1806. - најблиставија година устанка

Међу десет година, колико устанак траје, 1806. година је најзагонетнија и за Србе најблиставија. Обе стране, и устаници и Турци, у њу улазе спремни за обрачун. Сажету оцену свог стања, планова и одлучности Срби износе у молби султану са Скупштине у Остружници почетком ове године: „Ако ваше воинство на нас се оправи, ми волимо сви изгинути него опет приклонити се под јарам наших мучитеља под којим стењемо од толикога доба без помоћи и олакшања... Исход сваког рата неопределим је у напредак. Ми можемо од воинства и уничтожени бити, но неће на нас спадати узрок оног што се буде збило... Друго не остаје него умрети, или ћемо падајући задобити славу да смо претпоставили смрт срамотном ропству“.

Свесни надмоћи противника, устаници показују двојно расположење, и оптимизам и пригушени страх. Њиховим планом предвиђено је наступање ван дотадашњих граница. Миленко Стојковић требало је да пође према Поречу и Кладову, Петар Добрњац уз Мораву до Сокобање, Станоје Главаш према Крушевцу, Радич Петровић према Рашкој, Милан Обреновић на Вишеград, Јаков Ненадовић и Лука Лазаревић треба да узму Шабац.

За ратовање се спрема и супротна страна. Војне припреме пратила је и фетва по којој  предстојећи поход има карактер верског рата (џихада): „Допушта се и сматра законито убиство свег становништва... да се нападне цео њихов крај и да се разори, људи да се покољу, сви до једног, жене и деца да се заробе, дрвета да се посеку и усеви да се пустоше огњем или водом“.

Сукоби почињу одмах почетком године и одвијају се као да нема зиме, кад се обично не ратује. Устаници у почетку бележе велике успехе. Ослобођени су Кладово и Пореч, Параћин и Алексинац, Крушевац... На правцу према  Рашкој ишло је теже, након почетног успеха долази до повлачења. Студенички монаси са моштима Светога краља беже у манастир Враћевшницу, а њихова обитељ  је похарана на Велики понедељак. Црни Ђорђе није могао да мирно прослави Ускрс у Тополи, јер београдски Турци, надајући се на смањену будност, упорно врше испаде. Пре тога он је већ био у борбама према Дрини. На Жичком пољу је било посебно тешко: „Бој је овај такав био, да би рекао човек да сав луг пламти. Срби су ту од мртвих коња бусије правили и бранили се“. И сам Вожд био је врло близу смрти. Марама обавијена око врата скренула је пут олова. Иначе, Црни Ђорђе је небројено пута био изложен смрти, као и сваки његов борац. Дуго је кроз устанак срећа служила Црнога Ђорђа. У многим приликама само његово озбиљно рањавање донело би расуло устаничке војске. О ономе најгорем не сме се ни мислити. Присуство у бојном поретку са борцима, затим и страх од њега били су генератор храбрости и постојаности. У овој бици теже је рањен и Јаков Ненадовић, те није могао бранити ни своју кућу у Бранковини, већ је са виса гледао како горе куће и црква. „Асан Паша - знајући да је наша ваљевска војска на Дрини сва - с војском дошао је у Ваљево, бранковачку цркву и наше куће попалио и околна села.“ Прота добија у Бечу вест о томе. „Ваше су куће и црква попаљене, но ваша се фамилија спасла у тамнавском збегу...“ Прота се за те догађаје занима и четири деценије касније, јер није задовољан оним што зна. У свом писму Јанићију Ђурићу, секретару Црнога Ђорђа, прота каже: „Ја сам онда био у Бечу по народним делима... јер оно било на Жичи или Ранитовачи? Куда се дедоше они Турци са Јеленче и куда оде господар Ђорђе? Онда су наше куће и црква изгорели“.

И  ова година.има своје сенке. Тако повереник карловачког митрополита Стефана Стратимировића јавља како су Турци стигли до Бранковине: „Они Турци што су од Сокола у Ваљевску нахију ушли, ушли су чрез једнога шпиона около ваљевске војске ноћу проведени до Ваљева и да су Турци Ваљево и у Бранковини Јаковљеву кућу запалили“.

Након почетних успеха, долази период вишенедељног „рвања“ са Турцима. Општа ситуација је тешка и неизвесна. Турци неометано газе по Мачви, док се српска војска нигде не примећује. „А од наше јадне војске ниоткуда пушка не пуца. Наши поглавари Јаков и Лука завукли су се у Ваљевској нахији у буджак, одонуд гледе где се вилајет роби. Турци овде на скели казују да се већ три тала Шабачке нахије Турцима предало... И овај сав предео вољу изгубио са својим комендатима  војевати... Сад Турци готово жито жању и своје коње њиме хране“. Нико у тим данима није могао ни слутити да се устаници налазе у предворју једне од својих највећих победа кроз целу историју - битке на Мишару. „Технологија“ овог успеха још увек није одгонетнута. О томе говори највише Сима Милутиновић који је био врло близак са главним јунаком битке Луком Лазаревићем. Иначе, у свом спеву Сербијанка, Сима се достојно одужио жртвама и устаницима из ове године ратовања. Посветио им је око петнаест поглавља - више него иједној другој години. Очигледно, није му било тешко да то учини, јер већ по насловима поменутих поглавља види се како је то сјајна хроника успеха: Узетје Пореча и Кладова... Распростран к Нишу... Поход на Крушевац... Бој на Мишарском пољу... Конде прибјег... Узетје Београда конечно...

Најпознатије сведочење о Мишарској бици представља песма слепог гуслара Филипа Вишњића, значајна и по својој форми и садржини, јер о боју говори као преко огледала, на основу казивања црних весника Кулиновој жени. Док је патња свих усмерена на бојиште (што је природно кад је реч о тако значајној победи), певач одлази у дом губитника. Талентованом стихотворцу то није тешко, јер и у другим приликама он преноси атмосферу збивања на турској страни, тамо где није могао бити присутан. У овом случају, његов поступак олакшан је тиме што се у време битке он налази на левој страни Дрине, где је поуздано могао пратити гласове о турској охолости, а затим, после неколико недеља, слуша, јер не може да види, о призорима разбијене и обезглављене војске. Човеку таквог талента није тешко да на крилима маште  прати њен „дочек“  у постојбини.

Оно што Мишарску битку чини јединственом у војевању Срба, јесте мали број жртава. По прорачуну одмах након битке, било је свега четири пала и једанаест рањених бораца. Савременик бележи да никада није видео Црнога Ђорђа боље расположеног. Не чуди раздраганост устаника који желе „да би им јешче који крат овакови гости дошли“. Турски пораз у подједнакој мери долази од неуспеха на бојишту, као и од расула током повлачења после битке. О овим успесима пише и карловачки митрополит Стефан Стратимировић српском пароху у Трсту Вићенитију Ракићу: „Ми в нашем предјеље колико о добром Сербље успеху радујемсја толико и верујем... Надежда је, дакле, без сумњења да скорим временом Београд и Србија освојитисја и од турских трајавших нападенија ослободитсја будет“. Најављени пад Београда ускоро је дошао, и митрополит Стратимировић саставља о томе посебан спис који је дуго сматран делом анонимног аутора. Из доступних извештаја који му стижу у Карловце види се колико је подробно био извештаван о овим догађајима. Нарочиту пажњу посвећује односу према оним Турцима који истрајавају у сукобу и њиховим повереницима. „В крепост одбегнути принуждених или побијених опленили доми; равње же и доми Јеврејев којих од долгаго времена аки спијонов турецких, својих же предатељеј подозревали“. Поред осталог, митрополит говори и о смрти Васе Чарапића који пада испред својих војника, што довољно говори о његовим квалитетима. Уз то, бележи и прве стихове песама које победници певају.

Везе карловачког јерарха са устаницима ове године су нарочито интензивне. Касније се оне прекидају из других разлога, ради обостраног добра. У пролеће митрополит се дописује са војводом Миленком Стојковићем и Васом Чарапићем. У знак пажње, Миленко му шаље две срне, а Чарапић срндаћа. Маја месеца митрополит и војвода Миленко срећу се у Банату. Поред тога, Стратимировић шаље књиге за децу устаника. У октобру митрополит „посећује“ поклоном  Црнога Ђорђа. Шаље му Библију, дурбин и кесу, на чему Вожд захваљује „са серпском љупкостију и сердачним благодаренијем“.

Тада у Смедерево као устаничку престоницу стижу и Доситеј Обрадовић и Лукијан Мушицки у својству емисара Карловачког митрополита. О томе обојица говоре: „Како ми се цели живот кратак чини, док смедеревске нисам видео пределе“.

Под утицајем песама слепог гусара Филипа Вишњића и осталих извора који углавном потичу из западне области, знања о војевању те године претежно се односе на овај терен. Одбрана Делиграда остаје у сенци, углавном због недостатка извора о томе. Браниоци Делиграда храбро одолевају ударима много јачег противника. По Сими Милутиновићу, и природна стихија помаже браниоцима. Гром удара у турско складиште муниције. Број турских напада остаје непознат. Црни Ђорђе ту није стигао да узме учешће. Док се одвијала последња битка те године, он се налазио на путу да им помогне. Победа је остварена пре његовог доласка.

Престоница области, Београд, ослобођена је тек при крају треће године устанка. Није овако било због немоћи устаника да то учине раније, већ из тактичких разлога. Узимање овог града значило би коначни раскид са Портом, а устаници на то нису били спремни, бар не до сада. Свесни односа снага, остављали су неку могућност за споразум и помирење. Тек успеси из протеклих месеци и нове промене на међународном плану утичу да крену на овај последњи корак и узму град из кога је за њих само зло долазило.

Крај године дочекан је, поред свих успеха, са великом неизвесношћу. Стално ратовање одвојило је људе од пољских радова, а борбе су често вођене на територији устаника, те је и оно што је посејано уништено. „Ове им је године живот био нарочито тежак. Преко целе године узнемиравали су их душмани на свим тачкама области њихове. Стога нису били кадри ни поорати како треба земље своје, па ни летину средити. Морају се дакле са страхом надати беди за цео народ.“

Нека прилог буде завршен једним изузетно лепим примером међусрпске солидарности. Током опсаде Београда, устаници привремено поседају и Ратно острво, које Аустрија својата за себе. Официр из Земуна долази и протестује и Србе назива најгорим именима. Увече тај исти човек долази и понаша се сасвим супротно: „‘Добро вече, Србине! Чуваш топ’. Па онда загрли топ и пољуби га говорећи мени:

‘Чувај слатки роде! И немој данас моју псовку и вику примити за зло; зашто сам у служби и морам чинити по дужности, а ви чините како вам ваш господар заповеда!’“ Анта Протић у свом сећању говори како су Земунци донели хлеба, печења, шунке, вина и ракије и целу ноћ били са борцима: „Овде ми игра срце од радости сећајући се како сам у оно време радостан био. Све ми се чини да полећем, а не да корачам“.

С краја године потиче писмо сељака из Орашца и Ушћа да им се обезбеди учитељ. То одушевљава и проту Матију, који касније на овом акту својом руком дописује: „Видите да су и онда људи за школама наглили и села се потписивала“.