Душанова освајања одвијају се у специфичним условима својеврсног троугла. Византија се налази у грађанском рату и обадве супротстављене стране боре се за његово савезништво, тако да он наступа више због слабости противника него по својој снази. Градови падају кроз опсаду локалних гарнизона којима споља не стиже помоћ. Нема тешких и погибељних сукоба који би довели до великих жртава било којој страни. Већ то је довољно да побуди сумњу и када је реч о поменутом изразу.
Са друге стране, постоје и теоријски разлози због којих његово казивање не би могло да се усвоји. Ту се говори о истовременом одлучењу цара као лаика и патријарха као клирика (свештеног лица), што не би било могуће. Патријарх би најпре требало да буде свргнут (рашчињен) са свога чина, што би га довело у ред лаика, па тек у случају неке нове кривице, могао би бити одлучен, како стоји код биографа. Принцип да клирик (свештенослужитељ) и лаик не могу бити истовремено подвргнути истој казни, изричито је наведен у 25. апостолском правилу и заснива се на Светом писму (Не свети се два пута за исту ствар, ср. Наум 1,9). Ово начело је нашло примену и у акту цариградског патријарха Филотеја о измирењу са деспотом Угљешом неколико месеци пре кобне битке на Марици. Ту се говори како ће у случају да поново дође до раскола клирици бити свргнути, а лаици одлучени.
О термину раскол
Што се тиче, у осталим изворима коришћеног, израза раскол, треба рећи да он значи прекид међусобних црквених односа до кога увек долази услед ратовања, значи, независно од проглашења царства и патријаршије. Сами аутори у фељтону истичу како Цариградска патријаршија "у раније сличним узурпацијама царске круне није прибегавала таквим казнама". Нема доказа ни да је у време цара Душана поступила другачије. Неумесно је приписивати некоме да је урадио нешто што није.
Питање прогласа царства и патријаршије треба посматрати на два нивоа. Њихов значај у животу људи оног времена, а затим приказ у научној литератури новијег доба. Српска црква и држава су потпуно независне још од времена Светога Саве када настају Српска архиепископија и краљевство. Догађаји с краја 1345. и почетка 1346. године који доносе проглас царства и патријаршије не дају ништа битно ново. Промене су само у сфери номиналног - архиепископија постаје патријаршија и краљевство царство. Ако би се аналогија за те промене потражила у свету биологије, онда би се догађаји с почетка 13. века могли поредити са рођењем, а збивања у време Душана са сменом узраста.
Гледано кроз литературу, читав низ догађаја изгледа много сложеније. У вези са тим формира се сплет питања која постају сабирно сочиво укупне историје старе српске државе, јер од решења ту понуђених зависи и гледање на оно шта му претходи и на оно шта следи. Колико је то "клизав" терен, говори и чињеница да се на том спотакао и зналац какав је био Сергије Тројицки. Чак и њему се десило да тврди како је Српска црква потпуно независна постала тек 1375. године - иако, објективно гледано, ако би се догађаји из те године одвијали онако како су приказани у великом делу наше литературе, то би значило да Српска патријаршија долази у стање много ниже од онога где је била као архиепископија од времена Светога Саве.
И у оно време постојале су државно-правне теорије. Душану су оне сигурно биле познате. Али он је био свестан и њихове релативности. О томе је могао чути од самих Грка, а један од њих био је и каснији цар Јован ВИ Кантакузин: "Не може бити ни најмање сумње у то да су аргументи једног и другог претендента, оптужбе против свих који су држали власт, откривали вапијуће разлике између онога што је по општеприхваћеној доктрини и по примерима из историје требало да буде царство и онога што је царство стварно било" (С. Ћирковић, "Србија уочи царства", Дечани и византијска уметност средином 14. века, Београд 1989, 9).
Смањена критичност
Поводом казивања нашег биографа о тобожњем одлучењу Српске цркве, поред свега тога што код њега има много спорног, треба рећи да је то први сачувани глас "опозиције" у нашој старој држави. У тешкој оскудици података, свака вест је добродошла, и стога је смањена критичност при њиховом усвајању. Увек постоје они који се не слажу с поступцима тренутне власти. Не мора то да буде само из зловоље, већ и из искреног убеђења да би требало радити другачије. Велики успон, а затим нагло опадање српске државе, дало је за право злосутницима којих увек има и који се плаше сваког успеха. Оно што је задесило Србе после смрти цара Душана 1355. године, тражило је од савременика неко објашњење. Најближи одговор био је довољно убедљив. Душанови успеси донели су гордост и проглас царства, а затим је брзо уследила казна. Тако су, захваљујући биографу патријарха Саве ИВ, два више свечана него значајна догађаја незаслужено тиштали савест српског народа преко 650 година, све до данас, кроз неосновано наметнути осећај преступа.
Биограф патријарха Саве ИВ није усамљен у осуди Душанових поступака. Деспот Угљеша, господар области око града Сера, једне од Душанових престоница, још је гласнији: "Пошто, дакле, покојни Стефан Урош - прогласивши себе самодршцем Србије и Романије, узневши се у срцу висином достојанства ... прво је незаконито створио саморукоположеног патријарха, па му је придодао, дрско отевши, не мали број митрополија саборне Христове Цркве, и због тога се догодило да настане нимало безначајан раскол Цркве и да удови буду јадно отргнути и од тела Христовог и главе, и лишени животне силе која се излива из главе и умртвљени". Треба ли овде додати да се његова власт простире над територијом стеченом акцијом Душана против кога он говори? Он то вероватно чини из два разлога. Прво, да би утишао своју савест због улоге у слабљењу српске државе, чију централну власт не признаје и жели да се од ње осамостали. Затим, кроз осуду српског цара настоји да се приближи Цариграду и придобије га за савез пред непосредном турском опасношћу. Колико се зна, од Грка није добио никакву помоћ и у окршај са Турцима ушао је помогнут само од брата Вукашина. Маричка битка однела је обојицу. Тиме су отворени путеви за даља турска освајања.
Да би се избегли могући неспоразуми око настанка Српске патријаршије, мора се истаћи да рашчишћавањем заплета око тобожње анатеме нису решена сва питања која се у вези са тиме јављају. Особеност Душанових сукоба са Византијом представља и то што они никада нису завршени склапањем формалног мира као што је то било код ранијих владара. Освајања краља Милутина формално су представљена као мираз уз византијску принцезу. Његов проглас патријаршије ипак је више резултат једностране активности него заступљености или присуства незаобилазног принципа саборности. Задатак ових редова јесте да покажу како није било проклетства од стране Цариградске патријаршије. Околности могућег признања Српске патријаршије спадају у другу област и својим највећим делом излазе из времена Душанове владавине и самим тим нису предмет књиге о којој је овде реч.
Вреди истаћи да у новијој литератури овим поводом постоји опрезнији приступ при коришћењу помињаних термина, али то остаје доступно само ужем кругу људи од струке. Овде није тако. Већ наслов је такав да намеће помисао о нечем што се ничим не доводи у питање. Из искуства је познато да се такве формулације и њихова садржина која упућује на деструкцију, лако памте и често препричавају, тако да имају и своје "усмено" трајање. Друга је невоља што текст у таквом облику долази у стотине хиљада руку. Међу читаоцима није мали број оних који за тај проблем први пут чују, значи, посредством тог штива стичу своја прва знања. Она дуго опстају и најтеже се мењају, и зато би требало благовремено реаговати, што и јесте сврха овог осврта. |
