Етикетирање као средство медијског рата

Над српским народом у последње две деценије извршен је такав медијски експеримент какав до сада није забележен. На почетку прошлог века (по завршетку Првог светског рата) били смо народ чије су моралне и војничке особине слављене у читавој Европи и свету. На крају тог истог века постали смо симбол свеколиког зла и злочина на кугли земаљској. Шта се то догодило да је слика српског народа у свету постављена наглавачке за нешто више од 70 година? Били смо, нажалост, жртва једног небивалог медијског експеримента, медијског рата који никада није престао. Наша је највећа заблуда да тог рата није ни било и да се он ни данас не води.

У медијском рату било које врсте најприсутнији метод је етикетирање противника оном етикетом која би у јавном мњењу могла изазвати највећу пажњу и осуду. У мору дезинформација и полуистина у којима живимо, у контролисаном медијском свету у коме нема места за јавну расправу и мишљење друге стране, етикетирање је савршен медијски ударац. Оптужба се лако пласира, поени задобијају, а питање је да ли ће жртва имати могућности да искаже свој став.

Бројне су етикете којима су српски народ и његова Црква изложени већ дуги низ година. Међутим, већ више од пола века једна етикета опстојава, а да није доведена у питање. Ради се, наиме, о тзв. клерофашизму. Политички термин или, тачније речено, етикета „клерофашизам“ потиче из арсенала комунистичког новоговора. Они који га данас изнова примењују, прво сведоче о свом духовном и идеолошком исходишту, а тек потом и о савременим политичким циљевима. Овај термин је притом и нејасан до крајњих граница: на који клер (клир) и на који фашизам се тачно односи?

Што се тиче клера, на нашим просторима по званичним, а посебно незваничним статистикама, постоје многе „цркве“, па самим тим и најразличији представници „клера“. Да ли су све те друштвене формације сврстане у ову групу клерофашиста, или је овај симпатични комунистички изум предвиђен само за једну Цркву и њен клер?

Који је, тек, фашизам у питању? До сада, у свим помињањима овог политичког термина, нисмо чули нити једну његову дефиницију, да бисмо коначно сазнали шта се под тим појмом подразумева. То је ваљда управо и циљ: док год нема прецизне дефиниције, остаје пуно простора да се под овим појмом подразумева све оно за шта је онај који етикетира заинтересован, тј. што је предмет медијске обраде. Јер већина савремених појава дешава се у медијском свету, док често бива непотврђено да ли ти виртуелни догађаји имају упориште и у реалности.

Најчешће етикете

Што се тиче фашизма, прилично је симптоматично да се тај термин чешће чује него име, уз комунизам, другог највећег зла 20. века - нацизма. Ваљда је разлог томе што би било непопуларно да се открије пун назив нацизма (национал-социјализам), чиме би неко могао да доведе у незгодан контекст политички пројекат који се зове социјализам.

Уз антисемитизам, нема „лепше“ етикете коју неко може да вам пришије, а да не можете да се браните, од фашизма и нацизма. Општа култура у Европи и свету у другој половини 20. века усадила је, сада већ као архетип, згражавање над самим помињањем ове три речи. Тако су ови термини постали најподесније етикете за срозавање политичких неистомишљеника.

О антисемитизму у Срба могу говорити само они који или ништа не знају о историји српско-јеврејских односа, или тачно знају шта и зашто то раде. Два народа, који поред истородне верске традиције баштине и заједничку страдалну историју у истим логорима за време Другог светског рата, не могу ни по ком основу бити у сукобу, сем у виртуелној реалности оних којима је тај сукоб потребан као изговор за нове оптужбе на рачун српског народа. Одговорност сносе и државни органи који, не откривајући виновнике антисемитских, као и многих других међунационалних испада и инцидената (који су, у крајњој линији, далеко испод светског просека), омогућавају да се за ове догађаје оптужује цео српски народ.

О фашизму не вреди ни дискутовати, док неко тај појам прво не дефинише. Ако се ради о италијанском фашизму, не видимо како можемо бити следбеници поретка са којим смо били у ратном сукобу. Ако фашизам означава нешто шири круг идеја, онда најпре да погледамо који све савремени, неоколонијални покрети у свету могу да се подведу под ту дефиницију. Српски народ у свом националном програму никад није имао империјалне циљеве нити прогон других вера и нација, под ма којим идеолошким изговором.

Најзад, о нацизму је довољно рећи да би сваки онај који следи идеје које су Европу и цео свет, а посебно народ из кога потиче, коштале много живота и разарања, морао озбиљно да се забрине за своје ментално здравље. Народ који је први подигао устанак против нацизма у окупираној Европи не може бити следбеник тих идеја.

Дефанзивна позиција

Највећи проблем, међутим, видимо у томе што се непрестано као народ налазимо у дефанзивној позицији, која од нас захтева да се стално бранимо и правдамо од некаквих оптужби. Толико је етикетирање савршена медијска техника да само правдање већ баца сенку на ваш став. Најбоље би било прећутати тако неозбиљне и злонамерне оптужбе. Међутим, оне настоје да постану медијске и научне историјске истине према којима се креира читав друштвени живот. Ми зато другог избора немамо, него да износимо истину о нама самима. То уместо нас нико други неће урадити.

Велики проблем целе ове приче јесте у томе што наши медији (да овде и не помињемо стране) једноставно онемогућавају дијалог по сваком од спорних питања у српском народу данас. Главни медијски простор затворен је за полемику по овим питањима и давање простора онима који би могли да одговоре на све оптужбе којима смо као народ константно изложени. Као да се одбрана достојанства свог народа доживљава као велики минус који би их коштао даљег повољног статуса у очима страних ментора.

Медијски експеримент који трпимо има за циљ да српском народу наметне комплекс историјске кривице и тиме изврши „денацификацију“ коју бисмо добровољно прихватили или, још боље, сами извршили. Та денацификација не представља легитиман обрачун са нацистичком прошлошћу у Срба, јер ње никада није ни било, већ згодан параван за гашење српских националних осећања и отупљивање одбране легитимног српског националног интереса. Одређене „групе интелектуалаца“, невладине организације, политичке странке и медији који се противе (ре)афирмацији српске светосавске духовности и културе у нашем народу, истовремено настојећи да укину сваку улогу Цркве у друштву, непрестано покушавају да групама, удружењима грађана, политичким странкама или другим организацијама, које у светосавском погледу на свет виде корен аутентичне српске културе, ставе етикету фашиста, нациста или антисемита, желећи да на тај начин идеолошки профитирају у овој 60-годишњици победе над фашизмом. Крајњи циљ ове медијске ратне стратегије јесте да се сваки облик изражавања националног осећања, посебно код Срба, подведе под ове етикете. Један извитоперени, шовинистички и империјални вид национализма, какав је био нацизам, тако би постао покриће за обрачун са било којим родољубљем. Или барем то важи само за Србе. Јер свуда на свету је испољавање националног осећања и жестоко залагање за остваривање националних интереса више него нормална ствар. Једино Србима су ускраћена ова права, штавише обавезе родољубља. Двоструки стандарди и крајње лицемерје, који су обележили политику тзв. међународне заједнице према српском народу у последњих 15 година, на овом примеру се увек изнова пројављују.

Чувати своју духовну суштину

Ми данас треба да кажемо: не желимо да будемо већи националисти него што су то Американци, Јевреји, Французи или Немци. Колико они брину о свом националном интересу, да толико буде дозвољено и нама. Не тражимо ништа више. Али не пристајемо ни на мање, јер тиме би се поново показало да оно што важи за друге, не важи за нас, и обратно. Велике силе, наравно, имају слободу да се понашају како желе, али то не значи да ми морамо да пристанемо на све облике њиховог понашања и диктата. Одлука је само на нама: хоћемо ли да се одрекнемо себе и свога порекла, и мутирамо у некав нови идентитет који би био у складу са прописаним калупом, или ћемо посведочити свој идентитет и на њему градити своје место под Сунцем, никако ван европских и светских животних токова? Јер једно је, ако треба, примити и по нужди трпети спољне знаке времена и чувати своју духовну суштину, а друго је продати душу зарад овога света.