Недавно се упокојио у Господу протојереј-ставрофор хаџи-Радосав Митић. Он је био један од последњих из плејаде ученика Битољске богословије. У Православљу преносимо део интервјуа који је са њим урађен 2002. године.
Како сте се одлучили за богословију и како је почело Ваше школовање?
- Ја сам после свршених шест разреда гимназије у Лесковцу, Божјом и вољом мојих јако побожних родитеља, 1931. године кренуо у богословију. Кад су у Богословији прочитали моје име да сам примљен, ја сам, чини ми се, два-три метра поскочио увис. Био сам сав срећан, јер ми се жеља испунила, а поготово жеља мојих родитеља... Седео сам у првој клупи и будно пратио предавања из свих предмета. С обзиром на то да сам био завршио шест разреда гимназије, добро сам познавао градиво из српског и латинског језика, па сам, иако мали, био запажен од првога дана, на првом часу, од мојих професора.
Кога посебно издвајате од ваших професора?
- Овом приликом морам да се сетим поруке св. апостола Павла коју је у посланици Јеврејима упутио како ондашњим људима, тако и свима нама данас: "Опомињите се својих учитеља који вам казиваху реч Божју. Гледајте на свршетак њиховог живота. Угледајте се на веру њихову". Ја се радо и са задовољством сећам свих својих професора од првог до краја шестог разреда богословије, али највише задржавам своје сећање, пажњу и љубав према авви Јустину Поповићу, архимандриту. И чини ми се, још мало више љубави према телом малом човеку, али великом духом, јеромонаху Јовану Максимовићу, за кога сам ја првих дана по доласку у Битољ чуо из уста блаженопочившег епископа (тада охридског) Николаја Велимировића, који је казао: "Ако ко жели да види живог светитеља, нека дође у Битољ, да види и упозна јеромонаха Јована Максимовића." Више пута је владика Николај, долазећи у богословију, излазећи из богословије или за време ручка у трпезарији, свима нама ђацима скретао пажњу да слушамо своје професоре, али посебно је наглашавао и тражио нашу послушност и љубав детињску према Јовану Максимовићу, јер је он нама био и отац и мајка.
Из школе сте изашли спремни, научени од дивних професора, светитеља Господњих. Поред светог Јована Шангајског, ту је био авва Јустин Поповић и Владика Николај. И онда Вас је сачекао рат, ужас, братоубиство, мржња. Како су текле те године, како сте Ви, оче, прошли као свештеник у најгоре време по Цркву и народ?
- Ја бих најпре желео, пре него што одговорим на Ваше питање, да се вратим успомени на блаженопочившег епископа Николаја Велимировића, а затим авве Јустина и тек онда бих прешао на живот и рад моје генерације за време тешке окупације и касније. Ми ђаци смо у личности преосвећеног владике Николаја гледали заиста једног Божјег човека, једног анђела Божјег који живи на земљи. Исто тако смо гледали и авву Јустина Поповића.
Владика Николај је био пун мудрости, пун знања, и практичног знања. Био је народни човек који је умео да приђе сваком човеку, да га посаветује, да му да прави одговор на његова питања о духовном животу. Врло често је долазио код нас у Богословију за време ручка. Служио је празницима и ми смо просто били усхићени слушајући његове проповеди. Али, верујте, у почетку, док још нисмо били богословски мало васпитани и нашом науком просвећени, тешко смо могли да схватимо суштину свих његових проповеди, иако је он говорио народним језиком. Авва Јустин је био дубоки филозоф. Његове проповеди су биле громогласне, јаке, тешке, али он је, за разлику од епископа Николаја, говорио за нас ђаке неразумљивим језиком. Требало је много времена и учења док нисмо схватили величанственост и дубину мисли авве Јустина. Авва Јустин је био велики праведник. Волео је ред и дисциплину. Био је оштар, али праведан. Тражио је од нас знање, али поред знања, чини ми се да је више обраћао пажњу на наше владање, наше понашање, на наш унутрашњи духовни начин живота.
Сећам се једног догађаја, тада сам био у трећем разреду Богословије - који може да ослика личност авве Јустина и његов однос према нама. Зима почиње, он дође за време ручка у трпезарију и каже: "Децо моја, хладно је, вечерас треба да почнемо да ложимо. Има поломљених стакала на прозорима у спаваоницама. Доћи ће столар, па дајте, прикупите мало пара и платите оправку прозора у вашој спаваоници". А ми, трећи разред, бунтован. Почесмо да коментаришемо то наређење авве Јустина, јер онако млади и неискусни, нисмо схватали да је то молба (јер је Богословија радила у веома тешким условима), и дођосмо до закључка, а на предлог двојице колега, да ми не прикупљамо паре и не желимо да сносимо трошкове за оправку прозора, јер смо у почетку школске године нешто већ дали на име ломљења ствари, инвентара и слично. Увече у девет сати, одлази цео разред са занимања, које је трајало три сата после вечере. На занимању смо учили и спремали се за сутрашњу наставу. У девет и четврт долази авва Јустин и обилази све ђаке у спаваоницама. Отворио је врата наше спаваонице, на којој ми нисмо били затворили прозоре. Настала је промаја. Како је ветар дунуо, полупало се и оно стакала што је било на прозорима. Он је на то рекао: "Аха, ово је против мене бунт." На томе се све завршило. Ми смо ту ноћ провели у соби са отвореним прозорима, иако је снег почео да пада. Сутрадан, за време ручка, долази поново авва Јустин. Кад је прочитана молитва после обављеног ручка, почео је да говори. Није хтео да каже који разред, него је рекао: "Један разред, децо моја, огрешио се о мене, ја сам замолио да се то уради, они су били бунтовни, нису ни прозоре затворили, него да се и оно мало стакала што је остало поломи. Ја нећу да вам кажем који је то разред, нећу да кажњавам још, али молим да се сами јаве организатори. Кад год постоји неки бунт или протест, мора да постоји један или двојица који су коловође". Тражио је да ти дођу код њега до пет сати. У противном, узеће прозивник и сваког другог из разреда ће избацити из школе. Још је додао да он неће да тражи кривце, нека сами покажу да могу да сносе последице свога чина.
Можете ли да замислите како нам је било. Са Аввом није било шале. Она двојица, који су били коловође, бејаху мудри, храбри, паметни и добри другови. Одлучили су се и пошли у наставничку собу оца Јустина. По обичају, прво су пред вратима прочитали кратку молитву, а када је отац Јустин одговорио: "Амин", они су ушли. Рекли су му да су дошли да од њега траже опроштај и извињење, и почели да плачу. Кад су се вратили, причали су да је отац Јустин са њима заједно плакао. Посебно их је потресло то што је Авва плакао много дуже и више суза пролио неголи кривци. Он је био срећан што је пробудио код ђака кајање, признање својих рђавих поступака, својих грехова. Као и то што је видео искрено покајање у молби и жељи да им грех буде опроштен и од Бога и од свога главног васпитача, нашег другог оца.
Авва Јустин је био велики човек, велики зналац, велики стручњак, добар васпитач, кога се ми тако радо сећамо, као и нашег оца и светитеља Јована, а исто тако и владике Николаја. Сматрам, не само ја, него су тако мислили сви ђаци битољске Богословије, и касније са факултета, јер је авва Јустин нама био професор и на факултету, сматрамо и њих двојицу, Јустина и Николаја, светитељима, иако нису још од стране Српске православне цркве званично канонизовани (интервју је урађен 2002. године - прим.ред.). Гледајући на њихов живот и рад, као и њихов земаљски крај, сматрамо да су и они достојни да од Бога буду награђени светитељством. Надам се и желим да једнога дана наша СПЦ дође до тог убеђења на основу прописа, по којима се неко у Православној цркви проглашава за светитеља. Надам се, молим и желим да и њих двојица ускоро буду проглашени светитељима.
Да се сада вратимо на питање о вашем животу и свештеничком раду. Како је то било пре рата, за време и после рата? Ви сте тада службовали у Шапцу.
- Ја сам службовао у родном месту војводе Мишића, у Струганику. Са великим болом сам примио вест да су Немци окупирали нашу земљу. Пуна три месеца нисам отишао у Мионицу, која је тада била среско место, и није била далеко, не желећи да видим непријатељског војника све док, због преке потребе, нисам морао да одем тамо. Немци нису дирали народ док неко од њихових не би био рањен или убијен. Тада су одмах опкољавали место и одводили на стрељање по 100 људи за једног убијеног војника и 50 за рањеног.
Оче прото, никада нисам имала прилике да питам неког, а увек сам желела: какав је био однос Немаца према свештеницима? Односно, како су се према свештеницима односили Немци окупатори и Руси ослободиоци?
- Ја нисам чуо да је у Шабачко-ваљевској епархији, а било је нас 120 свештеника, било ко доживео неку непријатност, ни од Немаца ни од Руса. Сећам се као данас, био сам у парохији и кад сам се вратио кући, супруга ми је рекла да су прошли Немци. Десетак њих су дошли у кућу, а то је била манастирска кућа звана ћелија. Мала једна кућа, имала је само кухињу, ходник и спаваћу собу. Отворили су врата од кухиње, погледали, онда су отворили врата од собе, видели су да беба, моја старија кћерка Љиљана, спава у колевци и један од њих је на немачком рекао да дете спава. Жени је то било тако пријатно. После свег оног страха, они нису хтели да уђу у собу зато што беба спава. По свему судећи, ваљда је то неко наше проклетство, нама је најгоре са нама. Свештеници су највише страдали, бар у централној Србији, после рата; почело је то 1945. године, а наставило се дуги низ деценија, све до пре петнаестак година.
Ја сам имао један непријатан доживљај са припадницима Националне страже, мислим да су они били љотићевци. Једном приликом сам ишао из Рибнице, своје цркве, кроз шуму горе, једно два километра, и требало је да дођем до пута или џаде, како тамо кажу, који је повезивао Горњи Дреновац са Колубаром. Бејаше невреме неко, поледица, сачувај Боже. Ако би корак направили мимо путање, пали би на лед и разбили се. Ја сам у вуненој шареној ваљевској торбици носио свој прибор, крст, требник, епитрахиљ; ишао сам на обред у једно село далеко петнаестак километара. Магла је била да се прст пред оком није видео. Чујем ја да педесет метара изнад стазе којом сам ишао горе на путу неко разговара. Онда неко повиче: "Ко иде!" "Месни свештеник", одговарам ја, а он ми каже да скренем десно к њима. Ја покушам, паднем и опет се вратим на путању. Он опет виче да скренем десно, ја му објашњавам да је поледица велика и да је то немогуће. Некако сам се вратио и дошао горе. Тамо је било доста војника и два или три официра. Један од њих ми је пришао и повишеним гласом дрско казао: "Ви сте шпијун, носите пошту партизанима!" Ја сам му одговорио: "Господине капетане" (био је капетан), "мене се не тичу ни партизани ни дражиновци, ја сам свештеник Српске православне цркве и идем по службеној дужности". Он дохвати моју торбицу, истресе све из ње. Испадоше епитрахиљ, крст и остале ствари које свештеник носи. Дохватио је требник и почео да га прелистава. Ја му кажем: "Жалосно је, господине капетане, да ја као српски свештеник од српског официра доживљавам такав третман". Он се окрену и викну: "Још говориш!", и удари ми шамарчину. Уто је наишао мој парохијанин Љуба Марковић и рекао том капетану да сам ја њихов свештеник, частан и поштен човек који се никада није бавио никаквом политиком, а ни сада се не бави. Тако су ме пустили. Интересантно је напоменути оно што сам касније сазнао од једног мог парохијанина који је био мобилисан у партизане. Непосредно након тог догађаја била на Маљену велика борба између Немаца и партизана. Овај парохијанин је био рањен, и био је у ваљевској болници. Тамо је сазнао да је онај официр који је мене ошамарио добио метак у длан и да никако та рана не може да зарасте. Причало се међу рањеницима да га је то Бог казнио што је, на правди Бога, ошамарио српског свештеника.
После рата је за нас свештенике било много теже.
Како је из душе народне ишчупан корен вере?
- Вера у души нашег човека није пустила дубоке корене, није била укорењена, није била јака, није била чиста. Наш народ, а нарочито сеоски, нешколован, сматрао је да је вера само обичај, традиција. Славио је Славу, јер је славио и његов отац, и деда, и прадеда. О Божићу, односно на Бадњи дан, уносио је печеницу и сламу. Више су гледали на то земаљско него на верско. У нашем народу су Слава и празници сматрани као дан чашћења, гошћења, једења и пијења, а мало је било људи који су на дан своје Славе долазили у храм да се помоле Богу и светитељу, своме крсном Имену, заштитнику свога дома, и да принесу усрдну и захвалну молитву. А онда је комунизам учинио своје. У селу су највећи утицај имали просветни радници. Они су, са једне стране, највише допринели да ослаби вера, а са друге стране, иако са жаљењем, морам признати да је томе допринело и држање нас свештеника. Тај проклети материјализам, та жеља за неким комфором, за богаћењем, под геслом: не само да ја имам, него морам да оставим и својим унуцима, учинио је да су многи од нас свештеника прелазили преко границе дозвољеног.
Кроз Ваш дуги свештенички век, ево већ 65 година, крштавали сте, венчавали, исповедали и причешћивали људе. Има ли разлике између људи сада и некада, или је људска мука увек иста?
- Разлике постоје. По мом мишљењу, има три врсте или три групе људи. Имамо прву, нажалост малу, групу честитих и Богу оданих, богобојажљивих људи, који чврсто верују у Бога, имају чисту душу и срце и долазе редовно у цркву. Ја сам и зими, кад су снегови велики до крова, служио Свету Литургију, а никада није било мање од педесет присутних. То вам је та прва група. Онда имате другу групу: они верују, али не верују тако чврсто и чине разне преступе. Ти су најмногобројнији. Вера им је млака и више је обредна него права вера. А имате и ону трећу групу, и та је мала. У тој групи су они скоро безбожници. Ја сам се трудио, не само после сваке Литургије, после сваког Богослужења, него и после вршења свете Тајне: крштења, јелеосвећења, миропомазања, да одржим кратку поуку. Никада нисам дозволио да прође без проповеди. Знао сам, нарочито зими, да идем по селу по захтеву мојих парохијана, да крстим дете у кући. Били су велики снегови, страшне зиме, а тада су крштавали децу од првог дана по рођењу па до четрдесетог дана. Нису никако дозвољавали да прође четрдесет дана, а да дете не буде крштено. Зато се крштење обављало у кући, да се беба не носи по зими у хладну цркву. Дођем тако у кућу домаћина да крстим дете, а буде присутно двадесет, тридесет или педесет особа. Гледао сам, у границама мојих способности, музикалности и мога гласа, да никада не скраћујем богослужење и после богослужења, за време ручка за столом када су сви на окупу, искористим прилику да проговорим. Чујем да се негде у парохији људи свађају око бразде или стопе земље, и одмах искористим прву прилику, у кући или цркви после свете Литургије да о томе говорим, али не именујући никога. Нажалост, чуо сам једном да су се два рођена брата завадила око нечега, па су преко ограде која дели њихова дворишта један другоме грдили мајку. И то сам искористио као тему за проповед.
Много је проповеди и правих бисера вероватно отишло, мада права реч не пропада, остаје у људима. Колико сте успели проповеди да сачувате, јер сте, ето, објавили изванредну књигу?
- По мојим свескама имао сам око 400 проповеди. Само две проповеди нису сачуване. Прву сам одржао као почетник парох у Шапцу. Дошао сам у децембру, и спремала се Светосавска академија. Баш на тај дан, по распореду, ја сам требао да одржим предавање. Говорио сам 20 минута. И надам се да није нескромно да кажем, да је после добар број верника дошао у канцеларију да види тог "новог Лазу Милина". Тако су ме онда звали. Лаза Милин је отишао из Шапца годину дана пре мог доласка. Друга, такође загубљена проповед је слово које сам одржао над одром блаженопочившег владике Симеона у Шапцу 1957. године. После те проповеди, патријарх Герман ме је позвао у Београд. Ето тако, те две проповеди, које су на неки начин омеђиле мој животни пут, нису сачуване.
Ту се, у ствари, кроз Ваше проповеди и службовање виде плодови Ваше школе. Свака проповед је брижљиво прерађена и припремљена; водите рачуна о свему и нема никакве импровизације.
- Од првога дана, 22. маја 1938. године, када сам постао ђакон, стављен сам у ред проповедајућих. У почетку сам писао, брисао, допуњавао и мењао, али никада ниједну проповед за 65 година нисам читао. И дан-данас проповедам, већ сам 20 проповеди одржао у манастиру Острог по жељи игумана Јована. У почетку сам их учио скоро као песмицу. После ми је било довољно да једанпут-двапут прочитам текст који сам припремио за проповед и да изађем да проповедам.
Молим Вас да на крају нашег разговора кажете неку поуку нашим читаоцима. Шта је најбитније што свештеник треба да уради за људе?
- За људе је најбитније и најспасоносније да их учвршћујемо у вери и нади за њихово спасење. Да развијемо код њих љубав према Богу и љубав према ближњима. Својим проповедима, и не само језиком, него пре свега личним примером и примером своје породице, да будемо доследни и достојни науке коју проповедамо. А у ономе што ми препоручујемо нашим парохијанима, да виде од нас на делу.
Разговарала Радмила Мишев |
