vidu, mislim da naše današnje izjašnjavanje za „evropeizaciju“ i pridruživanje Evropskoj Uniji ne bi, nikako, smelo zaobići ozbiljnu raspravu o samoj prirodi promena za koje se zalaže. Jer, često ponavljana nasušna potreba našeg „vraćanja u Evropu“ stavlja pred nas niz značajnih konstatacija, ali i pitanja. Najpre, time se izriče tvrdnja da smo dosada živeli izvan Evrope, izopšteni iz njenih integracionih i civilizacijskih tokova. Vratiti se u Evropu, znači, integrisati se u njen jedinstveni ekonomski, politički, kulturni, duhovni i civilizacijski prostor. No, već tu se otvara pitanje: šta je to, u stvari, Evropa? Šta je to, uopšte, „evropsko“? Jesu li to sinonimi za jedan istovetan „model“ ekonomije, političkog vladanja, društvenog života, kulture, stvaralaštva i duhovnosti? Ako oni to jesu, da li je onda evropski poziv na slobodu, demokratiju, univerzalizam i emancipaciju, zapravo, poziv na moderni uniformizam, jednolikost? Ili „evropsko“, ipak, možda dopušta neposredno postojanje mnogovrsnih vidova njegovog manifestovanja? Drugim rečima, da li preuzimanje evropskih zakona i konstituisanje državnih ustanova po uzoru na najrazvijenije zemlje Evrope implicira poništavanje ili, pak, očuvanje naših tradicionalnih vrednosti? Treba li naše integrisanje u evropski kulturni i duhovni prostor da „isključi“ našu tradiciju, specifične kulturne obrasce, vladajuća verska načela života? Ili, pak, upravo njih treba da unese u zajedničko evropsko kulturno i duhovno nasleđe, koje će se nadalje razvijati u jednom specifičnom vidu? Ako se zna da je Evropa izrazito pluralizovan politički, kulturni i privredni prostor, onda je jasno da njena „formula“ integracije ne sme da potisne niti poništi razlike; njen „imperativ“ sadržan je upravo u njihovom očuvanju.

Stoga, moramo što pre odgovoriti na pitanje u čemu leži istinska moć tradicije u današnjem procesu evropeizacije? Jesu li nasleđeni običaji, tzv. narav naroda, u stanju da ugroze promene koje ona podrazumeva? Ili, upravo tradicije - shvaćene kao dinamičan sistem „pravila“ ophođenja „otvoren“ ka učincima vremena - mogu da joj doprinesu? Pored ostalog i zato što tradicije uspevaju mnogo efikasnije da usmere delatnosti individua, nego što bi to bio u stanju učiniti bilo koji pojedinac u Dekartovom smislu! Shodno tome, svako pretvaranje tradicije - kao predaje delatne u stvaranju i održavanju identiteta čoveka i naroda - u nedelotvornu i ništavnu prošlost, moralo bi dovesti do tragičnih posledica na planu ljudske egzistencije. Evropeizacija koja to previđa nema dobre izglede da „utvrdi“ čak ni ono što je već osvojila. Još više od toga, njeni mogući „ učinci“ bi umnogome podsetili na dobro znane komunističke „ideološke zahvate“ - olako i nekritičko odbacivanje svake tradicije i bogatih izdanaka narodne povesti, te stvaranje apstraktnih „građana sveta“ koji su izgubili svoj konkretan ljudski lik, identifikujući se s „bezličnom masom“ lažnog univerzalizma! Da je u tom domenu opasno svako preterivanje, svedoče brojni primeri sa identitetom u skoro svim društvima koja danas sačinjavaju Evropsku Uniju. Oni manifestuju duboku krizu kroz koju prolazi klasičan nacionalni identitet, a naročito probleme vezane za njegovo tumačenje i rekonstrukciju. Do nje, na prvom mestu, dovodi često korišćena ideja o „slabljenju“ nacionalnog (državnog) identiteta, a u ime jačanja regiona i nadnacionalne zajednice. Jer, takva optimistična predviđanja nekih kreatora Evropske Unije da će se evropske države i nacije lako odreći svojih pojedinačnih identiteta u ime zajedničkog evropskog identiteta, ubrzo su se pokazala kao ishitrena i nerealna.

Stoga, presudan izazov u tek otpočelom procesu tranzicije u nas predstavlja upravo pronalaženje „prave mere“ između „globalnog“ i „lokalnog“, „univerzalnog“ i „nacionalnog“, „modernog“ i „tradicionalnog“. U sklopu toga, neizostavno je preispitivanje pravoslavnog dela našeg identiteta: kritičko vrednovanje pravoslavnih ideja, vrednosti i tradicije, te „odluka“ o njihovom mestu u nastajućem „postkomunističkom“ društvu. Tim tragom se „otvaraju“ sledeća pitanja: Da li je pravoslavlje, uistinu, „strano telo“ u svakoj modernoj političkoj zajednici? Je li ono „po sebi“ anticivilizacijsko i antidemokratsko? Preči li nam stvarno put u demokratiju, prosperitet i slobodu? Jesu li baš svi pravoslavni obrasci ponašanja prevaziđeni u društvenom saobraćanju? Da li je „govor“ moderne racionalnosti uvek na štetu pravoslavlja? Može li pravoslalje doprineti moralnom i duhovnom „ozdravljenju“ našeg društva, koje pokazuje znake ozbiljne patologije? Najzad, kakvi su izgledi univerzalnih pravoslavnih sadržaja u „približavanju“ i „okupljanju“ naše duboko razjedinjene i konfliktne javnosti? Može li pravoslavlje doprineti smanjenju „nivoa“ agresije, neprijateljstva, tribalističke uskogrudosti i sebičnosti, „otvarajući“ tako put ka konstituisanju moralnijeg i pravednijeg društva, te „zaživljavanju“ stabilnog zajedništva?

Sigurno je jedno: u ovakvom mogućem „oduhovljenju“ našeg prostora odlučujuću ulogu ima Srpska pravoslavna crkva. A u tome joj, svakako, danas idu na ruku postojeće društvene okolnosti. Pet godina nakon pada Miloševića s vlasti i otpočinjanja tranzicije u pravom smislu reči, mi živimo još uvek u jednom visoko konfliktnom i traumatizovanom društvu: pritiska nas težak balast nerešenih državnih i nacionalnih problema, skoro nepomirljivih političkih razmirica i sukoba, oštro izraženih socijalnih tenzija i konflikata. To je razumljivo, s obzirom na odsustvo stabilnog pravnog poretka i sistema, krhkost pravne države i civilnog društva, te apsolutnu dominaciju politike u kojoj ne postoje „čvrsta“ pravila političke igre, već vladaju voluntarizam i pragmatizam, što nužno dovodi do dramatičnog trošenja moralne vrednosti i potencijala ljudskosti. Jasno, ovakav fenomen politike koja „guta“ društvo, a pri tome ne postoje moćna sredstva civilne kontrole nad njom, ubrzano otvara put stvaranju prave društvene patologije: pravna i lična nesigurnost, sunovrat moralnih i etičkih vrednosti, korupcija, kriminal, alarmantna nezaposlenost, porast siromaštva, stalna krizna žarišta i terorizam na Kosovu i Metohiji, međuetničke i međunacionalne napetosti i konflikti u Vojvodini i Raškoj oblasti.

Naravno, sa uvećavanjem ovakvih pretnji koje ugrožavaju naš normalan život, odnos prema zlu samo dobija na aktuelnosti. Stoga, izgleda da se sada sva pitanja sažimaju u jedno: pitanje o moralnosti! Šta se ovde može učiniti? Ko može da zaustavi ovakvo naše potonuće? Odakle državi i društvu temeljna uverenja o smislu ljudskog suživota, koja oni sami ne mogu jamčiti? Zna se da upravo na samom izvoru ovakvih temeljnih vrednosti leži - hrišćanstvo. Baš u ovoj tački, jasno se obelodanjuju povoljni uslovi za revitalizaciju “crkvenog“ i „pravoslavnog“, pa dakle, i jačanje uloge Srpske pravoslavne crkve, kao „čuvara društvenog morala“ i „promotera“ univerzalnih društvenih vrednosti na kojima je sazdan sam temelj evropske civilizacije. Ovde je reč o onim pravoslavnim normama i „obrascima“ ponašanja, čija je osnovna „namera“ - osmišljavanje ljudskog života i uspostavljanje odnosa unutar društvene zajednice, kojima se razvija duh solidarnosti, saradnje, uzajamnog poštovanja, uvažavanja tuđih potreba kao sopstvenih, ali i ljubavi i milosrđa. Takvim specifičnim normama se čovek obavezuje na „dobru volju“ prema drugome i visok stepen moralnosti i savesti u svom sveukupnom delovanju.

Upravo insistiranjem na provođenju ovakvih specifičnih normi, Crkva „interveniše“ u sferi morala u društvu, doprinoseći razvoju njihovih pozitivnih efekata, sprečavajući njihovo kršenje, koje u krajnjem slučaju dovodi do „vladavine zla“. Istovremeno, provođenjem pravoslavnih sadržaja u domenu etike, morala i prava, vrši se zapravo integrisanje čoveka i naroda u određenu društvenu zajednicu. To ima, svakako, naročito značenje u multietničkim i multikonfesionalnim sredinama, gde je dragocena etika pluralizma, tj. etika dijaloga i saradnje. Međutim, sve je ovo moguće tek pod uslovom da se Crkva i vera ne svedu isključivo na sferu čovekove privatnosti koja nema stvarni značaj za društveni suživot građana. Dobro se zna da je jedino hrišćanstvo, svedeno na ideologiju i religiju individualističkog usmerenja, moguće smestiti u takvu jednu „privatnost“, dok ono u svom pravom, izvornom, crkvenom smislu nužno podrazumeva sasvim određen tip zajedništva utemeljenog na hrišćanskim idejama. Upravo u tome leži danas velika šansa za pravoslavlje, s obzirom da se ono tokom čitave povesti naglašeno borilo za svoju crkvenost, kloneći se brojnih iskušenja „sekularizacije“, „religizacije“ i „ideologizacije“!