Четврт века голготе косовских Срба

Хронику српских страдања на Косову свесно делимо на ове периоде, а не како је неки, најчешће сами Арбанаси, деле - пре и после Брионског пленума (1966). То зато што су српска страдања на Космету била иста и пре и после те политичке „промене“ у Комунистичкој партији Југославије, што показују и већ наведени и још многобројнији ненаведени примери српских косовских патњи.

У прилог оваквом тврђењу навешћемо овде два текста, један из 1951, а други из 1967. године. Један Србин Косовац, Јован Глигоријевић, судија у пензији, писао је патријарху српском г. Викентију 28. јуна 1951, поводом рушења српске цркве у Баковици: „Осећам се принуђеним да Вашој Светости лично и писмено, попут наших старих патријараха, изложим право стање ствари како је у Метохији, на основу мојих запажања... У окупационом времену II светског рата сви ови анационални (тј. антисрпски, арбанашки - А.Ј.) елементи попалили су домове наших насељеника, опљачкали их, опустошили све што се њиховим именом назвало, силовали женски свет, принудно их натерали у збег... Уједно нису остали дужни ни према старомештанима Србима, колико су их побили, тукли и опљачкали за време окупације... Иза ослобођења 1944. год. ми смо опет свеколике претрпљене муке, жртве, непријатности, трзавице, страх, невоље у разним облицима бацили у заборав, да бисмо... створили између нас братство-јединство, дајући им као мањинама Космета, чак се може рећи, претерано велики број школа, већи и од саме Албаније... Међутим, шта се збива: док се ми, с једне стране, показујемо према њима хумани, човечни, у правом смислу као људи, дотле, с друге стране, они нам поткопавају јаму у рођеној нашој држави, рушењем цркава и споменика... У Ђаковици имају муслимани 18 џамија и 12 текија, католици 2-3 цркве, а православни свега једну поменуту малу црквицу и ту недовршену нову цркву - спомен костурницу... Дату им аутономију Косовско-метохијске области узели су врло погрешно и произвољно, као да су држава у држави, да им је све у моћи учинити што год желе у корист својих националних послова... Асимилацију, одрођавање и исељавање они знају добро како се врши.“

Подсећамо да је ово писмо писано 1951. године. Арбанаси су касније тврдили да су до 1966. године били злостављани, а Срби на Космету повлашћени. Био је то пропагандни план једне антисрпске политике, смишљене постепено после неуспеха балистичке побуне после ослобођења. Како су се, пак, Срби на Космету тада осећали, показује други текст: Извештај Управног одбора Рашко-призренске епархије, из 1967. године: „После ступања на снагу Друштвене реформе, (после Брионског пленума 1966 - А.Ј.), која се, по једнодушној оцени (Срба), сматра као негативна за српски живаљ на Космету, јер ће то још више потстакнути исељавање Срба са Космета, с обзиром да неће моћи да одолевају већем притиску већине шиптарског живља, који користи и злоупотребљава самоуправу. Шиптари и друге националне мањине на Космету истицали су да су они гоњени, а да су Срби и Црногорци од ‘Ранковићевог режима’ били фаворизовани. Ако би то било тако, многи постављају питање: зашто су се онда Срби до сада исељавали са Космета? Ако су уживали особиту заштиту Ранковића, што сигурно није тачно, многи се с разлогом питају: зар исељавање неће бити веће сада када Срби више немају ту ‘заштиту’, а Шиптари ће је имати, користећи самоуправу и већину свога живља и вероватно неки, ако не сви, исту злоупотребљавати... Факат да су се Срби и Црногорци исељавали са Космета од самог ослобођења, а то значи да су услови били такви да неко није могао под тим условима живети на Космету заједно са Шиптарима, па је излаз налазио у сеоби на територију уже Србије, и то онда када је власт претежно била у рукама бораца, а њих је било више Срба и Црногораца, како се онда може претпоставити да сеобе неће бити више од сада па надаље када претежан део власти припада шиптарској већини на Космету; а да они могу власт боље да искористе за своју националну ствар него што су је Срби и Црногорци користили, сведочи факат да је Срба и Црногораца сада пропорционално мање на Космету него што их је било 1912, после ослобођења од Турака. Исељавања није било у периоду измећу I и II светскот рата, већ за време прошлог рата.“Извештај епископа Павла

И овај текст је речит сам по себи и не треба му објашњење. Уз њега као документацију можемо навести бројне раније извештаје епископа рашко-призренског о присилном исељавању српског живља са Космета. Већ смо спомињали да је број парохија морао бити постепено смањен за једну трећину: од предратних 93, спао је на 67, јер је 26 парохија морало бити расформирано. У извештају епископа призренског г. Павла од 12. маја 1959. стоји:

„Током 1958. г. одиграла су се два веома мучна догаћаја. Наиме, у манастиру Девич Шиптари су одвели девојчицу од 12 година, Српкињу, која је ту гајена од своје друге године, и захтевали од ње да се уда или за момчића Шиптара од 12 годана, или за човека од 34 године, који већ иначе има једну жену... Постоји још једна невоља, чије последице могу бити катастрофалне за нас у овим крајевнма. То је стално исељавање нашег живља (подвукао А. Ј). Кад сам зимус био у Девичу, дођоше домаћини три последње куће из најближег села Лудовића, нудећи Манастиру да купи њихову земљу, иначе ће је продати Шиптарима. У турско време било их је у том селу 17 кућа и исто толико шиптарских... Сад се селе последње три куће (српске). Тако је и у другим крајевима. У Витомирици код Пећи, која је насељена после Првог светског рата, није било ниједне шиптарске куће. Сада их има 100. У Добруши пре рата ниједне, сада 160 итд.“

У извештају од 27. априла 1961. епископ пише:

„Стална нам је невоља незадржано исељавање нашег живља, мање-више са целе територије Епархије. Као разлог једни наводе страх од репресалија Шиптара и Турака у случају каквог политичког заплета у овим крајевима. Повремено њихове испаде уочавамо и сад сви. Нпр. после моје посете Каменици (Косовској) и недовршеној капели у селу Коретину, преконоћ су на тој капели разбијени сви прозори. Ономлањске године (1959), уочи суђења у Призрену једном диверзанту из Албаније, неко је потпалио капију на порти Саборне цркве у Призрену. Ове пак године су на гробљу (у Призрену) поразбијане све порцеланске слике на православним споменицима, па и на споменику епископа Владимира. Други (исељеници) наводе да власти фаворизују Шиптаре, којих у органима власти има много, па се узајамно помажу и све законске олакшице осигуравају за своје, док се на Србе сваљује сва тежина обавеза и то увек у законској форми. У томе (фаворизовању Арбанаса) учествују и Срби чланови Партије.“

/.../

Да додамо још и извештај од 1. априла 1966: „Опште тешкоће на које Црква у Епархији рашко-призренској наилази годинама су исте, но утолико теже што су, тако рећи, прешле у хронично стање. Тешки проблем је расељавање нашег елемента, које се врши и даље. Свакако да ту делују многи узроци, али има насиља са стране Шиптара.“

Осим ових извештаја, у Архиви епархије у Призрену постоје бројни извештаји свештеника са терена о присилном исељавању српског живља и о броју досељених под притисцима.

/.../Арбанашки притисци

Од овог тужног исељавања српског живља са Косова и Метохије под разноразним арбанашким притисцима, има и још потреснијих и трагичнијих, и то из године у годину у овом периоду, нарочито после демонстрација, у ствари побуне 1968. године. Од тада па надаље удвостручени су и увишестручени напади на цркве и манастире, на гробља и споменике, на само српско национално, духовно и културно биће на Косову. Овде ћемо само подсетити на неке од најгрубљих насртаја на Српску цркву, српски народ и његове светиње и споменике вековног присуства на Косову. Највише су страдавали манастири Девич, Гориоч, Света Тројица, Пећка патријаршија и Високи Дечани, а затим многобројне сеоске цркве и српска гробља, на којима су поједини Арбанаси варварски ломили крстове и рушили споменике, погађајући тако српског човека у најтананији нерв срца и најболнију нит душе. Не треба заобићи и не споменути многобројне шиптарске, скоро животињске, насртаје да силују жене Српкиње, а у последњим деценијама нападају посебно девојчице и старице, па чак и монахиње.

Дана 3. априла 1968. писао је дечански игуман Макарије српском патријарху г. Герману: „Шиптари опет показују своју исконску мржњу према Србима. Налазимо се у тежој ситуацији неголи за време окупације Аустрије и Турске. Онда смо имали бар некакво право, а сада као да је све отишло у неповрат. Појаве насиља, крађе усред бела дана, вређања и претње свакодневна су појава.“Страдање девичког сестринства

Игуманија Параскева из манастира Девича писала је жалбу Патријарху, али и Извршном већу покрајине: „Дана 28. маја 1968. г. поднели смо пријаву и молбу Општинском комитету и Народној милицији у Србици против синова Османа и Азема Дељевића из Резала, који су напали старешину манастира Девича игуманију Параскеву, ударали је штапом по глави, затим упали у манастирске собе... Дана 13. јуна напао ме је исти син Османа и Азема Дељевића и зграбио ме за руку и заврнуо, скоро да ми је сломи... Дана 14. јуна 1968. г. око 9 сати ујутро дошао је један у сам Девич и скренуо ми пажњу да не идем доле (на манастирско имање), јер ме из Резала чекају да ме убију. Ја не знам шта да радим и коме да се жалим, јер је ово неиздржљиво.“

Оваквих и сличних потресних казивања о патњама појединачним и групним страдалним судбинама српског живља на Косову и Метохији има толико да би то изискивало читаве томове.

За овај период страдања Срба на Космету, када нису могли ни да се жале, или је жаљење било безуспешно, или чак са лошим последицама по жалиоце, можда најбоље одговара реч једне старе Српкиње из Пећи, која је на питање једног нашег свештеника из Београда: „Како живите?“ - одговорила; „Горе високо, доле тврдо, па ћутимо и трпимо“.  

     

      Из књиге јеромонаха Атанасија (Јевтића) Страдање Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990. године, Јединство,

Приштина, 1990. године