Četvrt veka golgote kosovskih Srba

Hroniku srpskih stradanja na Kosovu svesno delimo na ove periode, a ne kako je neki, najčešće sami Arbanasi, dele - pre i posle Brionskog plenuma (1966). To zato što su srpska stradanja na Kosmetu bila ista i pre i posle te političke „promene“ u Komunističkoj partiji Jugoslavije, što pokazuju i već navedeni i još mnogobrojniji nenavedeni primeri srpskih kosovskih patnji.

U prilog ovakvom tvrđenju navešćemo ovde dva teksta, jedan iz 1951, a drugi iz 1967. godine. Jedan Srbin Kosovac, Jovan Gligorijević, sudija u penziji, pisao je patrijarhu srpskom g. Vikentiju 28. juna 1951, povodom rušenja srpske crkve u Bakovici: „Osećam se prinuđenim da Vašoj Svetosti lično i pismeno, poput naših starih patrijaraha, izložim pravo stanje stvari kako je u Metohiji, na osnovu mojih zapažanja... U okupacionom vremenu II svetskog rata svi ovi anacionalni (tj. antisrpski, arbanaški - A.J.) elementi popalili su domove naših naseljenika, opljačkali ih, opustošili sve što se njihovim imenom nazvalo, silovali ženski svet, prinudno ih naterali u zbeg... Ujedno nisu ostali dužni ni prema staromeštanima Srbima, koliko su ih pobili, tukli i opljačkali za vreme okupacije... Iza oslobođenja 1944. god. mi smo opet svekolike pretrpljene muke, žrtve, neprijatnosti, trzavice, strah, nevolje u raznim oblicima bacili u zaborav, da bismo... stvorili između nas bratstvo-jedinstvo, dajući im kao manjinama Kosmeta, čak se može reći, preterano veliki broj škola, veći i od same Albanije... Međutim, šta se zbiva: dok se mi, s jedne strane, pokazujemo prema njima humani, čovečni, u pravom smislu kao ljudi, dotle, s druge strane, oni nam potkopavaju jamu u rođenoj našoj državi, rušenjem crkava i spomenika... U Đakovici imaju muslimani 18 džamija i 12 tekija, katolici 2-3 crkve, a pravoslavni svega jednu pomenutu malu crkvicu i tu nedovršenu novu crkvu - spomen kosturnicu... Datu im autonomiju Kosovsko-metohijske oblasti uzeli su vrlo pogrešno i proizvoljno, kao da su država u državi, da im je sve u moći učiniti što god žele u korist svojih nacionalnih poslova... Asimilaciju, odrođavanje i iseljavanje oni znaju dobro kako se vrši.“

Podsećamo da je ovo pismo pisano 1951. godine. Arbanasi su kasnije tvrdili da su do 1966. godine bili zlostavljani, a Srbi na Kosmetu povlašćeni. Bio je to propagandni plan jedne antisrpske politike, smišljene postepeno posle neuspeha balističke pobune posle oslobođenja. Kako su se, pak, Srbi na Kosmetu tada osećali, pokazuje drugi tekst: Izveštaj Upravnog odbora Raško-prizrenske eparhije, iz 1967. godine: „Posle stupanja na snagu Društvene reforme, (posle Brionskog plenuma 1966 - A.J.), koja se, po jednodušnoj oceni (Srba), smatra kao negativna za srpski živalj na Kosmetu, jer će to još više potstaknuti iseljavanje Srba sa Kosmeta, s obzirom da neće moći da odolevaju većem pritisku većine šiptarskog življa, koji koristi i zloupotrebljava samoupravu. Šiptari i druge nacionalne manjine na Kosmetu isticali su da su oni gonjeni, a da su Srbi i Crnogorci od ‘Rankovićevog režima’ bili favorizovani. Ako bi to bilo tako, mnogi postavljaju pitanje: zašto su se onda Srbi do sada iseljavali sa Kosmeta? Ako su uživali osobitu zaštitu Rankovića, što sigurno nije tačno, mnogi se s razlogom pitaju: zar iseljavanje neće biti veće sada kada Srbi više nemaju tu ‘zaštitu’, a Šiptari će je imati, koristeći samoupravu i većinu svoga življa i verovatno neki, ako ne svi, istu zloupotrebljavati... Fakat da su se Srbi i Crnogorci iseljavali sa Kosmeta od samog oslobođenja, a to znači da su uslovi bili takvi da neko nije mogao pod tim uslovima živeti na Kosmetu zajedno sa Šiptarima, pa je izlaz nalazio u seobi na teritoriju uže Srbije, i to onda kada je vlast pretežno bila u rukama boraca, a njih je bilo više Srba i Crnogoraca, kako se onda može pretpostaviti da seobe neće biti više od sada pa nadalje kada pretežan deo vlasti pripada šiptarskoj većini na Kosmetu; a da oni mogu vlast bolje da iskoriste za svoju nacionalnu stvar nego što su je Srbi i Crnogorci koristili, svedoči fakat da je Srba i Crnogoraca sada proporcionalno manje na Kosmetu nego što ih je bilo 1912, posle oslobođenja od Turaka. Iseljavanja nije bilo u periodu izmeću I i II svetskot rata, već za vreme prošlog rata.“Izveštaj episkopa Pavla

I ovaj tekst je rečit sam po sebi i ne treba mu objašnjenje. Uz njega kao dokumentaciju možemo navesti brojne ranije izveštaje episkopa raško-prizrenskog o prisilnom iseljavanju srpskog življa sa Kosmeta. Već smo spominjali da je broj parohija morao biti postepeno smanjen za jednu trećinu: od predratnih 93, spao je na 67, jer je 26 parohija moralo biti rasformirano. U izveštaju episkopa prizrenskog g. Pavla od 12. maja 1959. stoji:

„Tokom 1958. g. odigrala su se dva veoma mučna dogaćaja. Naime, u manastiru Devič Šiptari su odveli devojčicu od 12 godina, Srpkinju, koja je tu gajena od svoje druge godine, i zahtevali od nje da se uda ili za momčića Šiptara od 12 godana, ili za čoveka od 34 godine, koji već inače ima jednu ženu... Postoji još jedna nevolja, čije posledice mogu biti katastrofalne za nas u ovim krajevnma. To je stalno iseljavanje našeg življa (podvukao A. J). Kad sam zimus bio u Deviču, dođoše domaćini tri poslednje kuće iz najbližeg sela Ludovića, nudeći Manastiru da kupi njihovu zemlju, inače će je prodati Šiptarima. U tursko vreme bilo ih je u tom selu 17 kuća i isto toliko šiptarskih... Sad se sele poslednje tri kuće (srpske). Tako je i u drugim krajevima. U Vitomirici kod Peći, koja je naseljena posle Prvog svetskog rata, nije bilo nijedne šiptarske kuće. Sada ih ima 100. U Dobruši pre rata nijedne, sada 160 itd.“

U izveštaju od 27. aprila 1961. episkop piše:

„Stalna nam je nevolja nezadržano iseljavanje našeg življa, manje-više sa cele teritorije Eparhije. Kao razlog jedni navode strah od represalija Šiptara i Turaka u slučaju kakvog političkog zapleta u ovim krajevima. Povremeno njihove ispade uočavamo i sad svi. Npr. posle moje posete Kamenici (Kosovskoj) i nedovršenoj kapeli u selu Koretinu, prekonoć su na toj kapeli razbijeni svi prozori. Onomlanjske godine (1959), uoči suđenja u Prizrenu jednom diverzantu iz Albanije, neko je potpalio kapiju na porti Saborne crkve u Prizrenu. Ove pak godine su na groblju (u Prizrenu) porazbijane sve porcelanske slike na pravoslavnim spomenicima, pa i na spomeniku episkopa Vladimira. Drugi (iseljenici) navode da vlasti favorizuju Šiptare, kojih u organima vlasti ima mnogo, pa se uzajamno pomažu i sve zakonske olakšice osiguravaju za svoje, dok se na Srbe svaljuje sva težina obaveza i to uvek u zakonskoj formi. U tome (favorizovanju Arbanasa) učestvuju i Srbi članovi Partije.“

/.../

Da dodamo još i izveštaj od 1. aprila 1966: „Opšte teškoće na koje Crkva u Eparhiji raško-prizrenskoj nailazi godinama su iste, no utoliko teže što su, tako reći, prešle u hronično stanje. Teški problem je raseljavanje našeg elementa, koje se vrši i dalje. Svakako da tu deluju mnogi uzroci, ali ima nasilja sa strane Šiptara.“

Osim ovih izveštaja, u Arhivi eparhije u Prizrenu postoje brojni izveštaji sveštenika sa terena o prisilnom iseljavanju srpskog življa i o broju doseljenih pod pritiscima.

/.../Arbanaški pritisci

Od ovog tužnog iseljavanja srpskog življa sa Kosova i Metohije pod raznoraznim arbanaškim pritiscima, ima i još potresnijih i tragičnijih, i to iz godine u godinu u ovom periodu, naročito posle demonstracija, u stvari pobune 1968. godine. Od tada pa nadalje udvostručeni su i uvišestručeni napadi na crkve i manastire, na groblja i spomenike, na samo srpsko nacionalno, duhovno i kulturno biće na Kosovu. Ovde ćemo samo podsetiti na neke od najgrubljih nasrtaja na Srpsku crkvu, srpski narod i njegove svetinje i spomenike vekovnog prisustva na Kosovu. Najviše su stradavali manastiri Devič, Gorioč, Sveta Trojica, Pećka patrijaršija i Visoki Dečani, a zatim mnogobrojne seoske crkve i srpska groblja, na kojima su pojedini Arbanasi varvarski lomili krstove i rušili spomenike, pogađajući tako srpskog čoveka u najtananiji nerv srca i najbolniju nit duše. Ne treba zaobići i ne spomenuti mnogobrojne šiptarske, skoro životinjske, nasrtaje da siluju žene Srpkinje, a u poslednjim decenijama napadaju posebno devojčice i starice, pa čak i monahinje.

Dana 3. aprila 1968. pisao je dečanski iguman Makarije srpskom patrijarhu g. Germanu: „Šiptari opet pokazuju svoju iskonsku mržnju prema Srbima. Nalazimo se u težoj situaciji negoli za vreme okupacije Austrije i Turske. Onda smo imali bar nekakvo pravo, a sada kao da je sve otišlo u nepovrat. Pojave nasilja, krađe usred bela dana, vređanja i pretnje svakodnevna su pojava.“Stradanje devičkog sestrinstva

Igumanija Paraskeva iz manastira Deviča pisala je žalbu Patrijarhu, ali i Izvršnom veću pokrajine: „Dana 28. maja 1968. g. podneli smo prijavu i molbu Opštinskom komitetu i Narodnoj miliciji u Srbici protiv sinova Osmana i Azema Deljevića iz Rezala, koji su napali starešinu manastira Deviča igumaniju Paraskevu, udarali je štapom po glavi, zatim upali u manastirske sobe... Dana 13. juna napao me je isti sin Osmana i Azema Deljevića i zgrabio me za ruku i zavrnuo, skoro da mi je slomi... Dana 14. juna 1968. g. oko 9 sati ujutro došao je jedan u sam Devič i skrenuo mi pažnju da ne idem dole (na manastirsko imanje), jer me iz Rezala čekaju da me ubiju. Ja ne znam šta da radim i kome da se žalim, jer je ovo neizdržljivo.“

Ovakvih i sličnih potresnih kazivanja o patnjama pojedinačnim i grupnim stradalnim sudbinama srpskog življa na Kosovu i Metohiji ima toliko da bi to iziskivalo čitave tomove.

Za ovaj period stradanja Srba na Kosmetu, kada nisu mogli ni da se žale, ili je žaljenje bilo bezuspešno, ili čak sa lošim posledicama po žalioce, možda najbolje odgovara reč jedne stare Srpkinje iz Peći, koja je na pitanje jednog našeg sveštenika iz Beograda: „Kako živite?“ - odgovorila; „Gore visoko, dole tvrdo, pa ćutimo i trpimo“.  

     

      Iz knjige jeromonaha Atanasija (Jevtića) Stradanje Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990. godine, Jedinstvo,

Priština, 1990. godine