Представљање православних издања
Хришћанска светлост над мрачним Косовом
Са промоције новог романа Драгана Дамјановића одржане у Богословији Светог Саве у Београду
„Пошто се жељом не осваја царство Божје, нити језиком потврђује вера, нама требају сталне молитве, јер само литургијско срце испуњено Духом Светим, радост телу доноси. Код оних што би да сваког од себе учине мањим, срце је празно, а душа тамна. Тамно је и на Косову и Метохији, за све оне који немају осећај да ће све отето бити спасено, порушено саграђено, непродато повраћено, сачувано молитвом узвишено, вечном истином оверено. Истина је љубав, а љубав Господ. Та љубав побеђује и на врху Проклетија, које великомученици косовског боја назваше проклетим“.
Тим речима је писац новог романа Решетке без прозора, Драган Дамјановић, започео обраћање богословима, професорима и бројним интелектуалцима на промоцији књиге у Богословији Светог Саве у Београду. Скуп је био за посебну угодност, а беседе за памћење. Рецензенти романа: протојереј проф. др Драган Протић, ректор Богословије и ђакон мр Срђан Симић, нису скривали задовољство и тиме што је ова промоција посвећена и најави прославе најстарије школе у Београду, идуће године, а то је управо ова Богословија.
Оба рецензента, казујући о роману, посебно су нагласила његов садржај. Радња се одвија у једном од косовских казамата, где су заточени Срби, како са овог простора, тако и они који су овде добегли од Олује. Албанка Мејра и Србин Дејан нашли су се у приватном затвору терористе, само због тога што је за њих ова љубав забрањена. Ту је и свештеник Захарије Зарић. Са њима је и Сахит Дукај, Албанац кога разапињу на крст због тога што му је жена Српкиња, а он њену Славу славио. И млади оружник, који страда јер није хтео да убије свештеника, а и сам не зна зашто је његова мајка увек говорила да је Бог један, да Бог има Сина, да људе треба волети, без обзира које су вере. Она је киднапована у време Другог светског рата, од стране шиптарских балиста, и открива свој идентитет тек када логор ослобађају српски специјалци. А пре тога Сахита Дукаја разапињу на крст, да виде како је то умирао хришћански Бог, из чијег тела према небу лети гомила светлости, која блиста и на крсту. Његов син, касније, чувши за очеву смрт на распећу, хтеде да изврши самоубиство, попе се на једну зграду у Приштини и када рашири руке, схвати да је човек створен у облику крста. Одустао је од намере и са мајком отишао у свет.
Казујући о Дамјановићевом роману, књижевник др Александар Лаковић је уједно помињао и роман Јаук Вука истог аутора, као претходницу овој књизи. Он каже: „У оба Дамјановићева романа евидентна је борба добра и зла, љубави и мржње, освете и опроштаја, који су дати и кроз однос џелата и жртве. И то жртве која не зна зашто је жртва и која одбија да буде xелат, у име љубави и мира“.
Речником којим је писан, језиком који провејава из Библије и Курана, где и учесници ове драме (албански терористи) потврђују да им је чак и њихова Света књига далеко од њих, да од ње беже као нечастиви од крста, роман потврђује своју успешност, јер љубав која провејава код двоје младих, управо је она Божја, дата човеку. Порука је јасна: Господ Исус, који је љубав, побеђује на врху Проклетија, са поруком једног од јунака романа да ће генерације причати, времена памтити, а планине, шуме, реке, са собом проносити и поред Пећке Патријаршије, Високих Дечана, Светих Архангела код царског Душановог града Призрена, причу као поуку да је на крају другог миленијума, на овом делу свете земље, чији је власник Творац а корисник ималац тапије, победила љубав. Она љубав која је дата свима који реч Бога слушају, а друге не мрзе.
Роман је издала издавачка кућа Јефимија из Крагујевца.
Водитељ промоције Вук Мирковић, власник Радио Космоса из Лазаревца, саопштио да један Албанац из Приштине жели да од поменутог романа сачини позоришну представу. Ако се уистину то догоди, како рече писац, онда ће и међу онима који данас имају највише мржње према Србима, њиховим светињама, домовима, гробљима, почети да превладава љубав. Она, коју Господ Исус Христос, остави нама као најлепши дар Бога.
Рецимо и то да је Драган Дамјановић свим присутнима (а било их је око две стотине) поклонио по свој роман. Истовремено, представница Вечерњих новости Лидија Обрадовић, где овај писац ради као новинар, поклонила је Богословији 150 књига, што је, како је појаснила поруку генералног директора ове компаније Манојла Мања Вукотића, само почетак дародавања Новости најстаријој београдској школи, Богословији Светог Саве.
Александар Јевтић, професор
Методички приручник за вероучитеље
Архимандрит Мирон (Вучићевић)
По Благослову Његовог Преосвештенства Епископа осјечкопољског и барањског г. Лукијана (Владулова), у Патријаршијском двору у Даљу, одржана је промоција МЕТОДИЧКОГ ПРИРУЧНИКА ЗА ВЕРОУЧИТЕЉЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРОНАУКЕ за основну школу, аутора Архимандрита Мирона (Вучићевића), водитеља Катихетског уреда Православне веронауке за Републику Хрватску и координатора за стручна питања православне веронауке у РХ са Министарством образовања, науке и спорта РХ.
У препуној сали Патријаршијског двора у Даљу, уз угледне госте из сфере културног, просветног и духовног живота овог краја, о већ поменутом делу и његовом аутору, бираним речима говорили су Епископ осјечкопољски и барањски Лукијан, мр Стјепан Хрпка, дугогодишњи професор на Универзитету у Осијеку, виши школски надзорник у подручној јединици Осијек и стручни сарадник Завода за унапређење школства Републике Хрватске, презвитер мр Владимир Вукашиновић, асистент Богословског факултета СПЦ у Београду, и Марија Кривић, водитељ лаичке удруге Молитва и Ријеч РКЦ из Осијека.
Скупу су, поред свих свештеника и вероучитеља Епархије, присуствовали и др Марин Сракић, Бискуп ђаковачко-сремски и босански, Бојана Ристић, генерални конзул Србије и Црне Горе у Вуковару, жупан осјечко-барањски г. Крешимир Бубало, начелници и представници општина, као и многобројни универзитетски професори из Осијека и богословског факултета из Ђакова.
Пријатној атмосфери допринело је и богоумилно појање чланова хора Серафими из Борова.
Дело архимандрита Мирона (Вучићевића) писано је са намером да пружи наставнику православне веронауке свакодневну непосредну стручну помоћ у његовом раду. Та помоћ је потребна нашим вероучитељима, као прво, због њиховог још увек недовољног искуства у извођењу наставе, затим због неопходности актуелизације и примене теоријских знања стечених из области православне катихезе у њиховом дипломском образовању, и на крају због бројних садржајннх, методичких, техничких и организационих питања са којима се они у пракси суочавају. Овај приручник конципиран је управо тако да проистиче из потреба наставне праксе и да служи њеном унапређивању.
Приручник тако надалеко надраста класична остварења ове врсте, представљајући један комплексан и систематски преглед методике наставе православне веронауке са практикумом. Архимандрит Мирон, који је завршио Педагошку академију и који је уложио велики труд да знање (које је стицао на Богословском факултету СПЦ у Београду, као и истраживачким радом и доприносом у научно-истраживачкој станици Петница где је био истакнути члан тима за психолошка истраживања у области дечје психологије) употреби тако да од овог остварења користи могу имати чак и они који се богословљем не баве професионално.
Треба истаћи да је архимандрит Мирон за свој тадашњи рад у области психологије, добио одликовање Универзитета из Сједињених Америчких Држава, те постао најмлађи члан њихове катедре за дечју психологију.
Новину у нашој литератури представља одељак посвећен доксимологији, односно вредновању и процени ученичких постигнућа. „У излагању целокупне проблематике наставног система веронауке, аутор доследно полази од општих дидактичких ка парцијалним методичким премисама, у чијој разради показује висок степен оригиналности, иновативности и креативности“, истиче се у рецензији др Ксеније Кончаревић, ванредног професора Богословског факултета СПЦ у Београду.
У целини посматрано, већ поменуто дело представља драгоцено и комплексно остварење, пионирско у нашој средини, које успешно обједињује теоријско-концепцијску и апликативну димензију. Као такво, ово дело трајно је обогатило нашу методичку и дидактичку литературу, служећи као методолошки узор и подстицај за израду сличних материјала и за друге етапе и профиле веронауке. Због тога га свесрдно препоручујемо свима онима којима је квалитетан рад са децом у школи битан и који овај одговоран посао у просвети раде са вером и љубављу.
Јереј Александар Ђурановић, вероучитељ
Необјављени текст светог Владике Николаја Охридског и Жичког
Свети Серафим Саровски
(О 50-годишњици његове канонизације)
Свети Серафим Саровски био је велики у послушању и само послушањем могао је да се спасе. Као преподобни Агапије.
Он је био неуморан испосник и молитвеник, и само тим је могао да спасе себе. Као Онуфрије.
Био је столпник, и само и само пребивањем на столпу могао је себе да спасе. Као Алимпије.
Био је благи учитељ и радосник за све који су му долазили, и тиме је себе могао да спасе. Као Антоније.
Био је прозорљивац и чудотворац, прожет смирењем, и тим је себе могао да спасе. Као Сисоје.
Али он је у исти мах био све то, и зато је могао да спасе не само себе него и друге.
Он није био учени богослов, али је све знао.
Није студирао медицину, али је све људе лечио од свих болести.
Није имао деце, а милиони су га називали својим оцем.
Није имао имовине, али су се њиме сви богатили.
Није имао земаљску власт, али владао је над свима.
Није никог звао али је све привлачио.
Није постављао трпезу, а сви су се насићивали
гледајући његово лице.
У 19. веку, када је интелигенција руска тражила светлост на Западу сунца, а Запад од земље, Серафим се јавио као небеска светлост са Истока.
Када су се на Западу - као и многи у Русији - изругивали Житијама светих, као баснама, он је потврдио да је могуће све што је у старим Житијима изгледало као немогуће. Потврдио је не само речима, него реално, емпиријски, животом, "како славити Бога".
Као изненадни метеор, светли и топли, он је очистио ум и савест, и разгорео је срца многих руских боготражитеља љубављу према Христу. И пре званичне канонизације, чак и у време живота његовог, народ руски је Серафима признавао за великог свеца.
Дај Боже да сваки век има бар један такав светионик који просвећује и освештава све.
Са руског: Владимир Димитријевић |
