Идеолошки репертоар говора мржње против Српске право- славне цркве у одређеним домаћим интелектуалним круговима добро је познат. Оптужбе за „заосталост, антимодерност, клерофашизам, великосрпски национализам, ратнохушкачку политику, меша- ње у државна питања“ и друго, стандардни су део тога репертоара још од времена између два светска рата.
Доситејевски дух српске интелигенције, који је у Цркви увек видео некакву сметњу нашем кретању у бољу и светлију будућност, и данас је на власти. Притом се заборавља да се то прво бекство из манастира, као и читав живот раскалуђера Доситеја, завршило ипак отварањем Богословије на Великој школи у Београду 1811. године и захтевом за властитом сахраном по монашким правилима. Исто тако, Доситеј, па и сви други револуционари културне историје Срба, ма колико се одрицали битних делова српског националног идентитета, никада нису довели у питање елементарно родољубље. Данас је случај, нажалост, такав да је мера напредности и евроунијатства изједначена са потпуним одрицањем од свога идентитета.
Није, у крајњем, спорно то што се критикује и анализира „Црква“, већ што се уместо критике представника Цркве или неког става жели укинути целокупни смисао и улога Цркве у друштву. Дакле, разлика је у намери: и многи Светитељи нашег рода били су критични према свом народу и представницима Цркве, али имајући добре а не лоше намере. Данас је, међутим, на делу ново протеривање Цркве на маргину друштвеног утицаја, чиме се укида основни позив и одговорност Цркве: да брине о путу којим иде њен верни народ.
Недавно је овај папагајски репертоар идеолошких етикета проширен једним невероватним изумом. Наиме, група јавних личности у свом најновијем обраћању оптужила је, ни мање ни више, управо Српску цркву као изазивача проблема на Косову и Метохији, у Црној Гори и Македонији. Свакоме ко макар мало познаје историју страдања Српске цркве и народа на овим просторима ова квалификација учиниће се чудовишном. Међутим, то није довољно сврстати у само још један од медијских безобразлука, већ треба испитати и у овом случају потврђену стару шекспировску тезу да „у сваком лудилу има система“.
Цео случај заинтересовао нас је да се загледамо у историјски корен проблема званих Косово и Метохија, Црна Гора и Македонија.
Како је све почело?
Разумљиво је да савремена политичка философија на Западу негира историјску прошлост као битан елемент сагледавања актуелних политичких збивања. То омогућава савременим центрима моћи да креирају садашњост по сопственој вољи, без обзирања на историјски контекст. А може ли се историја балканских народа и држава разумети без тог контекста? Да ли је могуће говорити о садашњим сукобима између народа и држава на Балкану, а не познавати историју тих сукоба? Најзад, када се говори о рату на бившим југословенским просторима неопходно је познавати историју стварања и распада Југославије, без чега се заправо ништа не може ни разумети. Зато је важно сакрити поглед на историјски почетак проблема. А нема бољих примера овога о чему причамо од Косова и Метохије, Црне Горе и Македоније.
Прва Југославија је била велика идеја, али и још већа заблуда српског народа о стварању јединствене државе балканских Словена. Друга Југославија била је договор савезника на рачун српског народа, и препуштање Србије комунистичкој страни у новој подели Европе. Тада настају иначе непостојеће авнојевске границе, које засецају у живо ткиво српског народа, и представљају корен будућих ратова у бившој Југославији с краја 20. века. Авнојевске, административне границе постају државне. Можемо ли, рецимо, разумети причу о данашњој Македонији, ако не знамо да је прва граматика и роман македонског језика настао 1945. године?
И у Првом и у Другом светском рату српски народ излази као победник на страни савезника. У оба случаја не прави властиту државу, док народи који припадају пораженој страни у рату излазе као победници у миру, добијајући основе својих данашњих држава које никада нису имали.
Титоизам је био велика машина за производњу нових нација. На српском етничком простору наједанпут је настало безброј језика, цркава, нација и република. У Црној Гори комунисти су побили преко 90 % свештеника на челу са Митрополитом. О каквом црквеном животу после тога је могло бити речи? За време Другог светског рата протераним Србима са Косова и Метохије и из Македоније забрањен је повратак на своја огњишта по завршетку рата. Тајна полиција изазивала је црквене расколе и у земљи и у иностранству. У породици, школи и на медијима кочене су све српске теме. Српска црква и српски национализам били су непријатељи број један новог режима. Када се све то сабере, да ли су данашње Косово и Метохија, Црна Гора и Македонија случајни и ниоткуда створени друштвени амбијенти?
Како је данас?
На Косову и Метохији у последњих шест година уништено је преко 150 српских светиња, од којих су многе старије од датума открића Америке. Савремени свет остао је миран пред овим језивим догађајима у срцу Европе. Српски храмови преименују се у византијске, а ови у косоварске. Народ који се оптужује за све злочине учињене на Балкану у последњих 15 година, народ је избеглица којима још увек нема повратка на вековна огњишта.
У Црној Гори, држави коју је створила и кроз историју одржала светосавска Митрополија црногорско-приморска, у току је процес прогона Митрополије и Митрополита са Цетиња. У питању је класичан пример покушаја оцеубиства.
Македонија је једина држава у Европи у чијем се затвору налази један високи црквени великодостојник.
У све три државе најстарије грађевине су српске немањићке и потоње задужбине. Највећи проценат становништва чине Срби расејани по бројним гробљима у овим некада српским земљама.
Највећи парадокс наше свакодневнице је да о духовним потребама друштва брину декларативни атеисти и стални прогонитељи Цркве. Цркву називају „деформисаном“ они који са њом никакве везе немају, нити јој икакво добро желе. После свега што се Српској цркви и народу догодило у Црној Гори, Македонији и на Косову и Метохији, да о другим територијама где су Срби живели овде и не говоримо, треба много безочности да би се управо Српска црква оптужила да производи сукобе на тим просторима.
Како ће се све завршити?
На Косову и Метохији један народ има свој циљ и стратегију. У Црној Гори неко прецизно руководи цепањем српског идентитета на два дела. У Македонији свој национални интерес потражују сви народи (Грци, Бугари, Шиптари, Македонци), једино Срби не желе ништа од Македоније, коју су до јуче звали Стара Србија.
Да ли су у нашем интересу сукоби на Косову и Метохији, у Црној Гори и Македонији? То је старо питање српског, словенског и балканског јединства, као и стара идеја савеза православних народа, за шта никако не постоји неопходна зрелост свести, обично на другим странама. У свему томе главна тема у свим српским главама данас јесте хитност европских и светских интеграција, док за то време српски народ и држава живи врхунац дезинтеграције. Нормално би било да прво идемо на духовне, културне и државне интеграције унутар нашег народа, а тек потом да се, и то уз велики критички опрез, упуштамо у шира интегрисања.
Заиста је последњи тренутак да српски интелектуалци исправе своју моралну кичму. Ниједна народна елита у свету није произвела толико катастрофалан учинак своме народу колико је српска елита унаказила српски народ у 20. веку. Елита која је дозволила да нам се догоди један Јасеновац, да не поменемо ништа друго, недостојна је свога позива. Последњи је час да се српски интелектуалци пробуде, раскину са наслеђеним духовима подела и неслоге, и стану у један фронт борбе за истину о српском народу и његовим вековним територијама. И пре свега, заштите црквени идентитет тога народа који га је очувао кроз векове. Иначе се процес дезинтеграције српског етничког простора неће зауставити на Косову и Метохији, у Црној Гори и Македонији. |
