1806. - najblistavija godina ustanka

Među deset godina, koliko ustanak traje, 1806. godina je najzagonetnija i za Srbe najblistavija. Obe strane, i ustanici i Turci, u nju ulaze spremni za obračun. Sažetu ocenu svog stanja, planova i odlučnosti Srbi iznose u molbi sultanu sa Skupštine u Ostružnici početkom ove godine: „Ako vaše voinstvo na nas se opravi, mi volimo svi izginuti nego opet prikloniti se pod jaram naših mučitelja pod kojim stenjemo od tolikoga doba bez pomoći i olakšanja... Ishod svakog rata neopredelim je u napredak. Mi možemo od voinstva i uničtoženi biti, no neće na nas spadati uzrok onog što se bude zbilo... Drugo ne ostaje nego umreti, ili ćemo padajući zadobiti slavu da smo pretpostavili smrt sramotnom ropstvu“.

Svesni nadmoći protivnika, ustanici pokazuju dvojno raspoloženje, i optimizam i prigušeni strah. Njihovim planom predviđeno je nastupanje van dotadašnjih granica. Milenko Stojković trebalo je da pođe prema Poreču i Kladovu, Petar Dobrnjac uz Moravu do Sokobanje, Stanoje Glavaš prema Kruševcu, Radič Petrović prema Raškoj, Milan Obrenović na Višegrad, Jakov Nenadović i Luka Lazarević treba da uzmu Šabac.

Za ratovanje se sprema i suprotna strana. Vojne pripreme pratila je i fetva po kojoj  predstojeći pohod ima karakter verskog rata (džihada): „Dopušta se i smatra zakonito ubistvo sveg stanovništva... da se napadne ceo njihov kraj i da se razori, ljudi da se pokolju, svi do jednog, žene i deca da se zarobe, drveta da se poseku i usevi da se pustoše ognjem ili vodom“.

Sukobi počinju odmah početkom godine i odvijaju se kao da nema zime, kad se obično ne ratuje. Ustanici u početku beleže velike uspehe. Oslobođeni su Kladovo i Poreč, Paraćin i Aleksinac, Kruševac... Na pravcu prema  Raškoj išlo je teže, nakon početnog uspeha dolazi do povlačenja. Studenički monasi sa moštima Svetoga kralja beže u manastir Vraćevšnicu, a njihova obitelj  je poharana na Veliki ponedeljak. Crni Đorđe nije mogao da mirno proslavi Uskrs u Topoli, jer beogradski Turci, nadajući se na smanjenu budnost, uporno vrše ispade. Pre toga on je već bio u borbama prema Drini. Na Žičkom polju je bilo posebno teško: „Boj je ovaj takav bio, da bi rekao čovek da sav lug plamti. Srbi su tu od mrtvih konja busije pravili i branili se“. I sam Vožd bio je vrlo blizu smrti. Marama obavijena oko vrata skrenula je put olova. Inače, Crni Đorđe je nebrojeno puta bio izložen smrti, kao i svaki njegov borac. Dugo je kroz ustanak sreća služila Crnoga Đorđa. U mnogim prilikama samo njegovo ozbiljno ranjavanje donelo bi rasulo ustaničke vojske. O onome najgorem ne sme se ni misliti. Prisustvo u bojnom poretku sa borcima, zatim i strah od njega bili su generator hrabrosti i postojanosti. U ovoj bici teže je ranjen i Jakov Nenadović, te nije mogao braniti ni svoju kuću u Brankovini, već je sa visa gledao kako gore kuće i crkva. „Asan Paša - znajući da je naša valjevska vojska na Drini sva - s vojskom došao je u Valjevo, brankovačku crkvu i naše kuće popalio i okolna sela.“ Prota dobija u Beču vest o tome. „Vaše su kuće i crkva popaljene, no vaša se familija spasla u tamnavskom zbegu...“ Prota se za te događaje zanima i četiri decenije kasnije, jer nije zadovoljan onim što zna. U svom pismu Janićiju Đuriću, sekretaru Crnoga Đorđa, prota kaže: „Ja sam onda bio u Beču po narodnim delima... jer ono bilo na Žiči ili Ranitovači? Kuda se dedoše oni Turci sa Jelenče i kuda ode gospodar Đorđe? Onda su naše kuće i crkva izgoreli“.

I  ova godina.ima svoje senke. Tako poverenik karlovačkog mitropolita Stefana Stratimirovića javlja kako su Turci stigli do Brankovine: „Oni Turci što su od Sokola u Valjevsku nahiju ušli, ušli su črez jednoga špiona okolo valjevske vojske noću provedeni do Valjeva i da su Turci Valjevo i u Brankovini Jakovljevu kuću zapalili“.

Nakon početnih uspeha, dolazi period višenedeljnog „rvanja“ sa Turcima. Opšta situacija je teška i neizvesna. Turci neometano gaze po Mačvi, dok se srpska vojska nigde ne primećuje. „A od naše jadne vojske niotkuda puška ne puca. Naši poglavari Jakov i Luka zavukli su se u Valjevskoj nahiji u budžak, odonud glede gde se vilajet robi. Turci ovde na skeli kazuju da se već tri tala Šabačke nahije Turcima predalo... I ovaj sav predeo volju izgubio sa svojim komendatima  vojevati... Sad Turci gotovo žito žanju i svoje konje njime hrane“. Niko u tim danima nije mogao ni slutiti da se ustanici nalaze u predvorju jedne od svojih najvećih pobeda kroz celu istoriju - bitke na Mišaru. „Tehnologija“ ovog uspeha još uvek nije odgonetnuta. O tome govori najviše Sima Milutinović koji je bio vrlo blizak sa glavnim junakom bitke Lukom Lazarevićem. Inače, u svom spevu Serbijanka, Sima se dostojno odužio žrtvama i ustanicima iz ove godine ratovanja. Posvetio im je oko petnaest poglavlja - više nego ijednoj drugoj godini. Očigledno, nije mu bilo teško da to učini, jer već po naslovima pomenutih poglavlja vidi se kako je to sjajna hronika uspeha: Uzetje Poreča i Kladova... Rasprostran k Nišu... Pohod na Kruševac... Boj na Mišarskom polju... Konde pribjeg... Uzetje Beograda konečno...

Najpoznatije svedočenje o Mišarskoj bici predstavlja pesma slepog guslara Filipa Višnjića, značajna i po svojoj formi i sadržini, jer o boju govori kao preko ogledala, na osnovu kazivanja crnih vesnika Kulinovoj ženi. Dok je patnja svih usmerena na bojište (što je prirodno kad je reč o tako značajnoj pobedi), pevač odlazi u dom gubitnika. Talentovanom stihotvorcu to nije teško, jer i u drugim prilikama on prenosi atmosferu zbivanja na turskoj strani, tamo gde nije mogao biti prisutan. U ovom slučaju, njegov postupak olakšan je time što se u vreme bitke on nalazi na levoj strani Drine, gde je pouzdano mogao pratiti glasove o turskoj oholosti, a zatim, posle nekoliko nedelja, sluša, jer ne može da vidi, o prizorima razbijene i obezglavljene vojske. Čoveku takvog talenta nije teško da na krilima mašte  prati njen „doček“  u postojbini.

Ono što Mišarsku bitku čini jedinstvenom u vojevanju Srba, jeste mali broj žrtava. Po proračunu odmah nakon bitke, bilo je svega četiri pala i jedanaest ranjenih boraca. Savremenik beleži da nikada nije video Crnoga Đorđa bolje raspoloženog. Ne čudi razdraganost ustanika koji žele „da bi im ješče koji krat ovakovi gosti došli“. Turski poraz u podjednakoj meri dolazi od neuspeha na bojištu, kao i od rasula tokom povlačenja posle bitke. O ovim uspesima piše i karlovački mitropolit Stefan Stratimirović srpskom parohu u Trstu Vićenitiju Rakiću: „Mi v našem predjelje koliko o dobrom Serblje uspehu radujemsja toliko i verujem... Nadežda je, dakle, bez sumnjenja da skorim vremenom Beograd i Srbija osvojitisja i od turskih trajavših napadenija osloboditsja budet“. Najavljeni pad Beograda uskoro je došao, i mitropolit Stratimirović sastavlja o tome poseban spis koji je dugo smatran delom anonimnog autora. Iz dostupnih izveštaja koji mu stižu u Karlovce vidi se koliko je podrobno bio izveštavan o ovim događajima. Naročitu pažnju posvećuje odnosu prema onim Turcima koji istrajavaju u sukobu i njihovim poverenicima. „V krepost odbegnuti prinuždenih ili pobijenih oplenili domi; ravnje že i domi Jevrejev kojih od dolgago vremena aki spijonov tureckih, svojih že predateljej podozrevali“. Pored ostalog, mitropolit govori i o smrti Vase Čarapića koji pada ispred svojih vojnika, što dovoljno govori o njegovim kvalitetima. Uz to, beleži i prve stihove pesama koje pobednici pevaju.

Veze karlovačkog jerarha sa ustanicima ove godine su naročito intenzivne. Kasnije se one prekidaju iz drugih razloga, radi obostranog dobra. U proleće mitropolit se dopisuje sa vojvodom Milenkom Stojkovićem i Vasom Čarapićem. U znak pažnje, Milenko mu šalje dve srne, a Čarapić srndaća. Maja meseca mitropolit i vojvoda Milenko sreću se u Banatu. Pored toga, Stratimirović šalje knjige za decu ustanika. U oktobru mitropolit „posećuje“ poklonom  Crnoga Đorđa. Šalje mu Bibliju, durbin i kesu, na čemu Vožd zahvaljuje „sa serpskom ljupkostiju i serdačnim blagodarenijem“.

Tada u Smederevo kao ustaničku prestonicu stižu i Dositej Obradović i Lukijan Mušicki u svojstvu emisara Karlovačkog mitropolita. O tome obojica govore: „Kako mi se celi život kratak čini, dok smederevske nisam video predele“.

Pod uticajem pesama slepog gusara Filipa Višnjića i ostalih izvora koji uglavnom potiču iz zapadne oblasti, znanja o vojevanju te godine pretežno se odnose na ovaj teren. Odbrana Deligrada ostaje u senci, uglavnom zbog nedostatka izvora o tome. Branioci Deligrada hrabro odolevaju udarima mnogo jačeg protivnika. Po Simi Milutinoviću, i prirodna stihija pomaže braniocima. Grom udara u tursko skladište municije. Broj turskih napada ostaje nepoznat. Crni Đorđe tu nije stigao da uzme učešće. Dok se odvijala poslednja bitka te godine, on se nalazio na putu da im pomogne. Pobeda je ostvarena pre njegovog dolaska.

Prestonica oblasti, Beograd, oslobođena je tek pri kraju treće godine ustanka. Nije ovako bilo zbog nemoći ustanika da to učine ranije, već iz taktičkih razloga. Uzimanje ovog grada značilo bi konačni raskid sa Portom, a ustanici na to nisu bili spremni, bar ne do sada. Svesni odnosa snaga, ostavljali su neku mogućnost za sporazum i pomirenje. Tek uspesi iz proteklih meseci i nove promene na međunarodnom planu utiču da krenu na ovaj poslednji korak i uzmu grad iz koga je za njih samo zlo dolazilo.

Kraj godine dočekan je, pored svih uspeha, sa velikom neizvesnošću. Stalno ratovanje odvojilo je ljude od poljskih radova, a borbe su često vođene na teritoriji ustanika, te je i ono što je posejano uništeno. „Ove im je godine život bio naročito težak. Preko cele godine uznemiravali su ih dušmani na svim tačkama oblasti njihove. Stoga nisu bili kadri ni poorati kako treba zemlje svoje, pa ni letinu srediti. Moraju se dakle sa strahom nadati bedi za ceo narod.“

Neka prilog bude završen jednim izuzetno lepim primerom međusrpske solidarnosti. Tokom opsade Beograda, ustanici privremeno posedaju i Ratno ostrvo, koje Austrija svojata za sebe. Oficir iz Zemuna dolazi i protestuje i Srbe naziva najgorim imenima. Uveče taj isti čovek dolazi i ponaša se sasvim suprotno: „‘Dobro veče, Srbine! Čuvaš top’. Pa onda zagrli top i poljubi ga govoreći meni:

‘Čuvaj slatki rode! I nemoj danas moju psovku i viku primiti za zlo; zašto sam u službi i moram činiti po dužnosti, a vi činite kako vam vaš gospodar zapoveda!’“ Anta Protić u svom sećanju govori kako su Zemunci doneli hleba, pečenja, šunke, vina i rakije i celu noć bili sa borcima: „Ovde mi igra srce od radosti sećajući se kako sam u ono vreme radostan bio. Sve mi se čini da polećem, a ne da koračam“.

S kraja godine potiče pismo seljaka iz Orašca i Ušća da im se obezbedi učitelj. To oduševljava i protu Matiju, koji kasnije na ovom aktu svojom rukom dopisuje: „Vidite da su i onda ljudi za školama naglili i sela se potpisivala“.