Није једноставно одважити се данас на аутономан и критички, још мање полемичан говор о европским интеграцијама. Јер, такав говор „отворен“ је за различите идејне, теоријске и духовне прилазе, а његов једини критеријум чине ваљаност и снага аргумената који се заступају. А баш одсуство оваквог говора постаје, изгледа, све више „правило“ у животу данашње секуларизоване, материјалистичке, потрошачке, по много чему медиокритетске, надасве јалове, „зомбиране“, дехристијанизоване западне цивилизације...
Утолико је теже говорити о „европској интеграцији“, тој „магичној речи“ с почетка ЏЏИ века, тој својеврсној идеолошкој, политичкој и духовној „мантри“ која тражи од нас безрезервно прихватање, подвргавање важењу без упитности и критичне дистанце! Тачније, овде је у питању врхунска вредност, „сама круна“ , постојеће агресивне „машинерије политичке лингвистике“ стављене „у службу“ конкретних идеолошких, политичких и духовних потреба, те на њима заснованих стратегија владања, у чијој основи се налазе интереси сасвим одређених политичких групација. Као таква, она се поставља на неки начин као „мериторан судија“ над читавим нашим животима, неприкосновено „просуђујући“ у чему су наши актуелни и перспективни државни, национални, али и сасвим лични интереси.
Разумљиво, овакав наглашено идеологизиран, политизиран, па и манипулативан приступ европској интеграцији не пада нимало тешко, чак је потпуно природан, једној дубоко поданичкој идеолошкој свести у основи усмереној против критичког мишљења, права на избор између различитих могућности, одговорног одлучивања, те делатног и стваралачког односа човека према властитом животу. Прави парадигматичан пример такве свести, представља вишедеценијска владавина апсолутистичке социјалистичке идеологије у нас. Зачуђујуће је, међутим, што су и након „слома“ социјалистичког режима њени значајни „реликти“, на волшебан начин, наставили да „живе“ у „главама“ многих људи, али и „менталитету“ појединих политичких партија, друштвених организација, разних облика колективитета, па и неких невладиних организација „проевропске оријентације“. Тако су, рецимо, и данас снажно присутни неки типични „учинци“ социјалистичке владине - скривање иза ауторитета „колективних интереса“ (партије, државе, нације, и др.), безрезервно прихватање вођства, запарложеност, учмалост, алармантно одсуство креативности...
Чини се, уједно, да управо оваква идеолошка свест свикла на пасивност, „вечно неталасање“, те одучена од „ризика слободе“ и „терета одговорности“, стоји у позадини понашања знатног дела нашег бирачког тела пре петооктобарских збивања, али и данас. Изгледа, треба да протекне још много времена како би, овде, „бирачи-поданици“ постали „бирачи-грађани“! Основна претпоставка за то јесте њихово излажење из окриља било каквог „Великог Ми“ (партије, државе, колективитета), те одрицање од његове лажне сигурности типа „с нама нема неизвесности“, како би коначно ослободили своју запретану субјектност. Све док се то не догоди, они ће и незнајући наставити да раде „на руку“ свих великих „технолога владања“, зато што тачно испуњавају њихов сан о идеалном поданику! Таквим подаником се најлакше влада, с обзиром на то да је овде реч о човеку - делу апстрактне масе, која разара сваку индивидуалност и идентитет. А како маса, по правилу, постаје све више лишена духа, има тенденцију да не толерише самосталност, и хоће да униформише људе - дисциплинујући их у „послушне мраве“- то је потпуно јасно да човека, припадника овакве „људске гомиле“, уопште није потребно уверавати да ће му бити боље, довољно је само рећи како му неће бити горе... „Само да нам не буде горе“, чувени је мото оних који су изгубили све, а хтели би да сачувају бар своје „голо постојање“!
Отуда се могла и збити тако „брза“ и „ефикасна“ трансформација једног екстремно поданичког менталитета какав је комунистички у наводно европски менталитет, а у ствари његов потпуно наказни сурогат! Јер, ту се један „вид подаништва“ само сменио другим! Тако, рецимо, дојучерашњи добро знани и осведочени комунисти-интернационалисти без икаквих проблема преко ноћи „доживљавају“ својеврсну „просветитељску катарзу“, постајући осведочени „европејци“ дубоко одани европској интеграцији и придруживању Европској Унији!
Али, овако некритичан и тоталитаран приступ европској интеграцији могао би наићи на отпор, па и недобродошлицу, у једној истински религиозној, а пре свега хришћанској свести- утемељеној на човековој слободи и његовом природном праву да одлучује - која је, стога, дубоко делатна, подвижничка, стваралачка, речју личносна.
Православни потенцијали
Имајући све то у виду, мислим да наше данашње изјашњавање за „европеизацију“ и придруживање Европској Унији не би, никако, смело заобићи озбиљну расправу о самој природи промена за које се залаже. Јер, често понављана насушна потреба нашег „враћања у Европу“ ставља пред нас низ значајних констатација, али и питања. Најпре, тиме се изриче тврдња да смо досада живели изван Европе, изопштени из њених интеграционих и цивилизацијских токова. Вратити се у Европу, значи, интегрисати се у њен јединствени економски, политички, културни, духовни и цивилизацијски простор. Но, већ ту се отвара питање: шта је то, у ствари, Европа? Шта је то, уопште, „европско“? Јесу ли то синоними за један истоветан „модел“ економије, политичког владања, друштвеног живота, културе, стваралаштва и духовности? Ако они то јесу, да ли је онда европски позив на слободу, демократију, универзализам и еманципацију, заправо, позив на модерни униформизам, једноликост? Или „европско“, ипак, можда допушта непосредно постојање многоврсних видова његовог манифестовања? Другим речима, да ли преузимање европских закона и конституисање државних установа по узору на најразвијеније земље Европе имплицира поништавање или, пак, очување наших традиционалних вредности? Треба ли наше интегрисање у европски културни и духовни простор да „искључи“ нашу традицију, специфичне културне обрасце, владајућа верска начела живота? Или, пак, управо њих треба да унесе у заједничко европско културно и духовно наслеђе, које ће се надаље развијати у једном специфичном виду? Ако се зна да је Европа изразито плурализован политички, културни и привредни простор, онда је јасно да њена „формула“ интеграције не сме да потисне нити поништи разлике; њен „императив“ садржан је управо у њиховом очувању.
Стога, морамо што пре одговорити на питање у чему лежи истинска моћ традиције у данашњем процесу европеизације? Јесу ли наслеђени обичаји, тзв. нарав народа, у стању да угрозе промене које она подразумева? Или, управо традиције - схваћене као динамичан систем „правила“ опхођења „отворен“ ка учинцима времена - могу да јој допринесу? Поред осталог и зато што традиције успевају много ефикасније да усмере делатности индивидуа, него што би то био у стању учинити било који појединац у Декартовом смислу! Сходно томе, свако претварање традиције - као предаје делатне у стварању и одржавању идентитета човека и народа - у неделотворну и ништавну прошлост, морало би довести до трагичних последица на плану људске егзистенције. Европеизација која то превиђа нема добре изгледе да „утврди“ чак ни оно што је већ освојила. Још више од тога, њени могући „ учинци“ би умногоме подсетили на добро знане комунистичке „идеолошке захвате“ - олако и некритичко одбацивање сваке традиције и богатих изданака народне повести, те стварање апстрактних „грађана света“ који су изгубили свој конкретан људски лик, идентификујући се с „безличном масом“ лажног универзализма! Да је у том домену опасно свако претеривање, сведоче бројни примери са идентитетом у скоро свим друштвима која данас сачињавају Европску Унију. Они манифестују дубоку кризу кроз коју пролази класичан национални идентитет, а нарочито проблеме везане за његово тумачење и реконструкцију. До ње, на првом месту, доводи често коришћена идеја о „слабљењу“ националног (државног) идентитета, а у име јачања региона и наднационалне заједнице. Јер, таква оптимистична предвиђања неких креатора Европске Уније да ће се европске државе и нације лако одрећи својих појединачних идентитета у име заједничког европског идентитета, убрзо су се показала као исхитрена и нереална.
Стога, пресудан изазов у тек отпочелом процесу транзиције у нас представља управо проналажење „праве мере“ између „глобалног“ и „локалног“, „универзалног“ и „националног“, „модерног“ и „традиционалног“. У склопу тога, неизоставно је преиспитивање православног дела нашег идентитета: критичко вредновање православних идеја, вредности и традиције, те „одлука“ о њиховом месту у настајућем „посткомунистичком“ друштву. Тим трагом се „отварају“ следећа питања: Да ли је православље, уистину, „страно тело“ у свакој модерној политичкој заједници? Је ли оно „по себи“ антицивилизацијско и антидемократско? Пречи ли нам стварно пут у демократију, просперитет и слободу? Јесу ли баш сви православни обрасци понашања превазиђени у друштвеном саобраћању? Да ли је „говор“ модерне рационалности увек на штету православља? Може ли правослаље допринети моралном и духовном „оздрављењу“ нашег друштва, које показује знаке озбиљне патологије? Најзад, какви су изгледи универзалних православних садржаја у „приближавању“ и „окупљању“ наше дубоко разједињене и конфликтне јавности? Може ли православље допринети смањењу „нивоа“ агресије, непријатељства, трибалистичке ускогрудости и себичности, „отварајући“ тако пут ка конституисању моралнијег и праведнијег друштва, те „заживљавању“ стабилног заједништва?
Сигурно је једно: у оваквом могућем „одуховљењу“ нашег простора одлучујућу улогу има Српска православна црква. А у томе јој, свакако, данас иду на руку постојеће друштвене околности. Пет година након пада Милошевића с власти и отпочињања транзиције у правом смислу речи, ми живимо још увек у једном високо конфликтном и трауматизованом друштву: притиска нас тежак баласт нерешених државних и националних проблема, скоро непомирљивих политичких размирица и сукоба, оштро изражених социјалних тензија и конфликата. То је разумљиво, с обзиром на одсуство стабилног правног поретка и система, крхкост правне државе и цивилног друштва, те апсолутну доминацију политике у којој не постоје „чврста“ правила политичке игре, већ владају волунтаризам и прагматизам, што нужно доводи до драматичног трошења моралне вредности и потенцијала људскости. Јасно, овакав феномен политике која „гута“ друштво, а при томе не постоје моћна средства цивилне контроле над њом, убрзано отвара пут стварању праве друштвене патологије: правна и лична несигурност, суноврат моралних и етичких вредности, корупција, криминал, алармантна незапосленост, пораст сиромаштва, стална кризна жаришта и тероризам на Косову и Метохији, међуетничке и међунационалне напетости и конфликти у Војводини и Рашкој области.
Наравно, са увећавањем оваквих претњи које угрожавају наш нормалан живот, однос према злу само добија на актуелности. Стога, изгледа да се сада сва питања сажимају у једно: питање о моралности! Шта се овде може учинити? Ко може да заустави овакво наше потонуће? Одакле држави и друштву темељна уверења о смислу људског суживота, која они сами не могу јамчити? Зна се да управо на самом извору оваквих темељних вредности лежи - хришћанство. Баш у овој тачки, јасно се обелодањују повољни услови за ревитализацију “црквеног“ и „православног“, па дакле, и јачање улоге Српске православне цркве, као „чувара друштвеног морала“ и „промотера“ универзалних друштвених вредности на којима је саздан сам темељ европске цивилизације. Овде је реч о оним православним нормама и „обрасцима“ понашања, чија је основна „намера“ - осмишљавање људског живота и успостављање односа унутар друштвене заједнице, којима се развија дух солидарности, сарадње, узајамног поштовања, уважавања туђих потреба као сопствених, али и љубави и милосрђа. Таквим специфичним нормама се човек обавезује на „добру вољу“ према другоме и висок степен моралности и савести у свом свеукупном деловању.
Управо инсистирањем на провођењу оваквих специфичних норми, Црква „интервенише“ у сфери морала у друштву, доприносећи развоју њихових позитивних ефеката, спречавајући њихово кршење, које у крајњем случају доводи до „владавине зла“. Истовремено, провођењем православних садржаја у домену етике, морала и права, врши се заправо интегрисање човека и народа у одређену друштвену заједницу. То има, свакако, нарочито значење у мултиетничким и мултиконфесионалним срединама, где је драгоцена етика плурализма, тј. етика дијалога и сарадње. Међутим, све је ово могуће тек под условом да се Црква и вера не сведу искључиво на сферу човекове приватности која нема стварни значај за друштвени суживот грађана. Добро се зна да је једино хришћанство, сведено на идеологију и религију индивидуалистичког усмерења, могуће сместити у такву једну „приватност“, док оно у свом правом, изворном, црквеном смислу нужно подразумева сасвим одређен тип заједништва утемељеног на хришћанским идејама. Управо у томе лежи данас велика шанса за православље, с обзиром да се оно током читаве повести наглашено борило за своју црквеност, клонећи се бројних искушења „секуларизације“, „религизације“ и „идеологизације“! |
