Црква је најбољи чувар народног бића

Поводом 20-годишњице епископске службе, за Православље разговарамо са Његовим Преосвештенством г. Лонгином (Крчом), Епископом америчко-канадским Митрополије новограчаничке и Администратором западноамеричке епархије.

 Преосвећени, навршава се 20 година Ваше епископске службе. Били сте епископ у Аустралији и  Далмацији, а сад сте у Америци. Каква искуства носите? 

- Двадесет година је релативно дуг период у животу једног човека. Ако неко проведе толико година као епископ, и то на разним просторима, на разним континентима, тај дуги период се чини још дужим. Ја сам почео епископску службу као викарни епископ Његове Светости патријарха Германа. То је за мене било значајно искуство, период када сам могао доста да научим о овом одговорном позиву  и о односу са људима. То ми је, надам се,  послужило као здрав темељ на коме сам ја надграђивао себе у поменутим срединама. 

Аустралија је посебна прича у сваком погледу. То је дивна земља, насељена углавном у приобалном делу. Иако у политици и култури снажно провејава англосаксонски дух, велики прилив људи из разних европских земаља створио је ту уједињену Европу много пре него што се Европа почела уједињавати.  Национални Срби, који су стизали тамо од 1948. године, населили су разне делове Аустралије. Пошто су они носили Цркву у својим срцима, одмах по доласку организовали су црквени живот, почели да купују имања и да граде цркве. Данас је, када је дијаспора у питању, у Аустралији можда најорганизованија Српска црква. Имамо две епархије, четрдесетак свештеника и монаха. Моји претходници су веома добро организовали епархију, тако да је мени било релативно лако радити. То што нисам лично био умешан у проблеме око подвајања Цркве у дијаспори, као и моја неоптерећеност расколом, омогућило ми је да будем прихваћен и од целе емиграције. Било је то веома динамично време, испуњено надом и изгледима за светлију будућност.

Када је дошло до несрећног рата, Сабор наше Цркве веровао је да сам ја био решење за десетковану Далматинску епархију. Ја нисам био тога мишљења, али сам, на молбу Свјатјејшег патријарха Павла и браће архијереја, пристао на ту промену. Много ми је било жао да напустим Аустралију и онај добри народ. Када сам већ дошао у Далмацију, на делове Епархије који су припадали Републици Српској Крајини, брзо сам се привикао на нову средину и изазов који је ратно време носило. Чинио сам оно што сам могао у тим ванредним условима. Тешио сам људе, проповедао и служио, покушавајући да нађем трачак наде за њих и себе тамо где је нешто наду поткрадало. Оно што ме је много радовало у Далмацији, био је поновни сусрет са Крком, Богословијом, професорима са којима сам и раније радио, као и са народом кога одликују многе посебности. То је простодушан свет, отворен, срдачан и искрен, непосредан и понекад компликован, али веома одан нашој Цркви и имену. Прогон Срба са тих простора још увек преживљавам, и тај бол ће увек остати. Размере катастрофе која је задесила те просторе ја доста добро познајем и разумем.

Мој долазак у Америку уследио је из потребе Цркве. Када се блажене успомене митрополит Иринеј разболео, Свјатјејши патријарх Павле је сматрао да бих ја могао бити одговарајућа особа за ову позицију. Јесам ли или не, о томе може да се дискутује, али једно је сигурно: рад у овој огромној Епархији је ново и несвакидашње искуство. Ситуација овде је веома усложњена прошлим сукобима у Цркви. Чини ми се да нигде као овде нисам боље разумео огромну важност пастирске стране службе, као и да је  хришћанска љубав, о којој  се често више говори него што се она твори, најбоље средство за премошћавање разних препрека ка коначном циљу.  

Како је било водити Далматинску епархију у ратним временима?

- Одговорно, тужно и радосно. То би био најадекватнији одговор. Одговорно, јер је време било такво. Линија фронта беше недалеко од манастира Крка, мога привременог седишта. Сећам се, често, после вечере, док сам са професорима и монасима разговарао, гранате су прелетале манастир и падале на село Кистање. Ми смо се до те мере навикли на ову реалност да нисмо ни мислили о последицама ако би се нека од ових граната спустила на сам манастир. У манастиру сам морао да примам разни свет: представнике из међународне заједнице, локалне вође, војску и народ, ожалошћене и све оне који су било какву помоћ тражили. Само у книнском и бенковачком намесништву црквени живот се одвијао, може се рећи, несметано. Богословија у Крки је веома успешно радила. Њен рад је уједно и најсветлији део наших активности у овој Епархији. Васпитање и образовање богословске омладине увек делује инспиративно, али посебно у овако ванредним условима. Данас са радошћу пратим мукотрпну обнову црквеног живота на тим просторима и одржавам контакте са изгнаном паством. 

У чему се састоје разлике мисије Цркве у матици и у расејању?

- Када се говори о матици, онда се мора имати у виду двојак приступ пастирском раду. Један је у време комунистичког система, а други у ово, условно речено, слободно време. Комунистичко време свело је ову службу на најосновније обреде и на „ћутање“ на јавном месту. Црква је морала да се  задовољи овим ограниченим  активностима, тако да се таворило и одржавало оно најосновније. У земљама ван Отаџбине Црква је од почетка имала велику могућност за мисионарски рад, са много мање ограничења. Може се рећи да је то био период процвата на свеукупном плану. На све стране су се зидале цркве и друге потребне грађевине, одржавале школе за веронауку, предавања и разне друге активности кроз које је унапређиван црквени и духовни живот. Сада, после пада комунизма, Црква у Отаџбини повећава своје активности на грађевинарском пољу, али и на пољима просвете и мисије Цркве. Мислим  да те разлике нису више тако приметне.  

Које територије заузима Ваша Епархија и колико има православних  верника?

- Тешко је проценити колико имамо верника у нашој епархији. Ми имамо 46 цркава и манастира широм Америке и Канаде, и то је неоспорно највећа и најмногољуднија епархија Српске цркве ван граница Отаџбине. Од 1963, па све до 1992. године била је одвојена од Патријаршије из свима познатих разлога. Благодарни смо Богу и Светом Сави због постигнутог јединства.

Који су најзначајнији духовни центри Ваше Митрополије? Шта нам можете рећи о духовним приликама и да ли су последице раскола превазиђене?

- Манастир Нова Грачаница спада међу најлепше и најзначајније духовне центре у Америци. То је у исто време и седиште наше епархије. Поред овога манастира, имамо велике центре у Чикагу, Кливленду, Сан Франциску, Торонту итд.

Последице раскола нису у потпуности превазиђене. Нико од нас у Цркви није ни очекивао да ће се све решити преко ноћи. Али оно што је најважније, јесте чињеница да је на том плану учињен огроман напредак. И сваким даном ситуација је све боља. Нажалост, постоје проблеми тамо где су на једној или другој страни у време раскола седели људи који су и данас активни. Ово се односи и  на неке  чланове клира.

Реците нам нешто више о мисионарској делатности и перспективама Православља у Америци.

- Мисионарска делатност у Америци двојаке је природе. Мисионарење се врши међу Србима који нису црквени (слично је и са другим православним народима) и међу Американцима. Мисију међу Американцима врше свештеници који су овде рођени, они који су добро савладали енглески, те се осећају неспутано када је проповед на том језику у питању. На овом пољу су врло ативни и Американци који су прешли у Православље и сада делују у разним православним јурисдикцијама. Иначе, што се те спољне мисије Цркве тиче, мислим да Антиохијска архиепископија предњачи. Они годишње крштавају на хиљаде Американаца. Будућност ће то показати, али ја верујем да Православље има лепу перспективу на овим просторима. Међу неправославнима  постоје многи који су се, због разводњавања догме и свођења делатности само на социјални аспект, разочарали у своје конгрегације. И Српска црква има више парохија које сачињавају конвертити, као и два манастира: мушки, Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), и женски манастир Св. Пајсија у Аризони. Манастир Светог Германа основао је блажене успомене отац Серафим Роуз. Многе његове књиге су преведене и на наш језик. Садшњи игуман, о. Герасим, има 20 монаха. У манастиру Светог Пајсија, са мати Михаилом, подвизава се око 20 монахиња. Ова два манастира припадају Западноамеричкој епархији наше Цркве, док сестринство у држави Мисури, на челу са игуманијом Бриџит, припада мојој епархији. Сви они воле Српску цркву и моле се за спасење нашег рода.

Православну цркву често оптужују да је архаична, затворена и да нема одговоре на проблеме савременог човека. На који начин Православна црква одговара на савремене изазове и какав однос одржавате са другим црквама и верским заједницама у Америци?

- Православна црква је божанског порекла, у њој се ми људи спасавамо, и она  је отворена за сваког човека. Структуру Цркве не можемо да мењамо. Непроменљивост догмата је особина Цркве. Можда се може говорити о искључивости појединаца, који ни сами довољно не разумеју природу Цркве. Такви нам понекад кажу: „Ово је Српска црква, и шта други имају ту да траже“. Наравно, ово је накарадно, али нас опомиње на  потребу да код наших људи изграђујемо црквену свест као и правилно схватање саме природе Цркве. Одговори на све проблеме савременог света налазе се у Јеванђељу које Православна црква проповеда и непромењено држи од Христа и св. Апостола. Велики је благослов што имамо православну веру. Том вером наша Црква функционише и живи вековима. Она је дала свету милионе правих хришћана који су били посвећени Христовом Јеванђељу, милионе светаца и мученика. Ту веру су велики св. Оци и васељенски Учитељи бранили, чували и предали нама целу, чисту и неокрњену. Та вера је створила и дивну традицију у коју су уграђени и елементи српске духовне баштине. Православна вера је увек била, и још је и данас, наш главни приоритет. Изузетно добре односе гајимо са свим православним јурисдикцијама. Настојимо да што чешће саслужујемо и на састанцима разматрамо питања од заједничког интереса. 

На простору Митрополије новограчаничке има велики број националних удружења која су махом настала после Другог светског рата. Велики број Срба дошао је у Америку и у последњих 20 година. Какав је однос старе и нове емиграције према Цркви?

- Већина Срба верује Цркви, поштује је и помаже. Доживљава је као нешто најважније и најрођеније. Постоје, наравно, разлике у црквености Срба. Велика већина националне емиграције је врло црквена. Многи су одрасли у Цркви и учествовали су на богослужењима док су још били у Отаџбини. Нажалост, ово није увек случај са „новодошлима“, којима је духовно и црквено васпитање било ускраћено у комунистичком периоду. Неки од њих долазе у храм два пута годишње, за Божић и Васкрс, а други су, видећи од старије емиграције како се понаша, и сами почели да стичу навику редовног посећивања богослужења. Сви они који активно учествују у животу Цркве и живе вером, одличан су пример својој деци и биће им лакше да их сачувају од отуђења и разне врсте одрођавања. То је деценијско искуство наше Цркве, посебно у дијаспори. Иако је код нас, ту и тамо, било извесних проблема око смене генерација, генерално узевши, то је релативно мали проблем са којим се наша емиграција суочавала.

Православна вера, историја и језик су темељи духовног и националног идентитета српског народа. Како и у којој мери Срби у Америци чувају своју веру, језик и историјско памћење?

- Црквени живот Срба у Америци је доста разноврстан и прилично богат. Већина црквено-школских општина је добро организована, оне су веома активне и на путу да дуго врше своју мисију на овим просторима. Историја се донекле памти, али се језик релативно брзо губи. Наша деца овде уче српски као други језик. Код многих је, нажалост, знање српског доста ограничено, а много је и оних који га више уопште не говоре. То изгледа драматично за оне који не живе на овим просторима. Сигурно је да ће православна вера да се одржи, а језик и историја ће, бојимо се, лагано да нестају код Срба са ових простора. Иако је Српска православна црква најбољи чувар народног бића, ми, посебно у емиграцији, схватамо и видимо да национални идентитет није идентитет Цркве. Због тога ни језик, нити друге етничке посебности, не могу и не смеју бити баријера за све оне које хоће Христа и Његово Свето Јеванђеље онако како га чува и интерпретира управо света Православна црква.

Српски народ је у последњих 20 година био на великом медијском удару. Да ли се слика о Србима и Србији и Црној Гори променила у свету?

- Много је лоших слика о нама предуго боравило на телевизијским екранима. Незапамћена хајка је вођена против Срба, и није лако да се то све преокрене. За нас би било  важно да америчка администрација заузме један балансиранији и флексибилнији однос и олакша нашу тренутну стварност на политичком и економском плану. Без тога ће ићи тешко. А што се тиче великог дела америчког народа, бојим се, они и даље нису сигурни где се налазе Србија и српски народ. Такође је врло важно да водеће европске државе према нама  имају коректну политику. Увек је добро, а то је и хришћански, да се запитамо у којој смо мери сами криви за незавидан положај у коме се налазимо. Шта су то све вође у наше име радиле или пропустиле да ураде? Са ким смо све сарађивали, а где је можда требало да тражимо савезништво?

Питања је много, као и одговора, када размишљамо о нашем прошлом и гледамо у будућност, коју нам Божја љубав дарује. Сви смо ми, у ствари, позвани да продубљујемо своју веру, да она буде снага и светлост у нашем личном животу и у животу Цркве. Потребно је, заиста, да будемо, свесно и искрено, људи вере, који су по речима ап. Петра:  „Свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи разлог наше наде“ (1Пет. 3,15). Ми  свој пут знамо, „крст носити  нама је суђено“, и са њега силазити нећемо, јер нам је ту најсигурније. 

Бранимир Нешић