Православна педагогија од апостолског доба до данас јесте пут љубави и узрастања у благодати Божјој

Данашњи развој педагогије одвија се у три основна правца: 1) у правцу ка модернизацији образовне технологије у циљу све интензивнијег формирања знања и умења код ученика (дидактички прагматизам); 2) у правцу који у жижу ставља личност ученика („ученикоцентрични приступ“), али опет из перспективе оспособљавања ученика за стицање што већег фонда знања и умења, а не ради афирмисања вредности личности саме по себи, и 3) у правцу повратка традиционалним духовним и моралним вредностима васпитања и образовања, где је у средишту пажње личност детета, схваћена као драгоцена, јединствена и непоновљива, обдарена талентима које у њој треба открити, подстаћи и брижљиво неговати, и изнад свега обдарена својим људским достојанством и бесценом вредношћу (православни педагошки приступ). Први правац деценијама је неговала екстремно секуларизована школа, други је доживео интензиван продор последњих година, под утицајем модерних кретања у западној педагогији, док се трећи, који поседује вековну традицију и снажну теоријску утемељеност, постепено враћа у образовне системе већине православних земаља. опширније »

Посветовњачење Цркве?

Посветовњачење Цркве значи: да Црква постане „свет“ - да се губи разлика између супротстављених стварности, које Еванђеље означава речима „од света“ - „не од света“. „Свет“ хоће уверења. Он не може да издржи у несигурности непознања, у празнини незнања. Ради тога и креира идеологије, догме, принципе, вредности, законе. „Свет“ у те компромисне конструкције умотава неодољиву психолошку потребу за сигурношћу и влашћу. Уколико се „убеђења“ индивидуе оспоре, у опасности је њено самоуверење, њен психолошки его. Убеђења се, дакле, наоружавају оружјем моћи: постају институција, јерархија чинова, кодекс закона и наредби, униформа, помпезне титуле. Црква је антипод томе што свет тражи. Она говори о незнању „узвишенијем од сваког знања“. Она узноси Евхаристију Богу „Несхватљивом, Невидљивом, Недокучивом“. Она обећава познање Бога које се задобија само опитом односа, учешћа, љубави - знање које може да буде означено и појмовима, но никада се не исцрпљује само разумевањем појмова. „Уверења“ Цркве су више вера - поверење, а никако „научна“, властољубива сигурност. опширније »